Proza jedne veštice

Ispovest

Kada sam pre deset godina otišla i ostavila sve za sobom, dogovorili smo se da ćemo stalno svi biti u kontaktu. Kako to već ide sa godinama i kontaktima, čak i u ovo vreme lude tehnologije, kontakti su izbledeli, veze oslabele. Uvek je jednostavno i uvek je isto. U početku ne prođe sat da ne fejsbukneš, tvitneš ili esemesuješ nešto svojim prijateljima. Vremenom te nekako zamrzi da pored gomile novih stvari stalno buljiš u telefon, pa polako se sve ređe obraćaš dragim ljudima.

Upoznaješ nove ljude, baviš se novim stvarima i zaboraviš na prošlost.

Ja sam imala jedan vrlo jak i ozbiljan razlog da pobegnem. Nikada nikome nisam pričala o tome, čak ni moj suprug ne zna zbog čega sam otišla.

Umetnost je uvek bila deo mene, samo sam je doživljavala na neki drugi način. Ne umem da slikam i crtam, ali umem da držim olovku u ruci. Smešno je govoriti ovako, jer živimo u vremenu laptopova i kafića sa bežičnim netom. Moj posao se od toga i sastoji. Moja kancelarija je kafić ispod zgrade, stočić u izlogu, neizbežna, ogromna šolja kafe i laptop. Pišem za sebe. Izgleda da se ljudima to dopada, pa sam pored kolumne koju pišem svakog dana uspela da napišem i jednu knjižicu. Kupovali su je. Čudno je kako se ljudi poistovete sa potpuno običnim životom jedne studentkinje. U to vreme, kada sam počela da pišem knjigu, sam maštala da ću biti profesorka, ali zapravo se ništa o čemu sam u to doba maštala nije dogodilo.

Došavši u veliki grad, skućila sam se, a vrlo brzo i upoznala sadašnjeg supruga. Nije nam bilo potrebno puno vremena da shvatimo da smo celog života čekali baš jedno drugo. Vrlo brzo smo počeli da živimo zajedno, a baš u to vreme sam se i ja zaposlila i privodila kraju svoju prvu knjigu. Nakon dve godine veze imali smo venčanje iz snova. Nikada nisam verovala da ću imati venčanje baš kakvo ja želim. Za prvu godišnjicu braka sam svog supruga častila samo jednom divnom vešću. Nakon osam meseci rodila sam Vuka. Oduvek sam želela da mi se sin zove Vuk i moj suprug se složio s tim. Još jedan san se ispunio.

Sa svega dvadeset godinica moj mozak nije mogao da pojmi da će se toliko snova ispuniti, ali sam nekako uvek verovala u njih.

Nakon jako teškog detinjstva provedenog po hodinicima raznih bolnica, moralo je nešto lepo da se desi, nešto što će napraviti ravnotežu.

Dvadesetogodišnja ja bi ovoj tridesetogodišnjoj meni rekla da sam luda. Ali nisam. Uvek sam verovala da se sve sa razlogom dešava, pa eto tako, hvala mom razlogu što sam izabrala bolji put i otišla na bolje mesto. Jedino zbog čega žalim jesu prijatelji koje sam izgubila. Žalim samo zato što nisam umela da pomognem svim tim ljudima onako kako sam htela, već sam samo odmagala. Zato je i najbolje rešenje bilo da se povučem, odem što dalje od svega i ne vraćam se tamo.

Pitanje je kako bi svi ti ljudi reagovali da me vide sada, no saznaću to kroz par sati, jer ovaj tekst pišem, naravno, dok putujem do mesta koje sam pre deset godina napustila.

Kontakti blede, veze slabe, ali prijateljstva su poput čelika, uvek opstaju, makar i pored jaza od trista kilometara. Ja verujem u to.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s