Orao i grlica

Bile jednom dve ptičice. Jedan orao i jedna grlica. Orao je uvek bio sav gord, lep, uspešan. Sa ponosom je nosio svoju lepotu. Grlica je, kao i svaka druga, uvek bila pričljiva, ali jako zanimljiva. Ova grlica je bila posebna i orao je to znao.

Sretali su se često, a da nisu ni znali koliko su zapravo povezani. Orao je bio slobodnog duha, živeo je život punim plućima, dok je grlica bila mirnija, čekala je ljubav svog života koja bi ju učinila celom. Grlica je uvek tragala za pticom koja će je zauvek učiniti srećnom.

Jedne zime, ova posebna grlica i ovaj posebni orao su ispunili očekivanje sudbine, upoznali su se. Na najčudniji mogući način, ali su se upoznali. Nakon prvog razgovora, grlica je osetila povezanost sa ovim orlom. I kako je to bilo u njenoj prirodi, u glavi je počela da svija gnezdo ljubavi, gnezdo koje se nikada neće srušiti. Međutim, kako to kod ljudi biva da žene uvek imaju jaču intuiciju, tako se otprilike nešto zbiva i sa pticama. Orao je osetio povezanost, ali joj se ni po koju cenu nije prepuštao. Uvek je bio okružen raznim svrakama i vranama, dok je njegova grlica vila gnezdo i držala se po strani. Dobro je znao za emocije svoje grlice, ali nikako nije smeo da poklekne pred emocijama, prosto je bio okupiran drugim stvarima. Grlica je, poput svake glupe žene, znala da orlu treba dosta prostora da bi se nosio sa svojim uspehom i svojom lepotom, ali je istot ako znala da bi njemu sve mnogo lakše bilo da je ona bila uz njega.

Tu je nastao problem. Orao nikada nije želeo da shvati da je baš ta grlica ono što mu je bilo potrebno. Svrake i vrane su dolazile i odlazile, jer bi se on prezasitio jeftinih ptica, ali se nikako ne bi okretao onoj posebnoj, onoj za koju je bio jedini.

Jednom prilikom, nesvesan svojih emocija, prebacio je oba svoja krila preko sićušne grlice, koja se ušuškala u njegov zagrljaj kao nikada ni u čiji više. To joj je bilo dovoljno da shvati šta joj je sudbina stavila na put. Sudbina joj je donela divnog orla, pravi trofej, kompletnu ličnost i fizičku lepotu. Ono što sudbina nije predvidela jeste bilo dete u orlu i njegova odlučnost da nikada ne odraste. Te večeri, kada su se rastali, grlica je znala šta mora da uradi.

Prošle su godine od tog susreta. Mnogo godina. Grlica je živela sama i podučavala male ptice pevanju. To je bilo ono čemu je posvetila svoj život. Shvatila je da joj je životna misija bila da bezizmerno i bezuslovno voli orla, ali da pod uticajem društva nikada ne dobije njegovu ljubav natrag.

Orao je osnovao svoju porodicu, postao jako uspešan i nikada se više nije setio one grlice koja ga je toliko volela. Ono što je znao jeste da ga niko nikada nije tako voleo i kajao se što ju je odgurnuo od sebe tako davno.

Jednog dana, grlica je osetila da joj se bliži kraj života. Oduvek je želela da zna šta se desilo sa njenim orlom koga je i dalje istim intezitetom volela. Poletela je na onu stranu kuda ju je srce vodilo, oduvek je verovala svojoj intuiciji. U jednom trenutku je počela da gubi osećaj u krilima i srušila se tik ispred orlovog novog i raskošnog gnezda. Orao joj priđe i krilom joj podiže glavu.

Orlova suza kanu na grličin kljun, a ona samo prišaputa:

“Volim te, orle moj divni.”

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s