Tekstovi jedne veštice

Bez naslova, treći deo

Da li je zaista moralo nešto ovako užasno da se desi da bi se ona konačno vratila u Los Anđeles? Nije mogla da razmišlja. Osećala je takvu bol u grudima, da nije imala snage ni da plače. Prosto su suze bile neki niži stadijum bola koji je odavno prešla. Znala je kakva će je situacija dočekati. Nije volela da nosi crne stvari, ali zbog situacije, morala je da spakuje svoju jedinu crnu haljinu koju je samo za takve prilike i imala. Bila joj je zaturena negde u garderoberu i jedva ju je pronašla. Kada ju je podigla iz nje ispade koverta.

Džejn se prilično začudila. Nije imala pojma o čemu se radi. Iskreno, tu haljinu nije uzimala od kako se doselila tu sa Ronijem, ali se nije ni sećala da je bilo šta ostavila u garderober. Podigla je kovertu i spustila je na radni sto pretpostavljajući da je nesvesno tako ostavila svoju jedinu sliku sa Frenkom.
Otišla je do toaleta da pokupi kozmetiku i onako pogubljena se setila da je tu sliku odavno spalila. Vratila se do radnog stola da pogleda šta se ipak nalazi u koverti. Imala je šta i da vidi. Bio je to izvod iz matične knjige rođenih i slike preslatke devojčice sa braon očima. Devojčica joj je tako ličila na nekoga koga poznaje. Pogledala je ime, pomislivši da je to ostalo prošlim vlasnicima stana, međutim ime devojčice je bilo Sintija Ostin. Ostin. Roni Ostin. Džejn Ostin. Roni ima ćerku? I to ćerku staru svega šest godina? To bi značilo da je dete rođeno nakon što se ona venčala sa njim. Pogledala je ponovo u kovertu da vidi ima li još nečega i pronašla samo potvrde o dostavljenoj alimentaciji. Morala je da izađe na vazduh. Sručila se na stolicu na terasi i zapalila cigaretu. Kako joj uspelo da iz onako divnog života završi kao prevarena žena u lažnom braku sa rutinskim životom? To nije bila ona.
Gotovo istog momenta je rešila da napusti Ronija. Spakovala je sva dokumenta u kovertu, a na njoj crvenom olovkom samo ispisala: “Ne vraćam se.”

Nije znala šta će uraditi sa životom, sa poslom koji je imala u San Francisku. U jedno je samo bila sigurna. Neće se vratiti iz Los Anđelesa. Uzela je još tri kofera iz ostave i spakovala neophodne stvari, one koje nije mogla da kupi ponovo, kao duksericu koju je skoro petnaest godina čuvala. A nije bila njena.

Pozvala je taksi, iznela kofere u hodnik i nije se ni okrenula kada je izlazila iz stana. Ovog puta je rešila da uradi ono što njoj lično odgovara i što nju čini srećnom, mada još uvek nije dokučila šta bi to moglo biti.

Stigla je na aerodrom, ukrcala se na avion i krenula put svog rodnog grada. Bila je premorena i previše pod stresom da bi razmišljala o bilo čemu, a kako je popila pre leta tabletu protiv mučnine, vrlo brzo je zaspala i sanjala nešto jako čudno. Išla je ulicom, po mraku. Primetila je kako joj u susret ide Frenk. Bio je sa svojim društvom. Zagledala ga je dobro, bio je deset godina mlađi. Imao je ruku u gipsu i masnice po drugoj ruci i ispod jednog oka. Bio je povređen. Krenula je ka njemu, ali između njih se nalazila rupa u trotoaru, zapravo, ne tako velika, niti duboka rupa, ali je iz nekog razloga morala da je zaobiđe. No, kako bi je zaobišla, tako bi Frenk samo prošao pored nje ni ne primetivši je. Nastavila je svojim putem i zaobišla rupu, ali ju je Frenk ipak sačekao sa druge strane. Video ju je kako dolazi i sačekao ju je. Krenuli su uobičajeni razgovor i onda su se poljubili. Odjednom ju je trgao glas pilota koji je upozoravao putnike da privežu pojaseve jer uskoro sleću u Los Anđeles. Stavila je pojas i jedino što joj je prolazilo kroz glavu bilo je to da ovo nije zapravo samo san bio, već je sanjala nešto što se dogodilo pre deset godina.

Sletela je u Los Anđeles i otac ju je sačekao na aerodromu. Samo se zaletela ka njemu, zagrlila ga i bez glasa počela da jeca.

“Dobro, Džejn, smiri se. Sada si ovde i sve je u redu.”, rekao joj je otac.

“Vozi me kući.”, rekla je kroz suze.
Seli su u automobil i krenuli, a Džejn je uspela nekako da se pribere do kuće.

“Lepa si, Džejn, ali sam više voleo tvoju crvenu kosu. Šta se desilo sa njom?”, pitao ju je otac.

“Roniju se nije sviđalo.”, rekla je i onda dodala: “Tata, ja se ne vraćam u San Francisko. Razvodim se.”

Otac ju je začuđeno pogledao.

“Objasnićeš nam sve kada budemo seli da razgovaramo, bitno je da si sada ovde, nakon osam godina.”, rekao je očinskim glasom.

Stigli su kući. Na terasi ju je naravno dočekao njihov kućni mačak, sada već petnaest godina star.

“Hariii!”, viknula je Džejn, “Kako se držiš, starkeljo moja!?”

Uzela je mačka u naručje i prosto bila zbunjena toplinom koju je osetila u tom trenutku. To joj je nedostajalo i tek sada je shvatila koliko. Prokleti Roni i njegova alergija na dlake.

Majka ju je čula kako razgovara sa mačkom i izletela na terasu da je pozdravi. Sa Harijem u naručju, Džejn je zagrlila majku i obe su jecale bez glasa.

“Dobro, dobro, de, de, dosta je bilo. Hajde, uđite u kuću, biće sve u redu.”, smirivao ih je otac.

“Gde je Sofi?”, pitala je Džejn.

“Pa u svom stanu, gde bi bila, nismo joj rekli da dolaziš, pomislili smo da želiš da je iznenadiš.”, rekla je majka.

“Dobro, fino.”, odgovorila je Džejn. “Ali, prvo moram da uradim dve stvari, da vam ispričam šta se desilo i da odem do Izabel.”

“Oh, da, dušo, čuli smo. Džeremi je poginuo, sutra je sahrana.”, rekla je majka, “Ja ti predlažem da prvo odeš do Sofi, pa idite zajedno do Izabel.”

“Hm, dobra ideja.”, rekla je Džejn.

A onda im je ispričala šta je saznala neposredno pred polazak na aerodrom i kako je rešila da se ne vraća u San Francisko i kako ne zna šta će da radi sa sobom, ali ih je zamolila da nekih mesec dana bude kod kuće.

“Bože, Džejn, ovo će uvek biti tvoj dom, naravno da možeš da budeš ovde, koliko god poželiš.”, rekla joj je majka.

“Tata, daj ključeve, ne mogu da idem sada metroom, zaista.”, rekla je, “Ne brini, naučila sam da vozim za ovih osam godina.”, našalila se.

“Džejn, ja bih te zamolio, inače ćeš kupiti novi automobil i vratiću te u San Francisko!”, zadirkivao ju je.

Ponovo je vozila svojim ulicama. Ulicama punim sećanja i prvih puteva i mladosti. Osećala je toplinu doma, posle jako dugo vremena. Došla je do Sofi, zazvonila na interfon i predstavila se kao činovnica iz osiguranja i zamolila Sofi da joj otključa da bi potpisala produžetak osiguranja.

Popela se na sprat i kada je Sofi otvorila vrata nije mogla da veruje svojim očima. Njena Džejn je ponovo bila tu, došla je ponovo kući! Nakon osam godina. Bio je i ovo jedan suzni zagrljaj, a onda je Džejn ušla u stan i rekla joj da se obuče, da odu do Izabel.

“Ali, Džejn, znaš kako se sve to završilo. Niste čak ni u kontaktu ostale.”, rekla je Sofi.

“Znam. Ali kada mi je Frenk javio da je Džeremi poginuo rekao mi je da dođem, da neće biti problema. A i nekako osećam da moram da budem tamo.”, odgovorila je Džejn.

“Frenk te je zvao da ti javi? Otkud to?”, upitala je Sofi, pošto je znala šta se sve izdešavalo.

“Došlo je i do susreta pre godinu dana, pričaću ti već, ne vraćam se u San Francisko, razvodim se, pričaću ti i to, sada se obuci da krenemo.”, rekla je Džejn dok ju je Sofi posmatrala sa čuđenjem.

“Nikada te nisam shvatala.”, rekla je Sofi odmahujući glavom.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s