Misao

U moru misli uvek se nekako hvatam za tu jednu misao koja mi je poput slamke za spas. Morate priznati da i vi to tako. Ne umem da objasnim zbog čega me jedino ta misao vodi, ali umem da objasnim da me jedino ta misao čini neustrašivom.

Uvek krenem jedno, a završim nešto potpuno drugačije, ali to nije bitno sve dok dođem do cilja kom težim. Često su mi govorili da sam bez stava i bez cilja, verovatno iz neke namere da se pokažu superiornijim od mene. Ono što zapravo nisu videli jeste da sam ja svoj cilj odavno postavila i da sam uvek stremila ka njemu, a na tom putu nailazila na ta bezazlena razmišljanja.

Mnogi će pomisliti da o tome ne treba pisati ovde. Baš naprotiv. Treba. Moja jedina slabost je bila to što sam dozovoljavala da se priča.

Pomislićete da je ona misao koja me vodi neko ljubavno, patetično sranje. Nije. Nema veze sa tim. Ima veze sa uspehom. Sve dok svet posmatramo kroz oči uspeha, bićemo srećni i zadovoljni. Ljudi ne žele da priznaju. Je l’ znate onaj osećaj kada nešto dobro uradite, neka je i sitnica poput položenog kolokvijuma, pa vas neko pohvali, a vi cvetate? Hoćete li i tada reći da uspeh nije ključ svega?

Naravno da jeste.

Moj uspeh jeste to što se već deset punih godina borim sa opakom, hroničnom bolešću. A još veći uspeh je što joj za tih deset godina nisam dozvolila da me saplete ni u jednom jedinom trenutku. Dobro, sapleli su me lekovi, ali to je druga priča, nešto što ja smatram da nije bitno, a ljudi misle da je najbitnije, pa tu temu ne bih ni otvarala za sada.

Ono što želim da poentiram jeste da niko od nas ne može sedeti skrštenih ruku i čekati da mu sreća padne sa neba.

Na ove reči me je nagnala jedna misao koja mi je skoro proletela kroz glavu. Da li bih bila ovo što sam sada da nisam bolesna već toliko dugo? Mislim da ne bih.

Zlim jezicima moram zapušiti usta odmah. Dragi moji, poenta nije sažaljenje, poenta je malo šira, a ako je ne vidite, žao mi je. Poenta je da se i u najtežim uslovima treba boriti.

Ja sam postigla i više od onoga što se očekivalo, s obzirom na situaciju. A bolest me je naterala da budem blaga prema ljudima.

Bolesti još uvek nije došao kraj, verovatno nikada neće, ali blagosti jeste. I žao mi je zbog toga.

Misao sa kojom sam odrastala i koja me već toliko dugo vodi će zauvek biti sa mnom. Moraću samo češće da posećam sebe da je tu.

Da li vi imate svoju misao? Razmislite.

Do sledećeg pisanja,

Vaša Vještica.

Advertisements

2 thoughts on “Misao

  1. Dobra misao. Kako se ceo život borim sa neizlečivom bolešću, tačno znam o čemu govoriš. Mnogo puta sam se pitao da li bih bio lošiji čovek da me nije zadesila bolest, a upravo ta blagost doprinela je tome da me prelazi i vara kako ko stigne. Sada sam – možda ne potpuno – nepoverljiv i daleko oprezniji, a od borbe ne odustajem.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s