Izvinjenje

Nekako je potrebno da ti se u životu dese drastične stvari da shvatiš koliko grešaka imaš za sobom. Često ni te greške uopšte nisu naivne ni male, sve zavisi od toga kako ih doživljavaš. Ja moje greške doživljavam kao najveće na svetu i nisam mirna dok ih ne ispravim. Poslednjih godinu i po dana su zaista bili period kada sam naučila da cenim sve ono što imam i nemam. Dese se tako tragedije koje te nateraju da sumiraš sve ono što ti se desilo i kada i pod kojim uslovima se dešavalo i onda shvatiš mnogo toga.

Ja sam bila neko ko će sve lako. Ma to ću lako. I to ću lako. Ma i to. I onda te odjednom tresne po sred čela da ne može sve lako i da si izabrala onaj put kojim se ređe ide, a tu bez gaženja po trnju ne možeš da prođeš.

Jedna od onih stvari koje sam naučila je da ne treba ljudima dodeljivati osobine. U kom smislu dodeljivati? U tom da želim da verujem uvek da su svi ljudi korektni, da ono što meni ne bi nikada palo na pamet, neće ni njima. I onda se opečeš. Ma, izgoriš, pa te rane ti isti ljudi samo sole ne bi li ih još više podljutili i sprečili zarastanje. Ne bih da laskam sebi, zaista ne volim to, ali ljudi često koriste moju dobrotu, tačnije, ja sam glavni krivac jer to dozvolim. I kada u takvoj skupini naiđeš na egocentrika koji nema sopstveni život već mu je neverovatna satisfakcija upropaštavanje tuđih života, pa iako mu je dvorište prenatrpano đubretom koje ne želi da čisti, doći će u tvoje dvorište koje je čisto, ali idiotu zapadne za oko da baš tu pravi i zida svoje uvrnute, izmišljene svetove pune laži, smicalica i tračarenja, e, tada se zapitaš Jebote, kome ja to sve verujem?

Ja previše pričam. I kad treba i kad ne treba. Pričam brzo, pa mi je često jezik brži od pameti, a onda posle, naravno, plaćam ceh tome. No, u sebe sam sigurna i te bezazlene pogrešne reči koje izgovorim mogu se popraviti. Kad ti neko servira činjenice, logično je da čovek sam izvodi zaključke. Ja često zaboravim da ljudi imaju tu moć da lažu i izmišljaju, pa izvedem pogrešne zaključke. Mnogo pogrešnih zaključaka.

U trenutku kada mi je bilo najteže, kada sam proživljavala sopstveni pakao, baš u tom trenutku sam imala pogrešne ljude u okolini koji su i tada našli za shodno da mi rade iza leđa. Loše, naravno. To vam je moja nesreća, to što verujem. Ne posmatram ja sve to kao poraz. Baš naprotiv, ljudski je grešiti, ali je i ljudski oprostiti. Činjenica je jedna, život je zaista prepun pogrešnih procena.

Nikada neću prestati da verujem u dobrotu ljudi. Samo ću definitivno morati da naučim da prepoznam varalice, a čisto sumnjam da će se to uskoro desiti. Kada je čovek empata, zaista je preteško izboriti se sa tim, pa kad se sve to ispomeša, svi ovi faktori se skupe onda grešiš. Mnogo grešiš. Krupno grešiš. Nepovratno grešiš.

Baš iz tog razloga pišem ovaj tekst. Ja ću verovati da nije nepovratno. Ja ću verovati u te dobre ljude i ovako ih javno zamoliti da mi oproste. Izvinjavam se ako su vas moje reči povredile, bilo je zaista nekih kojih nije trebalo da bude. Nadam se da će se ovde pravi pronaći, shvatiti šta sam želela da im poručim ovim putem i pronaći negde u sebi razumevanje za jednu neorganizovanu, rasejanu i lakovernu vešticu.

 

Do sledećeg pisanja,

voli Vas Vještica.

Advertisements

2 thoughts on “Izvinjenje

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s