Proza jedne veštice

Ljubav u pozorištu

Dunja je bila studentkinja iz malog grada. Fakultet joj je zaista oduzimao puno vremena, pa je jedva čekala one slobodne trenutke ne bi li radila ono što voli i što je ispunjava. Tada bi pisala, volela je da piše. Ili bi pustila omiljene pesme, pojačala muziku do kraja i pevala iz sveg glasa, i to je volela. Ipak, najviše na svetu je volela da ide u pozorište. Njena neostvarena želja bila je da se bavi glumom, nešto ju je kao magnet privlačilo za daske koje život znače. Uživala je u pozorištu, često bi pomislila kako bi mogla da živi u pozorištu i onda bi njen život bio potpun. Pošto je još kao mala shvatila da ne može da se bavi glumom, za to je ipak potreban određen talenat, san joj je bio da piše za pozorište, da bude scenartista. No, rano je bilo za tako velike snove. Za sada se bavila isključivo fakultetom jer joj se učenje smučilo i želela je da što pre završi, bez preteranih i bespotrebnih produžetaka.

Te večeri je u lokalnom pozorištu bila predstava pozorišta iz velikog grada, sa glumcima koje je tako dobro znala. Međutim, Dunja je imala zadatke koje treba završiti i nikako nije imala slobodnog vremena da se spusti do pozorišta.

Zazvonio joj je telefon, bila je to Darija, njena najbolja drugarica.

“Šta radiš?”, pitala ju je.

“A šta misliš da radim? Sigurno ne nešto zabavno. Pišem esej za prekosutra, a imam još tonu posla.”, rekla je mrzovoljno Dunja.

“Hajde, ostavi to, imam karte za večeras. Za balkon su, ali nema veze, nećemo propustiti ovu predstavu.”, čulo se sa druge strane žice.

“Drage volje, znaš da hoću, ali ne mogu da stignem. Izgubiću puno vremena…”

“Neću uopšte to da čujem! Spremaj se, nalazimo se ispred pozorišta i idemo da gledamo predstavu, toliko vremena imaš, završićeš esej sutra!”, prekinu je Darija i zaklopi slušalicu.

Ovo je bio fantastičan izgovor smesta sklopi laptop i izađe iz kuće. Iako ju je grizla savest jer su je rokovi uporno jurili, ljubav prema pozorištu je bila prevelika da bi Dunja ovako nešto odbila.  Spremila se na brzinu, ne gledajući na sat i tek kada je bila ispred pozorišta shvatila je da je stigla ranije. Dosta ranije. Jedno dva sata ranije.

“Kao da ja glumim, pa sam stigla ovako rano. Bravo, Dunja.”, razmišljala je naglas. Pošto je bilo zimsko vreme, odlučila je da uđe u pres salu, uvek je sa sobom nosila knjigu koju trenutno čita, pa će tamo sedeti i čitati dok ne dođe Darija. Javila joj je porukom da je već stigla i gde će biti, na šta joj je Darija poslala sve moguće smajlije i stikere koji se valjaju od smeha i napisala: “Nisi htela ni da kreneš, a sada si tamo dva sata ranije, čekaj, ja ne mogu nikako pre pola osam da stignem. :*”

Pošto su je u pozorištu poznavali, bez problema su je pustili da uđe u pres salu i šćućuri se u fotelji u uglu sale. Sala je bila prazna, ali Dunja je volela tu da boravi. Sve promocije iz oblasti kulture bi se tu održavale, a kad god bi trebalo da čeka nešto dugo, ona je tu dolazila da čita, čak i kada nikoga nije bilo.

Na njeno iznenađenje, u salu su počeli da ulaze neki ljudi. Nije se obazirala, mislila je da su i to ljudi koji bi tu da sačekaju da predstava počne. Tek kada je podigla glavu shvatila je da je to zapravo glumačka ekipa sa članovima književnog kluba iz njenog grada. Nisu tu bili svi glumci, ali je očigledno da su radili neke intervjue. Šćućurila se još više da joj neko ne bi rekao da izađe napolje, mada do toga nije moglo da dođe nikako jer se družila sa ljudima koji su bili članovi književnog kluba. Sklopila je knjigu i pažljivo osluškivala o čemu glumci pričaju i trudila se da sve upamti. Toliko se zadubila u slušanje da je poskočila kada joj je Teodor Arsenijević prišao i podigao knjigu za koju Dunja nije ni primetila da joj je ispala iz ruku.

“Ispala ti je knjiga, nemoj to da radiš knjizi, šta misliš, kako se ona sada oseća?”, rekao je Teodor.

“Nisam ni primetila da mi je ispala, pokušavala sam da čujem tvoje kolege, nećeš mi zameriti, ali zaista bih volela da čujem šta imate da kažete.”, odgovorila je Dunja u jednom dahu i na kraju zastala i zablenula se u Teodorove oči.

Teodor Arsenijević je bio vrlo poznat glumac. Kao tridesetšestogodišnjak imao je već dobrih petnaest godina karijere. Dunja je pamtila da nije propuštala njegove predstave, kao i da je njegove filmove gotovo znala napamet. Bio je izuzetno visok, šarmantan, sa već prosedom kosom i prodornim, tamno braon očima. Imao je vrlo oštre crte lica, jaku vilicu i neverovatno harizmatičan glas. O njemu nije znala ništa osim toga da je izvanredan glumac, jer je bilo poznato da Teodor ne voli novinare i da vrlo retko daje intervjue. I da je bio jedan od najpoželjnijih neženja i njihovoj maloj državi, a možda i malo šire, u komšijskim državama.

“Je l’ mogu onda i ja da sednem tu do tebe, pa da zajedno slušamo moje kolege?”, pitao ju je.

“Naravno.”, rekla je Dunja i pomerila tašnu i kaput sa stolice do njene.

Malo se bila sledila. Dobro, oduzela se totalno. Nije joj bilo jasno kako ju je Teodor spazio i došao baš tu da sedi sa njom i tako čeka svoj red za intervju. Dlanovi su joj se znojili, a misli se množile u glavi i više uopšte nije čula šta glumci za konferencijskim stolom govore.

“Ti se isto baviš glumom, pretpostavljam?”, pitao ju je.

“Ne, ja sam student. Ali bavim se pisanjem, to mi je spas u ovim ludim vremenima.”, odgovorila je Dunja pokušavajući da zvuči što smirenije, ali glas joj se tresao gore nego na ispitu, “Inače, ja sam Dunja.”, dodala je, nasmešila se i pružila mu ruku.

“Ja sam Teodor, drago mi je.”, odgovorio je.

“Kada će tvoj intervju?”, pitala je Dunja.

“Ja sam to završio u garderobi, tamo mi je bilo dosadno pa sam došao da slušam kolege, a onda sam spazio jednu crvenokosu devojku u uglu sale koja zadubljeno sluša intervjue.”, odgovorio je.

Dunja se nasmejala, a onda ga pitala: “Gde je ta devojka?”, osvrćući se oko sebe iako je dobro znala da je mislio na nju jer je ona sama tu sedela.

“Krenuo sam ka njoj, međutim nestala je, poput neke magije, pa sam pomislio da će se možda vratiti, zato sam i seo kraj tebe, da je sačekam.”, rekao je Teodor.

Dunja je ustala, izašla iz sale, zatim opet ušla i prišla Teodoru. On ju je gledao pomalo zbunjeno, sa onim divnim smeškom na usnama.

“Teodore, dragi prijatelju, evo, vratila sam se, reci, šta mogu da učinim za tebe!”, glumila je Dunja.

On se nasmejao. Onako čisto, onako iskreno.

“Možeš prvo da mi kažeš zbog čega ovoliko kasniš?”, rekao je ljutito.

“Oprostićeš mi, morala sam da svratim do banke, zatim u kafeteriju, jao, pa ja sam skroz zaboravila, i ti si hteo kafu, je l’ da?”, glumila je Dunja i dalje.

Ovako se nikada ranije nije osećala. Mislila je da će joj se jezik vezati, no baš naprotiv, razgovarala je sa Teodorom Arsenijevićem kao da su drugari već godinama.

“Ne pijem kafu pre predstave nikada, znaš, kafa je jak diuretik, ali nemam ništa protiv da popijem jednu nakon predstave.”, rekao je Teodor.

Dunja je već bila zbunjena. Trebalo je da je kod kuće i da piše esej, a dešavalo joj se nešto što nikada nije slutila da će se desiti. Ipak, nije mala stvar da upoznate čoveka čiji rad toliko godina unazad poštujete. Dunja nije bila naivna, vrlo dobro je pročitala Teodorove reči i ponašanje, znala je da ni njemu nije jasno šta ga toliko privlači na jednoj dvadesetdvogodišnjakinji. Naravno, ne radi se o fizičkoj privatnosti, već su oboje bili gotovo sigurni da su u trenutku kada joj je on podigao knjigu koja je ispala čuli jedno glasno “KLIK”. A onda je usledio razgovor kakav Dunja nije mogla ni da zamisli da će voditi sa nekim glumcem. Bila je oduševljena Teodorovom pameću, elokventnošću, intelektom uopšte, a mogla je da primeti i njegovu očaranos njom. Trenutak je zaista izgledao magično.

Kolega ga je pozvao i Teodor je ustao, stao kraj Dunje i rekao joj: “Ovo sa kafom nije bila šala, sačekaj me nakon predstave ovde u sali, obavezno!”

Dunja se nasmejala i potvrdno klimnula glavom. Pokupila je svoje stvari i otišla ispred da se nađe sa Darijom, trebalo je da zauzmu svoja mesta. Sva euforična je prepričavala svojoj najboljoj drugarici susret sa glumcem, dok ju je Darija ubeđivala da je ona sve to sanjala i da sada pokušava da je prevari da se to zaista desilo.

“Ne, stvarno se desilo! Rekao mi je da ga sačekam nakon predstave, videćeš, poći ćeš sa mnom!”, rekla je Dunja.

“Ne pada mi na pamet da sedim sat vremena u pres sali, bleso blesava, smejaće nam se ljudi što sedimo tamo kao tinejdžerke, misliće da čekamo glumce da ih jurimo za fotke, neću.”, rekla je Darija.

“Hoćeš, jer ja zaista moram da sačekam mog glumca!”, rekla je Dunja i tek onda shvatila da joj je neverovatno prijalo kada je rekla da je Teodor baš njen glumac.

“Hajde, ulazi ovde, zamenila sam karte, ipak smo u parteru i to u drugom redu, moja sestra je otišla na balkon!”, rekla je Darija.

Ugasila su se svetla u sali i predstava je počela. Kad god bi Teodor bio na sceni, Dunji su se dlanovi znojili, a srce lupalo kao ludo. Na kraju predstave, kada su se glumci poklanjali, svi su naravno bili na nogama i aplaudirali. Bez obzira na sve okolnosti, Dunji se predstava zaista dopala, a mogla je da primeti da je Teodor nešto tražio po sali pogledom. Kada je video Dunju, usta mu se razvukoše u osmeh, a ona je samo aplaudirala sa još širim osmehom na licu.

“Dunja, je l’ on to tebe upravo pogledao i nasmejao se!?”, pitala ju je Darija.

“Ja sam ti rekla da govorim istinu i da nisam sanjala, ne znam zašto misliš da izmišljam.”, odgovorila je Dunja kao uvređeno.

“Idemo u pres salu!”, rekla je Darija.

“Neću odmah, moram da siđem tu do kafeterije, taman dok se glumci presvuku.”, rekla je Dunja.

Preko puta pozorišta nalazila se kafeterija u kojoj se mogla kupiti kafa u plastičnim čašama. Dunja je uzela dve obične, bez šećera i nekako je znala da će Teodoru odgovarati kafa ista onakva kakvu ona voli.

Vratila se u pozorište, a ispred pres sale stajo je Teodor. Kada je video da Dunja nosi kafe, lice mu se ozarilo.

“Pomislila sam da je bolje da sedimo unutra i pijemo kafu, nema buke i moći ćemo da pričamo.”, rekla je vedro, pružajući mu čašu.

Teodor je otpio gutljaj kafe, zatim složio ozbiljnu facu i pitao Dunju:”Kako si znala kakvu kafu volim?”

“Pročitala u novinama.”, rekla je kao iz topa.

“Nisam nikada sa novinarima pričao o kafi, već isključivo o poslu, dakle?”, pitao je ponovo.

Dunja se nasmejala.

“Ne znam otkud sam znala, uzela sam dve iste tako da je super što sam pogodila!”, rekla je.

Počeli su da se smeju, a onda je Teodor predložio da odu negde na večeru.

Danas je Dunja Arsenijević pisac, scenarista i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Njen suprug Teodor Arsenijević je sa neverovatnim žarom glumio u filmovima čiji je scenarista upravo bila Dunja. Teodor i Dunja Arsenijević su bili rado viđen par na svim premijerama, književnim večerima i kulturnim događajima uopšte. Devojka iz provincije postala je žena koja je bila uzor mnogim devojčicama. Svi su bili oduševljeni upravo njenom skromnošću, a njen suprug Teodor je u svojim intervjuima sa osmehom uvek prepričavao kako je u nekoj provinciji ušao u pres salu i tamo video devojčurak crvene kose sa neverovatnim sjajem u očima, a zatim bi ispričao čitavu priču do najsitnijih detalja i na kraju uvek rekao: “I ko bi rekao da je baš taj devojčurak ljubav mogu života?”

 

Vještica

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s