Tekstovi jedne veštice

Sramota me je koliko je dobro letovanje 2015… 2016… 2017…

Klackam se u ovoj limenoj kutiji zvanoj autobus po sat vremena dnevno, u najboljem slučaju, skoro svakog dana. Od kad temperature prelaze trideseti podeljak na Celzijusovoj skali, to je jedno vrlo mučno iskustvo. Reč je o lokalnim autobusima koji neretko prolaze kroz gomilu sela. Zvučaće prepotentno, no uzdaću se u vaš zdrav razum i to da ste i sami nekada bili žrtve neprijatnih mirisa u autobusima, pa ću dozvoliti sebi da istaknem da nekim ljudima zaista treba nacrtati mapu do prodavnice i police na kojoj se nalaze sapuni. S obzirom na to da se radi o Krš ekspresu, vi koji ste sa juga Srbije znate o kakvom topljenju i kuvanju govorim. Mislim da su ljudi koji su tamo zaposleni vrlo duhoviti, pa nekad i namerno u sred podneva pošalju autobus u kom je još od decembra prošle godine ostalo uključeno grejanje, nešto se pokvarilo i ukočilo, pa se ono nikako ne može uključiti. Kada im to navedete kao manu, verujem da će vam mrtvi ozbiljni reći da se ne žalite, jer uz uslugu prevoza dobijate i saunu, koja je mnogo, mnogo skuplja. A vi samo poželite da su mrtvi, bez ovog ozbiljni.

Imam sreće što su ćale i keva razmišljali o globalnom zagrevanju pa još pre nešto više od deset godina posadili lozice sa one strane kuće gde sunce najviše greje, pa su se one tako lepo raširile i mogu vam reći da prave baš finu hladovinu. To je, naravno, bilo jeftinije nego da se kupi klima. Kad god bih spomenula da bi mi klima baš dobro došla, majka mi je govorila da to nije zdravo. I ima žena prava, klime su vrlo, vrlo hladne ubice, prosto i ne primetiš kako ubijaju, a neretko se dešavalo da odnose živote zbog ljudske nesposobnosti da razmišljaju racionalno i tako isto i rukuju tehnologijom.

Elem, kad stignem kući, bude hladovina unutra, jer je ogromna razlika kad iz autobuskih 60 pređem na kućnih 35 stepeni, onda mi čak i bude hladno. No, to potraje svega pola sata, a onda moram da smišljam kako ću se rashladiti i preživeti topljenje, vrućinu, otežano disanje sve do pola osam, osam uveče kada krene neki malo hladniji vazduh i može da se sedi na terasi ispred kuće, a da se pritom i diše normalno i da se ne topiš zajedno sa plastičnom stolicom koja je osuđena na taj pakao čitav dan.

Ova ekspozicija je sa razlogom baš toliko duga, jer tek sada dolazimo do suštine. Svevišnji je pre par dana sazvao konferenciju za štampu na kojoj je svoje građane zamolio da otkažu svoje rezervacije u inostranstvu i da letuju u majčici Srbiji. O onome što je usledilo, a to je izjava da će na taj način POVEĆATI plate u javnom sektoru za 5% i hrabrosti da govori o POVEĆANJU bez prethodnog vraćanja onih 10% koje je morao da uzme od plata ne bi li se posle sramio koliko nam dobro ide ću govoriti nekom drugom prilikom, sada ćemo se fokusirati na letovanje.

Ne znam da li je On upoznat sa tim da pošteni ljudi u Srbiji već godinama letuju u Srbiji. U svojim kućama. Verovatno da nema pojma, pošto njemu svakog leta iskrsne neka diplomatska poseta u tropske krajeve, pa verujem da će i ovog puta tako biti. Da, Gospodine Svevišnji, ljudi već pet godina minimum svoje godišnje odmore koriste da predahnu, ali u svojoj kući. Aranžmane za inostranstvo i letovanje uplaćuju oni koji imaju, a ne zna se na koji način stiču. Aranžmane za letovanje u Srbiji uplaćuju oni koji ni sami ne znaju otkud im toliko novca. A u oba slučaja se ne radi o ljudima koji svoje plate dobijaju iz javnog sektora i koji pomažu državu kada im Svevišnji naredi. Plašim se da poštene ljude ovde isto ovakvo letovanje čeka i u godinama koje dolaze, a to je pomalo tužno.

Upravo iz svih tih razloga je meni Njegova molba da se letuje u Srbiji zaličila na jednu otvorenu provokaciju napaćenog naroda. Jer, budimo realni, da smo napaćni narod, jesmo vazda bili, a čini mi se nam slede vremena kada ćemo morati da pronađemo nekog novog Marka Kraljevića da nas zaslepi svojim junaštvom da ne obraćamo pažnju na ono što se oko nas dešava.

11406729_886000318109611_52521612514580185_n(slika preuzeta sa Fejsbuk stranice Ne budi govedo.)

Kao student, koji ne živi u gradu u kom studira, ja preračunavam koliko ću novca imati da odem na ispite, pa odlažem polaganja jer novca nema. Kao student, ja se trudim da sada već izgradim neku svoju budućnost. I koliko god ja volela i želela da ta budućnost bude u zemlji u kojoj sam se rodila, nekako sve te moje vizije odavno prelaze granice. Počelo je da nam bude svejedno gde ćemo i glavna maksima kojom se vodimo postaje da je svuda bolje nego ovde. Da li iko od nas želi da napusti zemlju u kojoj se rodio? Mogu da potpišem da niko ne želi. Isto tako, mogu da potpišem da sve više ljudi razmišljaju o tome u potrazi za boljim životom. Konstantno nam mažu oči famoznim periodom od dve godine kada će nam biti bolje, a od prve takve izjave prošlo je minimum pet. A pre tih pet godina smo porodično išli u Grčku na more i imalo se para za sve.

Moji roditelji su zaposleni. Živimo od njihovih plata, plus od izdavanja nekretnine gde kirija nije mnogo velika, ali eto, može se reći da i taj novac postoji. Čitava očeva plata i ta kirija mesečno odu na račune. Majka nas platom medicinske sestre hrani i oblači. Kako to uspeva, ne znam. Znam samo da imaju dve mlade ćerke, od kojih je jedna bolesna i ima već deset godina reumatski artritis, a svi znamo koliko sunčanje i more pomažu u lečenju te bolesti, i da im je jedina želja da bar svojoj deci pruže to letovanje jednom godišnje, a ni za to se nema. A to su ljudi koji svakog dana imaju puno radno vreme, koji žive da bi radili, a s obzirom na to da se nova radna mesta ne otvaraju, posla imaju i preko glave, pa su vrlo često i nervozni i kada dođu kući traže mir i tišinu da odmore malo glavu do narednog radnog dana. Takvi ljudi zaslužuju odmor i van Srbije, a za to se nema. A još više se nema za odmor u Srbiji, jer ne znam da li je Svevišnji ikada video cene domaćih turističkih destinacija, ali evo, ja ću mu reći da je jeftinije otići u Grčku na more nego letovati u Srbiji. I zdravije je. Tamo te ne truje On.

Dok sam pisala ovaj tekst pošteno sam se ismejala. Ne mogu da verujem da je ovoliko inspiracije u meni izazvala tuga. Najiskrenije sam tužna što sam uopšte u poziciji da pišem jedan ovakav tekst. Oprostićete mi na rečniku, ali ništa slikovitije ne prikazuje stanje u državi od one čuvene jebe lud zbunjenog. Da nije ovoliko tužno, bilo bi smešno. Idem sada da otkažem ona tri letovanja koja nisam uplatila, tako mi naređeno. A Vi, Gospodine Svevišnji, budite sigurni da će pošteni ljudi letovati kao i svake godine u svojim domovima i da dalje od svojih gradova neće videti, pa eto, unesite to u statistike o turizmu u Srbiji. Kladim se da ste jedini ko se može pohvaliti tako divnim narodom – uskrati, pa naredi, životna mantra jednog mentalnog sklopa čije poreklo još uvek nije razjašnjeno.

Do sledeće konferencije,

Vaša Vještica.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s