Per HIGHWAY ad astra, X Factor Adria, 2015.

Svi koji su moj rad pratili pre svega ovoga, istina, nije ih bilo mnogo, znaju da sam uvek volela da ovde preporučim dobru muziku. Takav jedan tekst sam napisala i kada je Jelena Žnidarić objavila svoju prvu pesmu, pa baš zbog toga što smo nekako još uvek u Iks faktor priči, iskoristiću priliku da vam ovde dam još malo materijala za preslušavanje. Na starom blogu je to uglavom bila strana muzika i neki strani izvođači, nemate pojma koliko mi je puno srce što je na ovom blogu do sada to domaća muzika. Sitni, ali jako važni koraci napred u širenju dobre muzike kod nas.

Oni su hrabri. Oni su se usudili da se na audiciji jednog vrlo ozbiljnog takmičenja pojave sa svojom autorskom pesmom. Možete li samo da zamislite taj adrenalin? Izlazite iz vela anonimnosti, koračate ka sceni ispred koje sedi četiri velikih imena, četiri muzičara čije mišljenje zapravo nešto znači i budete toliko hrabri da im servirate ono što ste sami stvorili. I onda razvalite sve pred sobom. Odsvirate nešto što zaista zvuči, otpevate nešto što zvuči. Oni su Highway bend iz Crne Gore. Oni su heroji ovogodišnjeg Iks faktora.

13897-x-faktor-580x0

Zbog čega izdvajam baš njih? Zato što me na poseban način inspirišu. I odlučila sam da ovaj tekst ipak napišem i pokušam da objasnim kako me to inspirišu, jer sam videla da mnogo ljudi nije shvatilo moju naklonjenost na pravi način. Dakle, ovi momci nisu moji, nisam zaljubljena u sve njih pa ih veličam (u njihovu muziku jesam zaljubljena). Ne, ovde se radi o mojoj sreći što živim u doba kada se neko još uvek bori za pravi zvuk. Danas sam pročitala na njihovom profilu na Fejsbuku ovo:

Untitled

Sve što ću reći je – USPELI STE. Oni su ovde upravo rekli sve ono za šta su se zalagali, uspeli su i više od toga i u tom smislu oni jesu pobednici. Bez obzira na to što je njihov put do superfinala bio trnovit (ne znam da li mi se ikada srce kidalo kao nakon Tončijeve: “E, niste.” i da li sam neki povratak doživela emotivnije od njihovog), zvuk koji su oni propagirali je na ovim prostorima uvek bio neki andergraund, nešto što ne dominira. I pored takve situacije, od svih prijavljenih kandidata oni su uspeli da zauzmu blistavu ČETVRTU poziciju. I mene to mnogo, mnogo raduje baš zbog toga što to znači da je mnogo, mnogo ljudi prepoznalo ovaj zvuk. Podsetili su nas kako beše zvuči ono kvalitetno, podsetili su nas na neki zaboravljeni zvuk koji je već godinama u senci, a ja smatram da je ovo dovoljno veliko takmičenje da lepo ispromoviše dobar, stari rok. E sada, iskoritstih epitet stari, a ovde se ipak radi o momcima koji su svakako inovativni. Oni donose nešto originalno, nešto drugačije, a opet čuvaju ono što je bilo pre njih. To je, po mom skromnom mišljenju, umetnost.

Čula sam toliko gitarista, ali kod nijednog nisam videla da sa tolikim uživanjem i ljubavlju svira kao Luka Vojvodić. On razgovara sa gitarom, on oseća svaki ton koji odsvira. Njegove solo deonice nikada neću zaboraviti i iskreno se nadam da ću ih nekada čuti i uživo, to bi bila takva čast!

Vokal kakav ima Petar Tošić je vokal koji se ne čuje često. Ta boja glasa, ta energija u glasu, ta umetnost vokala je ono što je potrebno ne bi li se kvalitetna muzika prezentovala na pravi način. Svaku pesmu je prilagodio svom glasu, i svaka je zvučala odlično.

Izuzetno je teško svirati gitaru i u isto vreme pevati. To retko polazi za rukom i nekim mnogo većim imenima, a Marko Pešić je to uspeo na svom putu do zvezda. On je ili pevao prateće ili čak i glavni vokal, što je svakako umetnost samo po sebi jer ima taj specifični vokal koji može da otpeva visine koje svakako nisu karakteristične za jedan muški vokal. On je, inače, drug Tviteraš, pa smo tamo i bili u nekom kontaktu u toku takmičenja, zahvalio mi se pristojno i kulturno nakon svakog teksta u kom sam ih spomenula, a ja sam zaista bila samo objektivna. Marko, nećeš se ljutiti što ću staviti ovde dokaz da sam još nakon vašeg prvog lajva znala da ćete doći do arene.

Untitled

Zbog čega su mi prirasli srcu na poseban način? Pre svega, zbog toga što volim muziku koju su izvodili, muziku koju stvaraju, ali i zbog toga što su me podsetili na moje dane kada sam sa prijateljima, leti, pod zvezdama pevala baš te pesme uz zvukove gitare. Mi nismo opstali i zato ovim momcima želim da opstanu i da se nikada ne razdvoje, to bi bila takva šteta.

I jedan umetnik, Massimo Savić, je uvek, ali uvek vidljivo uživao u njihovim nastupima, čini mi se više nego bilo koji član žirija.

CIHZ3cOUAAEj7I6.jpg large

Ne znam da li sam sanjala ili negde pročitala, ali čini mi se da su baš oni rekli da pesmu Do I wanna know? vole i žele da izvedu u areni i drago mi je što su dobili priliku!

Ako pregledate njihove najave i profile, videćete i koliko su duhoviti i upravo tom pozitivnom energijom i spontanom duhovitošću su me kupili još na samom početku.

Za sam kraj, želim da se izvinim Marku ako sam mu dosadila u nekom momentu (označavala sam ga nakon svakog lajva i slala mu tekstove), nije mi bila namera. Da sa malim zakašnjenjem kažem Petre, srećan ti rođendan! I da im kažem, MOMCI, ČESTITAM!

Evo i muzike koju morate da preslušate, jedna je studijska, gotova verzija, druga je lajv i uskoro će biti i studijske verzije, pa vam preporučujem da krenete da ih pratite i čujete još mnogo, mnogo dobre muzike.

Voli Vas,
Vaša Vještica!

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s