Čemu me je naučila druga sezona Iks faktora?

Nakon nedelju dana od zvaničnog završetka druge sezone Iks faktora, rešila sam da i ja na blogu stavim tačku na ovu priču. Međutim, naravno, to sam morala da uradim jednim ovakvim tekstom. Dakle, ovo će biti jedno sumiranje utisaka nakon vrlo uspešne sezone, ali i tekst koji će svima onima koji su konstantno gunđali i nešto im se nije dopadalo pokušati da pokaže šta su sve mogli da nauče u ovoj sezoni, na ovaj ili onaj način. Jedno je sigurno, ja sam za ovih par meseci mnogo toga otkrila i naučila, pa za početak, hvala na tome Iks faktoru.

Produkcija Iks faktora me je naučila koliko neko može biti tolerantan. Ovo zvuči malo smešno, ali tako je. Naime, kada sam krenula da pišem recenzije epizoda i da ih kačim na sve moguće linkove na zvaničnoj stranici Iks faktora na Fejsbuku, ljudi iz produkcije mi ni u jednom jedinom momentu nisu uklonili ni jedan jedini link, već su mi dozvolili da sve svoje tekstove delim. Često sam u tekstovima spominjala ovo “produkcija”, pa bih da objasnim šta podrazumevam pod tim terminom. Naime, produkcija nije jedan čovek koji diriguje šta će se i kako raditi, produkcija je mnogo, mnogo ljudi, uglavnom onih iza kamere, ljudi koje nismo videli, a zaslužni su za sve ono što smo videli. To su ljudi koji su prilično velika imena u tom produkcijskom svetu, ljudi koji svoj posao rade besprekorno, pa zaista nije čudno što o njima pišem sa ovolikim poštovanjem. Zaista bi bilo divno biti deo jedne, slobodno mogu reći, takve velike porodice.

Takmičari, oni koji su činili srž čitavog projekta, su me naučili kako rivalstvo zaista može da se ostavi negde tamo i da jedna grupa ljudi može zaista i da diše kao jedan. Svi takmičari, posebno ovi koji su stigli do poslednje faze u takmičenju, lajv emisija, su se zaista družili. Ja sam empata, neko ko se strašno vodi intuicijom i osećajem, a ono što sam ja u odnosu naših takmičara videla jesu samo najiskrenije emocije. I pritom, nije bilo ni jedne jedine negativne. Rađale su se ljubavi, rađala su se prijateljstva. Čini mi se – veze za čitav život. Čak i kada su novinari pokušavali da im poruše te odnose, nisu uspevali. Dočekivali su nas iz nedelje u nedelju nasmejani i mislim da je ovo jedini takmičarski šou gde nije bilo vidljivo to rivalstvo, već su zdušno navijali jedni za druge. Baš zbog toga su svi oni pobednici, kao što i napisah u prethodnom tekstu o poslednjem lajvu, tj. finalu. Imali smo prilike da se uverimo u to da su svi oni neverovatno talentovani, ali i dobri ljudi. A nekada je zaista potrebno publici servirati takvu jednu sliku, nakon toga sve lakše ide.

Mentori su me naučili koliko neko može imati znanja, razumevanja i zdravog autoriteta. Četiri gigantskih imena sa ovih prostora – Željko Joksimović, Tonči Huljić, Aleksandra Kovač i Massimo Savić.

Željko Joksimović me je naučio da je nekada dobro igrati i nefer igricu, ako će to iznedriti nešto dobro. U njegovim igricama je uvek bilo najviše tih nekih trzavica koje su i činile šou, podizale rejtinge, ali i razočaravale. Moram da priznam da mi se mnogo toga u njegovom radu nije dopalo, ja bih to drukčije. Ali upravo se o tome radi. U toj stolici je sedeo Željko Joksimović, ne neko od nas i on je tačno znao šta radi i kako. Činjenica je da upravo zbog njega nećemo zaboraviti momente poput onog kada je odlučio da nakon Kuće sudija pošalje kući pretalentovanu Antoniu Doru Pleško (više o tome OVDE) ili momenat kada je hiljadu puta vratio na scenu Milicu Lojić i hiljadu i jedan put mu nešto nije odgovaralo. Morate priznati da to jesu momenti koje nećemo zaboraviti.

Tonči Huljić me je naučio da nekog mogu da zgotivim iako mi je godinama antipatičan. Kada sam bila klinka, Magazin je radio punom parom i uvek me nervirao onaj neki sa kovrdžama u spotovima. Ne znam zbog čega, ali bio mi je antipatičan. Setićete se i da sam u onom prvom tekstu pisala o tome da ne volim Tončija, ali poštujem njegov rad. Sada, još više poštujem njegov rad. Prosto sam negde znala da će on dobiti grupe, kud ćeš boljeg mentora grupama od Tončija Huljića? Zaista je radio odličan posao. I još jednom pokazao da ga ne moraš gotiviti, ali da moraš voleti ono što on napravi. Mislim da je svojim savetima pomagao takmičarima iz svoje grupe. Mislim da ih je usmerio na prave puteve, a na njima je da li će to slediti. Ja bih sledila, svakako. Vidite koliko godina opstaje Magazin bez obzira na sve okolnosti?

Aleksandra Kovač me je naučila koliko jedna žena može biti velikog srca. Ona je to mene odavno naučila. Tinejdžerske dane sam provodila uz njenu muziku i ništa manje je ne volim i ne cenim i sada. Možda i više. Ne možda, sigurno. Aleksandra je neko čiju muziku obožavam od ranog detinjstva. Obožavala sam K2 i onu sestru sa narandžastom kosom. Kada je 2005. godine izašao album Med i mleko sve pesme sam znala napamet i tako je bilo i sa svakim sledećim. Dakle, ljubav prema muzici Aleksandre Kovač datira odavno. Kada sam čula da će ona u ovoj sezoni zauzeti mentorsku stolicu odmah sam znala da tu nema greške. Ona je pre svega izvrsan pedagog, ali i neko ko ume da na lep način kaže i ružne stvari, da ublaži kad treba, ali i da pojača kada je neophodno. O njoj sam najviše i pisala tokom takmičenja, pa se neću ponavljati. Želim samo još da joj se zahvalim ovako javno što postoji, što me čini ispunjenom upravo njena muzika i što je tako divna kako jeste. Hvala ti, Aleksandra!

Massimo Savić me je naučio kako neko može biti pravi umetnik. Njegovu muziku sam volela i ranije, za razliku od mnogih mojih vršnjaka, sa njegovim radom sam bila upoznata. Taj melanholični, a opet energični glas je uvek u meni izazivao žmarce. To je prosto muzika u kojoj se samo uživa. Strašno bih volela da posetim bar jedan njegov koncert, a ne sumnjam da bih i više od jednog posetila kada bih imala priliku. To se do sada nije desilo jer ih prosto u mom okruženju nije bilo, što ne znači da se neće desiti. Kao što je Tonči bio prava stvar za bendove, isto tako je Massimo bio prava stvar za one malo starije takmičare. On je neko ko je mogao da im prenese toliko godina iskustva i samo im dune vetar u leđa, što je i učinio. Nije mi čudno što je pobednik Iks faktora upravo iz njegove grupe. Ovom prilikom želim da mu čestitam od srca, verujem da je neverovatno ponosan što upravo njegov Amel nosilac titule pobednika.

Amel Ćurić, me je naučio da iskrenošću možeš da pobediš. Oduševio me je onog trenutka kada je rekao da ne želi da govori o privatnom životu, da je on tu da peva i bavi se muzikom. Dakle, čovek svestan svog položaja. Bio mi je presmešan kada je u Kućama sudija rekao da je zamislio da je raskinuo sa Ninom Badrić, pa njoj pevao pesmu. Naučio me da je potrebno da samo stvoriš atmosferu, i sve nekako dođe samo od sebe. Sve nas je naučio da sopstveni uspeh moramo graditi od nule i da se to uvek, ali uvek na kraju isplati. I to je ono što je najbitnije!

Stalno sam ponavljala da su oni kostur čitavog projekta, spona koja veže sve elemnte i definitivno ljudi bez kojih projekat ne bi funkcionisao. Neophodni Aleksandar Radojičić, nezamenljiva Sneže Velkov i neverovatna Antonija Blaće.

Aleksandar Radojičić me je naučio da se ne može svima dopasti način na koji ja volim Iks faktor. On je bio taj neko ko se najmanje oglašavao u vezi sa mojim tekstovima, iako sam mu, kao i ostatku ekipe, uvek slala recenzije preko Tvitera. Međutim, sigurna sam da je koju rečenicu ipak pročitao.U prvim tekstovima sam ponavljala kao papagaj da su se glumci u ulogama voditelja slabo snalazili i obično je zaista i bilo tako. On me je još naučio da ne mora sve da bude onako kako se očekuje. Mnogi (ovde mislim na ljude koji su komentarisali na društvenim mrežama, a verujem da su ljudi koji ga poznaju znali da će razvaliti ovu ulogu) su očekivali od njega da će kiksnuti, međutim, ja se ne sećam glumca koji se bolje snašao u ulozi voditelja. U nekom intervjuu je rekao kako se od glumaca i očekuje da budu dobri voditelji, a on je svoje sposobnosti pokazao na pravi način. Znali smo da ume da igra fudbal, da ume da igra košarku, da ume da piše pesme, a sada smo videli da ume da bude i pravi domaćin. Sa emisijom se saživeo i ono što je meni fascinantno bilo jeste to da se ni u jednom momentu nije videla bilo kakva izveštačenost, naprotiv, mislim da prirodniji nije mogao biti. Na kraju to uopšte više nije ličilo na debi, već na jednog voditelja koji za doručak može da pojede neke sa mnogo većim iskustvom na televiziji.

Sneže Velkov me je naučila makedonski jezik! Šalim se, naravno, znam makedonski odavno! Sneže me je naučila mnogo toga. Ona je jedini član voditeljskog tima koji je sačuvan iz prethodne sezone. Mislim da to mnogo govori o njenim sposobnostima. Čak i u onako odrađenoj prošlogodišnjoj verziji Iks faktora, ona je uspela da ostane svoja, da se dovoljno istakne i da sačuva svoje mesto u projektu čak i nakon promena u produkciji. Naučila me je da možeš uvek da pobediš. Iako je nisu mnogo prikazivali, nekako mi se činilo da je u audicijskim emisijama bilo manje nego drugih, uvek kada su je prikazali ja sam sa uživanjem gledala i slušala. Mnogo se polemike vodilo o tome što ona govori na makedonskom jeziku. Makedonka je, ne znam šta ste očekivali? A s druge strane, ja sam je uvek razumela jer je makedonski jezik samo još jedna redakcija onog jezika kojim svi govorimo na ovim prostorima, pa je prosto sve i razumljivo ako dobro poznaješ maternji jezik. Što se razumevanja tiče, dakle, ja problema nisam imala. U drugom delu šoua, kada je Sneže bila u bekstejdžu sa Nikolinom, verujem da je takmičarima mnogo pomagala u smislu da ih je hrabrila, da im je razbijala tremu. Takođe, oduševljena sam njenim oštrim jezikom i pitanjima koja je postaljvala. Sve su to bile smislene celine i tu nije bilo mesta greškama. Blagodaram, Sneže!

Antonija Blaće me je naučila šta je iks faktor, šta je ono nešto što svi posedujemo, kako da to pronađem i kako da to sledim. Antonijin rad sam pratila još u Velikom bratu, međutim, ne u potpunosti. Znala sam da je ona jedna od voditelja tog regionalnog Velikog brata, ali tu sezonu nisam pratila. Kada sam pročitala da će ona voditi ovu sezonu Iks faktora, znala sam da je to pun pogodak. I zaista, njena spontanost, njena energija je nešto bez čega ovaj Iks faktor ne bi imao svoj iks faktor. U prethodnim tekstovima sam uvek pisala o njoj, možda i malo preterala, ali to je bio moj način da iskažem oduševljenje što jedna takva osoba postoji i što imam priliku da je gledam na televiziji. Antonija je neko ko je sve moje tekstove čitao. Ona je uvek te tekstove i podelila na svom profilu na Tviteru. Ono što ne znate je da sam ja pred svaki lajv njoj slala po jednu poruku sreće, a ona mi na to odgovarala kao da smo dugogodišnje prijateljice. Poenta je da je komunikacija sa njom toliko prirodna, da sam shvatila da se radi o javnoj ličnosti tek kada sam videla da svi portali prenose fotografije sa njenog venčanja. Ako sam dobro shvatila, a mislim da jesam, ona je prepoznala moj trud u čitavoj ovoj priči i meni je ogromna nagrada što me je tokom ovih par meseci nesvesno baš ona najviše bodrila i davala mi snagu da izguram do kraja. Jednom prilikom mi je i sama rekla da je projekat mnogo zavolela, a da sam i ja imala svog udela u tome. To je, ipak, priznanje nad priznanjima, kakvo nisam mogla ni da sanjam. Hvala ti, divna Antonija!

Ono što je najbitnije, ovogodišnja sezona nas je sve naučila da treba da se volimo. Iznedrila je prijateljstva, iskrena prijateljstva, muzikom spojila ljude. Naterala nas da zaboravimo ono što nam je nametnuto i uživamo u onome što neki novi dan nosi.

Na samom kraju, zatvorila bih ovu priču, tačnije pritvorila, jer sam ja uživala pišući ove tekstove, tako da ću najverovatnije to raditi i u toku sledeće sezone. Jedino što bi me moglo odvratiti jesu neke drastične promene što se tiče ekipe koja radi sve ovo, a nadam se da toga neće biti. U svakom slučaju, nije bilo lako. Bilo je svega, a ja sam se uvek trudila da tekstovi budu smisleni, da budu objektivni i čini mi se da sam u dobroj meri uspela u tome. Nije praksa da neko tamo sa strane na ovaj način piše o nečemu, posebno o ovako velikom projektu kakav je Iks faktor, ali prosto sam odlučila da se ne opirem inspiraciji, da do kraja uradim ono što sam nesvesno započela, a sudeći po komentarima, ispalo je sasvim pristojno. Ne opterećujem se brojevima, ali veliki su u pitanju, što se posetilaca na blogu tiče. Znam da su tekstovi našli put do čitalaca, nadam se da sam uspela da im prenesem bar deo emocija sa kojima sam ja pisala i da će nastaviti da prate Iks faktor.

O lošim stvarima, i da ih je bilo, sam još na samom početku odlučila da ne pišem. Ja sam neko ko širi isključivo pozitivnu energiju, pa je eto, tako i nastao ovaj tekst kojim ću zaključiti drugu sezonu Iks faktora. Čekamo sledeću.

A do tada, voli Vas

Vaša Vještica!