Pas koji je umeo da se smeje

Ideja je bila da napišem tekst o mom psu koji je juče uginuo. Međutim, odlučila sam da to ipak bude tekst o odnosu čoveka i psa. Svakako, posvećen je njemu.

11051753_10207364573450504_8137513400736580291_n

Obožavam životinje. Čuvam jedno divno, slatko mače duge dlake. Istina je da nemam hrabrosti da se vežem za jednog psa. Istina je da taj gubitak zaista ne bih mogla da izdržim, pa se iz tog razloga čuvam tako što kod kuće ne čuvam psa. Ovaj pas koji je uginuo je živeo kod bake i deke. I zaista je bio pas koji je umeo da se smeje. Dugodlak, žut, gord šetao je dvorištem petnaestak godina.

Neverovatna je konekcija između psa i čoveka. Stara, već izlizana misao, ali svakako istinita da je pas čovekov najbolji prijatelj će, mislim, večno živeti među ljudima. Niko se ne raduje kao pas, niko te ne čuva kao pas i niko te ne razume kao pas. Iako će njegov odgovor na svaku tvoju rečenicu biti lavež, znaćeš da te razume. Vernost koju ćeš osetiti u tom odnosu, ne možeš osetiti ni u jednom drugom.

Jedan komšijski pas je pre neki dan tužno stajao pred mojom kapijom, očiju punih suza jer mu je gazdarica odsutna. Tuga jednaka ljudskoj, ako ne i veća.

Ja sam odrasla sa vučjakom koji je uginuo pre deset godina. Bio je rođen malo pre mene, pa smo zaista zajedno rasli. Vučjaci su veliki psi, a naš Beni je bio nit veći nit umiljatiji pas. I on je uginuo od starosti, a svejedno je njegova smrt jako teško pala.

Pre par godina se jedan retriver izgubio i zalutao u moje dvorište. Pošteni, kakvi jesmo, dali smo sve od sebe da mu pronađemo vlasnika. Na kraju se ispostavilo da su vlasnici ljudi koji ne vode računa o njemu, ljudi koji psa ne šetaju, ne vole, ne neguju, već mu s vremena na vreme bace komad hleba. Iako je samo par dana boravio kod mene, ja njegov odlazak nisam mogla da prežalim, jer sam znala gde se vraća. A izgleda da nije mogao ni on. Veče pre nego što će otići, došao je u sobu i tužno mi spustio glavu na kolena i sklupčao se. Očiju punih suza.

Životinje jednako znaju, jednako osećaju, jednako vole, jednako pate. Zbog toga nemam razumevanja za one koji ne paze šta će i kako reći, ili na neki način povrediti životinju. Pre nekoliko godina moje dve najbolje drugarice i ja smo upale u prilično žučnu svađu sa grupom momaka od kojih je jedan šutnuo psa pred nama, a mi vrisnule i krenule da branimo životinju. Ta životinja je posle svaku od nas otpratila do kuće.

Volim to što u glavnoj ulici mog grada postoje psi koje grad čuva. Kada su ih šinteri odveli, grad se ujedinio da ih vratimo. Žive u glavnoj ulici i čuvaju grad od zla.

Čuvajte svoje pse. Volite ih. Ne dozvolite da pate. Radost koju pas pokaže kada vas ugleda je neprocenjiva i, verujte mi, nigde i nikada je ne možete sresti ponovo. Cenite trenutke provedene sa njima i čuvajte sećanja.

 

Počivaj u miru, Žućo.

 

Vaša Vještica.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s