Tekstovi jedne veštice

Ljubav na prvi pogled – Krš-ekspres

Kao što sam vam već najavila, subota će biti dan kada vam pišem o nekim interesantnim događajima koji su se desili u nedelji za nama. Ove subote će to biti jedna divna ljubavna priča u kojoj ćete, verujem, svi uživati.

IMG_1117

Ta nebeska ljubav počinje daleke 2008. godine kada sam nadobudna i ambiciozna ja upisala srednju školu u Nišu. Za moju majku je bilo nepojmljivo da jedna petnaestogodišnjakinja živi sama u drugom gradu, a ni meni se nije baš mililo da se igram odrasle devojke kada sam još uvek bila dete, pa smo došli na jednu sjajnu ideju – svakog dana ću putovati Krš-ekspresom u školu.

Iako je to bila ljubav na prvi pogled, kada sa nekim provedeš sedam godina, osećanja su prilično burna, jaka, skoro neukrotiva. Moj dragi Krš-ekspres je od samog početka bio dosledan sebi. Kada je napolju bilo -20, u autobusima je bilo -30. Kada je napolju bilo +30, u autobusima je bilo +50. To sam najviše volela kod Krš-ekspresa, to što su dosledni sebi. Kada je zimsko vreme, napolju sve zaleđeno, sasvim je logično da će autobus kasniti jedno sat, sat i po vremena, a kada ti jednom zakasniš, on baš tada prođe i pre vremena. No, sve je to život. Imali smo nesuglasica, nekoliko puta sam zaista dolazila u iskušenje da prekinem tu vezu bez budućnosti i odem, ali nisam imala kud. Moja ljubav je bila toliko jaka da zaista nisam imala snage da sebi priuštim život bez Krš-ekspresa. Sela bih tako i razmišljala kako bi mi bilo grozno da se zimi vozim u toplom, novom autobusu, bez drvenih sedišta bez naslona i neodoljivog smrada koji je svojstven samo mom dragom. A kada bi došlo leto, zaista ne bih mogla da podnesem život bez kuvanja, preznojavanja, besplatne saune i fantastičnog smrada svih mogućih sela kroz koja moj dragi prolazi i ne prolazi. Vi ne možete da razumete tu čar kada svom dragom plaćate (i to pozamašnu sumu novca) da vas muči. Na momente sam bila pravi mazohista. Koliko sam se samo puta ljutila i vrištala na stanicama, uskoro su me svi upoznali u pravom svetlu, pa sam na neki način morala da se odužim. Zašto je, pobogu, bitno da prozori mogu da se otvore leti, a zimi ne mogu da se zatvore? I zašto, pobogu, slati ispravan autobus na lokalne puteve!? To zaista nema smisla.

Međutim, pošto smo dve godine bili na pauzi, baš kao Ros i Rejčel, ja sam morala na kraju da se vratim mom dragom jer su te dve godine bile najmizernije u mom životu. Ruku na srce, počela sam da švrljam, pa sam sve češće koristila legitimaciju da uđe peron, a onda prevarim mog dragog, pa uđem u autobus Sokoprevoza, Jugoprevoza ili bilo kog prevoza koji nema Krš u svom imenu. Kada bi mi to zasmetalo, vratila bih se neispravnim, smrdljivim crvenim limenim kutijama i zadovoljila svoje mazohističke potrebe.

Kap koja je prelila čašu jeste ta što je moj dragi u ovoj nedelji poginuo. Krenuo na jedan lokalni put (za Prokuplje, ako se ne varam), počeo da se dimi, zapalio se i eksplodirao. Ovaj tekst pišem kao ucveljena udovica i molim vas da razumete moju bol. To sam najviše volela kod mog divnog Krša, to što sam uvek strahovala za svoj život kada bih se vozila autobusom nagnutim na jednu stranu ili nekim gde bi smrad nekupanih ljudi bio pomešan sa daškom paljevine. Koliko sam samo puta bila egzibicionista i hrabro izdržavala vožnje do kraja!

Počivaj u miru, Krš-eksprese.

Vaša Vještica!

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s