Bezvremenska umetnost porodice Kovač

Ostaću još malo nostalgična i ispričaću vam priču o odrastanju uz umetnost. Kada sam radila onaj blogerski leksikon, jedno od pitanja bilo je koliko mi je muzika važna u životu i zbog čega. Važna je, i to mnogo. Muzika je nešto što pospešuje intelektualni razvoj čoveka, nešto što usmerava. Smatram da slušajući kvalitetnu muziku gradimo sebe i u budućnosti zaista budemo i kvalitetni ljudi. I zaista, pogledajte malo oko sebe, pogledajte gde su i kako izgledaju ljudi koji slušaju novokomponovane kičeve, a pogledajte i one koji umeju da uživaju u notama kvalitetne muzike, razlika itekako postoji. Za ovaj tekst važi isto što i za prethodni – klikom na naslov možete preslušati pesmu na Jutjubu.

aleksandra-kovac-maraton-majka-spomenka-1399235276-490857

Ja sam imala tu sreću da odrastam uz umetnost porodice Kovač i danas ću se potruditi da vam dočaram bar delić te divne atmosfere. Verujem da je moja ličnost nekim delom upravo ovakva zato što sam uz tu umetnost i odrastala i da vam priznam, osećam se privilegovano.

sestre-kovac1

Prvi susreti sa umetnošću ove porodice jesu bili vrlo rano, bila sam jako mala kada su Aleksandra i Kristina donele na naše prostore nešto potpuno novo. Tada nisam umela da shvatim koliko je to značajno, ali mi se svakako dopadalo. Rasla sam uz Biću tvoja devojka, Srebro i zlato, Džanglmaniju, Dabadamdam, Ajmo u zivot, Milo moje i Sestre. To su ujedno i spotovi koje sam gledala kao devojčica i moj favorit jeste spot za pesmu Sestre. I danas kada gledam bilo koji od ovih spotova, setim se detinjstva, nekako me asociraju na te prve godine života. Ne sećam se ničega drugog iz tog perioda osim muzike, i to baš ove. I mislim da je to pravo blago. Još tada su mi njih dve bile prelepe, iako tek danas vidim njihovu istinsku lepotu. Mislim da je Aleksandra “kriva” što sam ja crvenokosa. 🙂

maxresdefault

Kada sam već malo odrasla, u srednjoškolskim danima, muzika uz koju sam živela, preživljavala, preboljevala sve tinejdžerske ljubavi je bila upravo muzika Aleksandre i Kristine Kovač. Možda ste primetili u mojim tekstovima, činjenica je da najviše cenim kantautore – one ljude koji su u stanju da predstave jedno pravo remek-delo za koje su sami zaslužni od početka do kraja. Upravo zbog toga volim i Aleksandru i Kristinu. One su ili radile u tandemu ili stvarale samostalno – ali su svakako plasirale neverovatna umetnička dela. Tekstove su pisale same ili koristile one koje im je mama ostavila u amanet. Svakako, pokušaću da izdvojim nekoliko pesama kojima se divim – Sve, Zivot je ljut, Nikada, Nemoj ovako, Nije nam vreme, Ti, U jednoj sekundi, U šaci me imaš, U nebranom grožđu, Ko, Jedna žena. Da sam rođena da budem muzičar, volela bih da sam muzičar kao Aleksandra ili Kristina Kovač.Ono što je interesantno jeste to koliko mene njihova muzika čini produktivnom. Uvek kada bih pred ispite, takmičenja, testove, bilo kakve bitne događaje slušala ovu muziku, uvek bih prošla i više nego odlično – donosi mi sreću. Čar je i u tome što ću ovu muziku uvek slušati, a u različitim uzrastima različito doživeti.

Izdvojila bih Aleksandrin nastup sa ovogodišnjeg finala Iks faktora, tada me je oduševila jer je jedina pevala uživo i jer ona prosto ne ume da me ne oduševi.

kristina-kovac-1380658469-374639

Takođe, izdvojila bih Kristininu, sada već antologijsku, kompoziciju za pesmu Da te volim. Suština ljubavi u tri i po minuta.

Kada sam skoro nešto razmišljala, shvatila sam da su neke od mojih omiljenih pesama stvorili upravo Kornelije i Spomenka Kovač, a to su Zlatni dan i Ti si mi u krvi. Ovu drugu volim najviše na svetu, ja mislim. Na domaćoj muzičkoj sceni ne postoji emotivnija i ljubavnija pesma.

Morala sam posebno da navedem tekstove Spomenke Kovač za pesme Idemo dalje, Nedostaješ mi i Ovde ti je dom. Emocija koju te pesme nose se prosto ne može izmeriti ni sa čim na ovom svetu. Takođe, deo mog odrastanja je prošao i uz gledanje antologijske serije Neki novi klinci. I danas, kada sam odrasla, ja volim da gledam tu seriju i uvek me vrati u neko bezbrižno doba. U toj seriji smo se upoznali i sa umetnošću najmlađeg člana porodice Kovač, sa glumom Anje Kovač koja je jako mlada odlično odradila ulogu Roki. U to vreme su svi želeli da budu Roki, a to vam onda govori koliko je Anja dobro iznela taj lik.

625501_anja-kovac-2_f

Ovih dana je bila i desetogodišnjica smrti Spomenke Kovač. Želim da ovaj tekst posvetim upravo njoj, zbog toga što je ostavila za sobom nešto što će večno živeti, nešto što je bezvremensko.

Uz ovu umetnost sam prohodala, odrasla, prvi put volela, prvi put prebolela, prvi put se poljubila, prvi put patila, prvi put se radovala, prvi put osetila emociju i prvi put se zaljubila. Ova umetnost me naučila šta je ljubav, u svim sferama. Naučila me koliko je bitno da voliš ono što radiš i da je onda rezultat uvek besprekoran. Naučila me da osetim muziku i na tome sam beskrajno zahvalna!

Do sledeće recenzije,

Vaša Vještica!

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s