Kada se hronična bolest sretne sa osuđujućom okolinom

Jedan kišni četvrtak i jedna kišna tema za danas. Naime, u ciklusu tekstova od reumatodinom artritisu prosto ne mogu pobeći od pisanja o mojim iskustvima sa okolinom kada je bolest bila u zenitu. Ljudi su razumeli, ali uglavnom pojma nisu imali šta se dešava. U momentima kada je bolest bila u svojim najgorim izdanjima, okolina se nekako baš trudila da me dokrajči. Ovde pre svega mislim na ljude van kuće – dakle porodica je bila uz mene maksimalno i o tome uopšte neću govoriti. Niko na svetu ne želi da mu dete leži ukočeno i da mora da ga nahrani.

Ja u ovom tekstu neću nikoga osuđivati. Jasno mi je kako klinci razmišljaju i jasno mi je kako je sve to izgledalo u očima mojih vršnjaka – sada mi uopšte nije nejasno zbog čega nisu mogli u potpunosti da shvate o čemu se radi i šta mi se dešava. Ja sam uvek bila neko ko se ljudima na prvu loptu nikako ne dopada, i sada je tako. U trenutku kada je trebalo da stičem nove prijatelje, da se upoznajem sa ljudima, da izlazim, da pokažem ko sam i šta sam, ja sam bila vezana za krevet. Odatle baš i nisam mogla mnogo prijatelja da imam, ali sam zahvalna što sam imala zaista par ljudi koji su znali šta mi se dešava i koji su bili uz mene.

hqdefault

Sa dvanaest, trinaest i četrnaest godina ja nisam pojma imala gde se nalazim. Sa jedne strane sam se borila protiv monstruma i predatora o kom ništa nisam znala, sa druge strane sam se borila sa osuđivanjima okoline. Bilo je svakakvih komentara. Kao što sam i napisala, kada sam pila steroidne antireumatike dodala sam na težini, ali mi se i organizam napunio vodom, hormoni su poludeli počeli su da mi rastu brkovi, brada, zube sam prala po deset puta pre nego što izađem iz kuće, a čini mi se da se taj zadah nije mogao iskontrolisati nikako. Često sam izostajala iz škole, a kada bih otišla, bilo je ljudi koji bi se potrudili da poželim da pobegnem odatle i više ih ne gledam. Za jednu trinaestogodišnjakinju sve te promene su bile katastrofalne i prosto sam samo želela da ne izlazim iz sobe i da se ne srećem ni sa kim. Kada je bolest bila najagresivnija, povezala bih i dve, tri nedelje bez škole, a prvi dan kada bih se pojavila susrela bih se sa komentarima kako namerno ne dolazim u školu, kako izmišljam i lažem, a tada me je to strašno povređivalo. Ova bolest je nepredvidiva. Danas mogu da budem ukočena, sutra već može da mi bude bolje. Ja sam te trenutke boljitka koristila da odem u školu i da završavam učeničke obaveze. Kako ukočena nisam mogla ništa da radim, ja sam učila i zbog toga su moje ocene bile visoke. Niko ih nije poklanjao, kao što se tada mislilo. Najgore na svetu su bili prekorni pogledi koji su mi govorili da izmišljam, a samo ja sam znala koliko sve to boli iznutra. Komentari o kilaži nikada nisu izostajali, a ja je nosim kao podsetnik na najgore godine svog života i kao dokaz da mogu sve da pobedim.

189kitp6omvx1jpg

Srednja škola je bila malo drugačija, kontam da smo svi bili zreliji, pa smo svi shvatali ozbiljnost moje bolesti. Tamo sam pronašla osobu, drugaricu, prijatelja za ceo život koja mi je pomogla da psihički pobedim bolest. Neću joj spominjati ime, zbog privatnosti, ali želim da napišem koliko sam joj beskrajno zahvalna na svemu! Tamo su ljudi uspeli da me prihvate onakvu kakva jesam i da mi pomognu da prođem kroz krize u životu, koje tada nisu bile vezane samo za bolest. Naravno, svuda ima nerazumnih idiota, ovde ih je svega bilo par, a njihovo mišljenje je, što bi Džoi iz Prijatelja rekao, “a moo point”. U srednjoj školi nisam mnogo izostajala, bilo je to u manjoj meri za razliku od osnovne. Tada je bolest bila u remisiji i ozbiljnije probleme sam imala jedino kada bi se vreme menjalo, na jesen i u proleće. Svakako, ljudi su me podržavali i pomagali su mi, svako na svoj način i hvala im na tome!

Sada, ljudi se iznenade kada pričam o bolesti. Iskreno, izbegavam da je spominjem u razgovoru, ali prosto je uvek nekako tu. Drago mi je što se iznenade. To znači da se ne vidi sam hronični bolesnik, to znači da sam pobedila!

Toliko toga bih napisala, ali nekako mi je sve izmešano, pa ću vas zamoliti da ukoliko imate bilo kakvih pitanja na ovu temu, ali i na bilo koju drugu u vezi sa JIA, da mi postavite u komentarima, pa ću se potruditi da na njih odgovorim u sledećem tekstu, tj. sledećeg četvrtka.

Za sam kraj, cilj ovog teksta jeste da ohrabri, da pouči. Posvećujem ga prvenstveno deci oboleloj od JIA i zato vas molim da šerujete. Iako mislite da se čitav svet ruši kad zglobovi zabole, kada se vreme napolju malo promeni, a vi se ukočite, ako nekada pomislite da ne možete dalje, naravno da možete! Sve te grozne stvari prođu, sve dođe na svoje i budite sigurni da vas u budućnosti čeka nešto još bolje! Jako je važno razmišljati pozitivno, ali i dati sebi oduška. Ako vam se smeje – smejte se! Ako vam se plače – isplačite se! Samo nemojte nikada dozvoliti da ozbiljno klonete duhom! Dobre misli su odličan put ka izlečenju! Naučite kako se živi sa hroničnom bolešću, potrudite se da vas to ne sapliće i izvucite najbolje iz svega, naučite neke nove stvari, naučite ko su pravi ljudi, ko vam pomaže, ko ne. Isfiltrirajte ljude oko sebe, okolinu, sve što vas okružuje i nabacite osmeh na lice. Pozitivnu energiju, uspehe i lične pobede vam niko nikada ne može oduzeti! Verujte da ste unikat u moru istih!

Do sledećeg četvrtka,

Vaša Vještica!

Advertisements

2 thoughts on “Kada se hronična bolest sretne sa osuđujućom okolinom

  1. pravnaplavusa says:

    Bolujem od nečeg vrlo sličnog reumatoidnom artritisu sa istim simtomima i tegobama i vrlo često i dan danas nailazim na nerazumevanje čak i kod kuće, po sistemu “Nije ti ništa”, “To ti je na promenu vremena” (a ja to inače nisam znala i sama jel’), “A šta ja da kažem?!” i sl no ne dam se 🙂 Uživam u svakom danu leta kad su tegobe manje a zimi prećutim kad boli, povučem se i sačekam da prođe. Ne pričam o tome, ne dam da utiče na život, trudim se da mogu sve i kad mislim da ne mogu i nekako uspevam, za neko čudo 🙂

    Liked by 1 person

    • Vještica says:

      Baš tako i treba da bude, sopstvene bitke sami bijemo i na taj način i pobeđujemo predatore poput hroničnih bolesti! Drago mi je kada vidim da postoje hrabri ljudi, hvala ti što si pročitala moj tekst!

      Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s