Život sa JRA

Problemi i upornost – vežbanjem do izlečenja

Pored bezglutenske ishrane i neophodne terapije lekovima, o kojima sam pisala u prethodnim tekstovima iz ovog ciklusa, važno je spomenuti fizičku aktivnost – odnosno određene vežbe koje je potrebno raditi svakodnevno na putu do izlečenja rezmatskog artritisa. Sve to u teoriji zvuči vrlo jednostavno, a kada se u praksi sve iskombinuje nailazimo na određene probleme – i mi, oboleli od artritisa, ali i okolina.

Kad sam se razbolela, doktorka mi je napisala zahtev za oslobođenje nastave fizičkog obrazovanja. To se kosilo sa njenim insistiranjem da svakodnevno radim određene vežbe, pa mi je objasnila da profesori fizičkog vaspitanja često umeju da preforsiraju učenike, a da vežbe koje ja treba da radim moraju biti posebne. Svako bavljenje sportom bilo je isključeno, da ne bih forsirala već bolesne zglobove – osim plivanja, plivanje je itekako dozvoljeno. To onda objašnjava činjenicu da se pod agresivnom terapijom, a uz minimalnu fizičku aktivnost metabolizam olenji i prilično uspori. Imala sam bezbroj neprijatnih situacija na časovima fizičkog, kada bi svi radili, a ja sedela na klupi. Ono što nikada neću zaboraviti jeste trenutak kada nam je nastavnik fizičkog, a i naš razredni starešina u osnovnoj školi, dobro upoznat sa mojim zdravstvenim stanjem, proveravao da li nam je kičma kriva. Kada sam ja došla na red, pred celim odeljenjem je rekao kako su meni kriva kolena i kako to mora da se ispravi. A znao je da su oštećenja koja artritis nanosi zglobovima trajna. To je rezultiralo ismevanjem u svlačionici, i to od osobe za koju sam do tog trenutka verovala da mi je prijatelj.

12030936_10207785713738748_559288772_n

Meni je uvek najviše pomagalo plivanje, zbog toga je to moj prvi savet obolelima od artritisa. Znam da je finansijska kriza u jeku, a bez vrdanja, lečenje reumatskog artritisa kod dece jeste skupo. I sama sam bez bila bez plivanja par godina, a ovog leta sam plivala u jezeru i mogu vam reći da osećam olakšanje. Naime, vežbe u vodi i samo plivanje su jedina fizička aktivnost koja ne izaziva bolove kod obolelih od artritisa. Dakle, nema ograničenja, nema suza, nema bolova. U mom iskustvu je tako bilo. Da sam imala bazen u kući, verovatno bih se do sada izlečila! Šalu na stranu, zaista, ono što je mojim zglobovima najviše prijalo jesu vežbe u vodi i ni od čega drugog ne bih osetila takvo olakšanje u zglobovima. Apleujem na roditelje klinaca obolelih od ovog predatora da ih upišu na časove plivanja i vežbi u vodi, to je svakako, po mom mišljenju, jedan od najboljih lekova.

Plivanje u moru povlači sa sobom i sunčanje, a vitamin D koji organizam prilikom sunčanja apsorbuje je jedan od najvažnijih vitamina koji nedostaju obolelima od artritisa. Sunčanje ne može štetiti ni deci, ni odraslima. To, naravno, ne podrazumeva čvarenje na suncu u podne, kada je najjače. Naprotiv, sunčanje ujutru, do nekih 11 sati otprilike i popodne od 4 dok sunce ne zađe, je najbolje. Koža se ne oštećuje, ne gori, a kosti dobijaju prekopotrebne vitamine.

U zimsko vreme sam često išla na fizikalne terapije i tamo radila određene vežbe. Kada sam ja bila dete i kada sam se razbolela, ova bolest i nije bila tako frekventna među decom, pa je i sam pristup lečenju bio čisto isprovanje, da li ovo odgovara ili je ipak ono bolje. Vežbe koje sam radila na suvom su mi bile prenaporne. Sećam se da sam sa suzama u očima izvršavala naredbe doktorke i roditelja, a nemogućnost da vežbu odradim pravilno me je činila depresivnom. Trudila sam se maksimalno, a činilo mi se da se taj trud ne isplati i tada su nastajali problemi psihičke prirode. Zbog toga i pišem ovaj tekst. Obraćam se pre svega DECI, ali i odraslima koji boluju od ove hronične bolesti. Ja to tada nisam znala, nije imao ko da mi kaže iz iskustva, ali želim da moja iskustva pomognu drugima u borbi. Dakle, u redu je kada nešto ne možeš da uradiš. U redu je kada poželiš da staneš jer boli. Tada i treba da staneš, tada treba da odmoriš. To nikako ne znači da treba da odustaneš. Ni u kom slučaju se ne odustaje. Upornost u borbi protiv artritisa je nešto bez čega se ne može. Kada se kolena ukoče, ne možeš da staneš stopalima na tlo, tada treba da ustaneš! Kada ne možeš da držiš olovku u ruci, kada ne možeš da uzmeš viljušku, tada treba da stegneš pesnicu i nokautiraš predatora koji ti se smehom unosi u lice.

Dakle, pored svih terapija lekovima i modifikacijama u ishrani, određenih programa vežbanja, ono što nam krči put ka izlečenju smo mi sami. Upornost, volja i želja za ozdravljenjem, koju verujem da svi imamo, će nas najkraćim putem dovesti do mesta gde bolest bar miruje, s obzirom na to da je hronična. Značilo bi mi da što više vas podeli ovaj tekst, tačnije, ne meni, već roditeljima i deci, ali i odraslima koji su oboleli. Dobar je osećaj kada imaš nekoga ko te razume, dobar je osećaj kada je neko prošao ono kroz šta prolaziš i svojim iskustvom može da ti pomogne da to bude što bezbolnije.

Do sledeće nedelje,

Vaša Vještica!

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Problemi i upornost – vežbanjem do izlečenja

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s