Skromnost nije vrlina!

Čitavog života su me učili da treba da budem poštena. Ni po babu ni po stričevima, već na ravne časti vazda! I tako je i bilo. Uvek bih na ramenima imala crvenog i belog čovečuljka, jedan bi me vodio u ono što je ispravno, u ono kako treba, drugi bi me vodio negde gde je zabavno. Međutim, šta se dešava onda kada shvatiš da nije sve crno ili belo? Šta se dešava kada shvatiš da je to vazda ispravno i tačno zapravo samo društveno uslovljeno? Naše društvo formira prave izbore, formira armiju sa amovima, a često je ono što je izvan tih amova zapravo prava stvar.

2e1ax_vintage_entry_Arthritis

Ovaj tekst svrstavam u ciklus tekstova o borbi protiv artritisa upravo iz tog razloga što je meni moja hronična bolest pomogla da skinem amove i proširim svoje vidike. Kada veći deo svog vremena provodiš sa svojim mislila, često se u njima i pogubiš. Pravi izazov je pronaći put napolje. Moj problem je što ja ne umem da se izrazim na neki drugačiji način osim rečima. I ova rečenica bi bila sasvim u redu da nije započeta sintagmom “moj problem”. To što umem sa rečima nije PROBLEM, to je DAR.

Što sam starija, sve više mi u glavi odzvanja ono “hronična bolest”. To je nešto za ceo život, nešto od čega ne možeš pobeći fizički, ali mentalno itekako možeš. Onog trenutka kada uspeš svoje misli da potpuno odvojiš od hronične bolesti, tog trenutka dolazi do potpunog izlečenja duše, a to je ono što nam je svima neophodno. Ja sam za ovih dvanaest godina uspela da se izborim sa ne tako malobrojnim situacijama kada je trebalo da ustanem, kriknem, vrisnem i pobunim se – ćuteći. Hiljadu puta su moji prijatelji otišli nekuda bez mene, hiljadu i jedan put sam to preplakala. Hiljadu puta sam uradila nešto dobro, hiljadu i jedan put sam to prećutala. Hiljadu puta sam pokušala da budem hladnokrvna, hiljadu i jedan put to nisam uspela. Ni ja nisam u potpunosti uspela da pobegnem od hronične bolesti, ali sam na dobrom putu.

Moja hronična bolest, verni saputnik i kada je sunce i kada je kiša, mi je zapravo omogućila da godinu dana gradim nešto što očigledno ima smisla. Ne želim da budem više skromna, skromnost nije vrlina. Uspešna sam u onome što radim i za mene je to ogromna nagrada! Kada provedeš godine i godine gradeći nešto, onda sve to zajedno dobije jedan ovakav smisao. Zato je ovaj tekst podstrek svim ljudima koji na svom bremenu nose hroničnu bolest koja ih u nekom segmentu života sputava, ali i svima onima koji su se negde na svom putu izgubili pa ne mogu da pronađu izlaz. Sve možeš i sve umeš, samo treba da veruješ u sebe. Uspeh se ne postiže preko noći, ništa se na ovom svetu ne dešava preko noći. Na svemu moraš da radiš, da gradiš, da sastavljaš, da rastavljaš. Jedno je sigurno – svaki trud bude nagrađen!

Vaša Vještica

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s