Tekstovi jedne veštice

Ministre, stidite se.

U našoj kući vlada predslavsko ludilo – u nedelju slavimo slavu, a to znači da smo svi konstantno na nogama, jurimo po kući, spremamo, čistimo, sređujemo, slavimo trodnevni Đurđevdan u sred novembra, najblaže rečeno. S obzirom na to da je TV vrlo, vrlo retko uključen, volim da uključim radio i slušam muziku. No, u toj čitavoj gužvi, pre nego što sam sišla na ručak, počeše vesti na radiju i uvo mi uhvati rečenicu od koje sada ne mogu da zaspim. Sledila sam se u žilama kada sam čula, a glasilo je otprilike ovako:

Ministar Gašić je izjavio da je PONOSAN na akciju spašavanja bebe helikopterom i da bi ponovo SVE isto uradio.

Malo je reći da sam zanemela.

Stalno bih ja ovde žvrljala neke reči protiv sistema, večno bih nekakvu pravdu isterivala i gde je ima i gde je nema. O ovom događaju mi je bilo mučno da pišem još u martu ove godine kada se sve odigralo. Nakon ovoliko vremena, nemam živaca da ćutim. Inicijalna kapisla je bila ova rečenica koju sam u vestima čula. Reč je o radio INDEX-u, tako da ne verujem da je izmišljena. I da je izvučeno iz konteksta, a nije, mene bi na ministrovom mestu bilo SRAMOTA da spomenem išta u vezi sa tim. Ne mogu, a da ne istumačim ovo onako najprostije – ministar bi bez problema poneo sedam života na sopstvenoj duši ponovo!? Kakav mazohista moraš da budeš da sebi DOZVOLIŠ da uopšte izgovoriš ovako nešto!?

cover

Sve me ovih dana pritiskaju neke misli nesigurnosti u ovoj državi. Uvek sam pisala iz ugla jedne nadobudne studentkinje – jer činjenica je da sam vrlo, vrlo optimistična što studiram i završavam fakultet, koji god da je, a posebno srpski jezik i književnost. Ovog puta iz mene progovara žena koja će sutradan biti majka ili supruga nekoga koga će neki stradijski ministar poslati na neku važnu misiju pod nesigurnim uslovima da bi se on ufotkao. Povraća mi se od toga što nam ministri liče na napaljene klinke od po dvanaest godina kojima se ne važi da su nešto uradile ukoliko se nisu selfirale, i to sa filterom, naravno!

Ovaj moj blogić ne čita mnogo ljudi, ali sa ovim stalnim gostima moram da podelim svoju tugu. Moram da izbacim iz sebe sve ovo da bih možda mogla da zaspim. Onaj što je večito u Kruševcu, čak i kada je u Vladi Srbije, verovatno spava potpuno mirnim i bezbrižnim snom – zamišljam ga kao usnulog Šojića pored glave krokodila. A ja ne mogu da spavam. Okrećem se po krevetu i razmišljam kakav to ČOVEK moraš da budeš da nosiš na duši nedužne živote izgubljene zbog čistog hira i želje za eksponiranjem. Možda i nemam prava kao slobodna građanka da pišem o ovim stvarima, ali ako mi neko bude odgovorio na sve moje nedoumice, obrisaću tekst. Imam samo jedan uslov – da taj neko ne bude SNS-ov bot.

Pomno sam u sredu uveče pratila emisiju Život priča i bila sam zapanjena činjenicama koje sam tamo čula. Znala sam sve to već negde, ali kako je Tatjana Vojtehovski fantastično pokazala šta znači istraživačko novinarstvo i servirala jednu priču u celini, nekako ipak nisam sigurna da je priča zatvorena. Meni se kroz glavu motalo milion pitanja nakon emisije, ne mogu ni da zamislim kroz kakav pakao je prolazila i prolazi porodica Luke Jovanovića. Ovo nema mnogo veze sa prethodnim, ali ipak, sigurna sam da svakako postoji nit koja ih vezuje, a to je prikrivanje istine.

Čim budem klinula ovo plavo dugmence na kom piše Publish, očekujem da se ispred mene stvori onaj-koji-se-ne-sme-imenovati i oduzme mi pravo na ličnu slobodu, slobodu mišljenja i liši me svega čega me može lišiti. I neka, ne bi mi bilo žao. Ko je čitao knjige o Hariju Poteru shvatiće na šta aludiram. U ovoj našoj državici su određene reči pod tabuom i čim ih izgovoriš pojavljuju se smrtožderi. Ako, pak, govorimo o našoj književnosti, ne mogu da se ne setim velikog Radoja Domanovića i njegovih satira Stradija, Vođa i Danga. E, to je prorok, a ne ovaj što pije vodu iz Morave sa žutim ljudima. Ja sam samo jedna obična studentkinja iz provincije, ona koja nije upala u vrtlog sistema i ona koja se pita KAKO STE SMELI DA ZABORAVITE NA HELIKOPTER? Ne želim da verujem da su ovu izjavu čule porodice poginulih ljudi, ali ako jesu – KAKO VAS NIJE SRAMOTA!?

Ministre, ministri, onaj-koji-se-ne-sme-imenovati, STIDITE SE.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s