Fejsbukaši

Probala sam da vešto izbegnem temu koja mi se nesebično nameće već neko vreme, ali nisam uspela. Na samom početku ću objasniti da sam ja čistokrvni Fejsbukaš, da sam član te društvene mreže skoro od njenog postanka. Iako više nisam toliki zaluđenik, ne isključujem profil iz vrlo prostih razloga. Jedan od njih je taj što kolege sa fakulteta i ja imamo zajedničku grupu u kojoj možeš naći sve informacije od najzabavnijih žurki na koje niko od nas ne ide, do ocena na određenim ispitima. S druge strane, imam Fejsbuk prijatelje sa kojima sam u kontaktu svakodnevno, pa mi žao da ih ostavim. Ono što je možda najvažnije, baš Fejsbuk je poslužio najviše za širenje mojih tekstova, upoznavanje sa nekim drugim divnim ljudima i blogerima i sigurna sam da ovaj moj blog bez Fejsbuka baš ne bi mogao da živi, a to je moje čedo i ne smem da mu uskratim Fejsbuk.

Dakle, jesam i sama u poodmakloj vezi sa Fejsbukom. Za dušebrižnike – da, i ja sam bila među onima koji su svojevremeno širili mudrosti po Fejsbuku, ali tada je bilo neko drugo vreme. Tada smo bili složni i tada je samo određeni segment društva koristio ovu društvenu mrežu. U jednom trenutku je sve izgubilo smisao i ja ću u ovom tekstu kratko prokomentarisati upravo Fejsbukaše nakon nove ere, odnosno na one koji su nastavili da baju i nakon trenutka kada je to izgubilo smisao (mada se možda i ne izražavam najsrećnije, ali shvatićete).

Svedoci smo netrpeljivosti među različitim nacijama. Sve je više mržnje i nezadovoljstva što prouzrokuje katastrofalne događaje. Neću se fokusirati na događaje, razumećete na šta aludiram, ali prosto želim da ogradim jer to nije tema mog teksta. Moja tema se može usko povezati sa replikom iz novog, domaćeg filma Pored mene, parafraziram – kako ćeš da braniš Kosovo bez Fejsbuka? Bolna istina je da su se određene stvari svele upravo na taj nivo. Počeli smo da se prepucavamo preko Fejsbuka i društvenih mreža uopšte, počeli smo da komentarišemo najrazličitije, toliko da sve zaista gubi smisao. Sigurno ćemo iz svojih fotelja promeniti svet, sigurno ću ja ovim tekstom ućutkati moderne Fejsbukaše. To se, naravno, neće desiti. Meni je tužno što smo dozvolili sebi da pasivno i iz svojih fotelja mislimo da možemo promeniti svet. Neki su to preozbiljno shvatili – svako malo viđam printskrinove poruka koje ljudi sa izrazitim mišljenjem dobijaju i u pitanju su neverovatno gnusne i grozne pretnje. Samo zato što neko ima mišljenje. Fejsbuk je postao takva splačina da je najbolje deliti samo dobru muziku, da je ne potisne šund. Ostalo se izvrnulo ruglu i evo, i ja mudrujem na tu temu, iako sam se trudila da zaobiđem. Ova škorpija u meni prosto ne može da ćuti.

U svakom slučaju, Fejsbuk može doneti dosta dobrih stvari – i sama sam svedok. Sklopila sam divna prijateljstva na Fejsbuku, doživela neverovatna priznanja za posao kojim se bavim i hvala Fejsbuku na tome. Jedno ostaje sigurno – Fejsbukaši su vazda bili najmudrija skupina ljudi, glavni isterivači pravde, pasivne individue koje su pile sa izvora mudrosti i dostojni su da je šire dalje. Volela bih da shvatimo da u ovom trenutku to zaista gubi poentu i da je potrebno da se aktiviramo. Onog trenutka kada prestanemo da budemo pasivni, možemo očekivati da doživimo neku promenu. Pre toga, slaba vajda.