Nije od vina

Radili smo u istoj firmi četiri godine. A onda sam ja napustila posao i grad u kom sam se osećala otuđeno. On je ostao. Nikada jedno drugom nismo rekli ono što smo osećali, a osećali smo. Itekako.

Sedim na terasi dok ispijam jutarnju kafu i palim cigaretu. Mačak mi se sklupčao u krilu i malo me greje, jutro je prohladno. Sama u velikom gradu. Prošlo je pet godina otkako sam napustila rodni grad. Tada sam imala u glavi jednu idealizovanu sliku sebe kroz pet godina. Definitivno nije to bila slika na kojoj sedim sklupčana na terasi, psujem zato što sam zaboravila telefon u kuhinji pored aparata za kafu i pomalo se tresem od hladnoće dok mi se pepeo cigarete razmazuje po bademantilu. Ispijam poslednji gutljaj kafe, gasim cigaretu i ulećem u sobu.

Malo se radujem što je subota i što mogu da se zavučem pod pokrivač i pogledam neku od omiljenih serija. Mada u mom poslu i ne znači nužno da je subota slobodan dan, ovo je samo srećna okolnost. Između pokrivača i jastuka mi vire samo oči, a moj mačak misli da je idealno mesto da se ugnjezdi baš ispred laptopa, tako da već pola ekrana ne vidim. Zvonjava telefona iz kuhinje me podseća da tri mejla čekaju odgovor, da ponovo nisam uzela telefon i da definitivno moram da ustanem i dovedem se u operativno stanje. Mrzovoljno se vučem do telefona i javljam se nimalo pristojno. Bila je to moja najbolja drugarica koja me podseća da je večeras proslava desetogodišnjice mature. Kakva crna proslava? Da krenem da se pakujem sada, ne stižem dole na vreme nikako. Uz reči izvinjenja, saopštavam joj da sam dobila zadatak koji podrazumeva večerašnji odlazak na premijeru predstave i da nisam nikako mogla da dođem u rodni grad. Lažem u momentu. Najbolju drugaricu. A istina je da sam zaboravila.

Uzimam planer i vidim da uz današnji datum stoji da treba da prisustvujem proslavi desetogodišnjice mature. Sklapam veliku svesku i prislanjam je uz čelo, nimalo lagano. Palim cigaretu ponovo, kao da će me ona teleportovati potpuno spremnu i doteranu na proslavu koju definitivno propuštam. Ispijam sok od narandže i razmišljam kako da sebe oraspoložim. Mačak mi ponovo skače u krilo i u istom trenu se uspavljuje, tako da nema mrdanja iz fotelje u koju sam se sklupčala. Čačkam telefon i nailazim na vrlo zanimljivu objavu na Fejsbuku. Moj kolega iz prethodne firme je u velikom gradu. Označio je lokaciju uz pitanje gde je dobra klopa. Šaljivo ostavljam komentar i nabrajam par restorana u kojima i sama uživam, ali navodim da je klopa ipak najbolja u mojoj kuhinji. Umesto lajka ili odgovora na komentar, stiže mi poruka u inboks sa pitanjem koja mi je adresa.

Izgledam kao ispljuvak. Kosu od pola metra sam smotala u punđu na sred glave, a čuperke pokačila šnalicama. Otkako sam se probudila, nisam izašla iz pidžame. Podočnjaci mi vise do kolena, a kolutovi oko očiju su naduveni poput krofni. Bivši kolega je u mom stanu kroz 45 minuta, a ja za to vreme treba da se istuširam, operem kosu, spremim klopu i potrudim se da makar izgledam pristojno. I uspevam! Čujem zvono na vratima taman dok stavljam sloj maskare da malo istaknem trepavice i toliko se trgnem da umažem maskarom čitav kapak, samo ne trepavice. Viknem da sačeka minut dok ja čekam par sekundi da se maskara sasuši i skinem je tuferom natopljenim micelarnom vodom. Uspevam da sredim situaciju, nabacujem širok osmeh i otvaram vrata.

Mačak mi se mota oko nogu, no čim nam gost kroči u stan, postaje odmah zanimljiviji od mene. Sreća pa smo se kolega i ja uvek po tom pitanju slagali – obožavamo mačke. Doneo je flašu belog vina, da ispijamo uz moj specijalitet. Kuvala sam i trudila se, valja da se zalije. Nema veze što je sve spremila teta Marija iz obližnjeg restorana i samo me cimnula da siđem i pokupim hranu. Imala sam taman toliko vremena da sve prebacim iz stirporskih činija u moje posuđe, da zamaskiram situaciju. Već na prvom pitanju sam otkrivena – pita me čovek šta sam spremala, a ja pojma nemam šta se nalazi u šerpi pod poklopcem. Uz reči šale priznajem da sam hranu naručila i prevarila ga da dođe. Odgovara da nije prevaren, dok ispija prvi gutljaj jako dobrog belog vina. Dugo nisam pila, već do pola čaše mi se jezik razvezuje i ne umem da stanem, kao i uvek.

Prelazimo u dnevni boravak. I dalje ispijamo vino. Postaje mi slatko i žudim za cigaretom, ali se suzdržavam. Ipak, pokleknem kada shvatim da mi je paklica sve vreme na stolu. Pored piksle koju nisam prethodno ispraznila. Nudim kolegu cigaretom. Uzima. Dobro je, nisam samo ja poročna.

On ustaje tek nakon par sati. Mora da krene na poslovni sastanak. Govori da mu je drago što smo se videli i da moramo ponoviti sve, samo da ja zaista kuvam. Odgovaram da će biti kako god poželi. KAKO GOD POŽELI? Kada si postala tolika bednica, pripita ženo!? Njegov smešak u uglu usana mi govori da je shvatio šta želim reći. I uvek je tako i bilo. Nikada nije bio pogrešan. Kreće ka bravi, a moj krik zaustavljanja ga trgne toliko da je, čini mi se, malo poskočio. Dobro, nisam baš vrisnula, samo sam mu skrenula pažnju na to da je zaboravio jaknu, a da će mu sigurno biti hladno. Brbljam i baljezgam dok mu prilazim i prinosim komad odeće. Stojimo nepomično tela pripijenih jedno uz drugo. Mačak se mota čas oko mojih, čas oko njegovih nogu. I dalje brbljam, iako su nam glave na svega par centimetara udaljenosti. Jedini način da me zaustavi je da me poljubi, što i čini. Zbunjeno i nepomično se prepuštam igri, sviđa mi se ova igra. I znam da nije od vina. Od ljubavi je.

Vaša Vještica