“Tramvaj zvani želja”, Zvezdara teatar, gostovanje u Aleksincu, 21.10.2016.

Kada jednu dramu, koja je od svog nastanka sa sobom nosila određenu dozu odgovornosti, postavite na scenu, logično je da se od vas mnogo očekuje. Na prvi pogled je već uočljivo da je Stefan Sablić oprezno prišao ovom tekstu, a onda izrežirao onako da komad možemo smestiti u bilo koje vreme.

Tenesi Vilijams je dramu o psihološkom degradiranju ličnosti napisao u vreme kada i nije baš bilo prihvatljivo izneti sve detalje pred publiku. Film, koji je premijerno prikazan 1951. godine, nije izneo scene koje su možda i ključne za samu dramsku radnju. Pola veka kasnije, sasvim je u redu postaviti dramu na pozorišnu scenu, sa svim njenim elementima.

Tramvaj zvani želja je priča o tragičnim likovima. U središtu su njihovi međuljudski odnosi, odnosi u porodici. Veoma živopisno se prikazuje degradacija ličnosti, koja je pre svega psihološka i svoje korene pronalazi u ljudskoj nesreći. O talentu i profesionalnosti samih glumaca je suvišno govoriti – reći ću samo da se ne sećam kada sam poslednji put iz pozorišta izašla sa ovakvom knedlom u grlu i ovakvom teskobom u grudima. Sve vreme u toku predstave sam bila na ivici suza, a saosećanje je toliko veliko, da prosto ne možeš da zaplačeš.

14572883_620003098179372_4259185589972338922_n.png

Predstava je premijeru imala prošle godine, u Zvezdara teatru u Beogradu. Ansanbl često gostuje, a ja sam posetu mom gradu željno iščekivala. Četiri glumačke veličine ovu dramu iznose na pravi način – Jelena Đokić, Paulina Manov, Ivan Jeftović i Bojan Dimitrijević. Kao sporedni lik pojavljuje se Duško Ašković, koji i nema baš mnogo teksta, ali njegovo prisustvo itekako važno za samu dramsku radnju.

Jelena Đokić nam iznosi lik Blanš, profesorke engleske književnosti, koja se vraća svojoj sestri onda kada joj je ljubav najpotrebnija. Upravo ova ličnost doživljava svoj krah na sceni, a sva ostala dešavanja su sporedni elementi i okidači njene lične patnje. Jelena Đokić je maestralno pred publikom prosula svoje emocije, želiš sa njom da plačeš, nasmeješ se nekoj replici, a onda shvatiš koliko je sve u vezi sa njenim likom tragično. Ona to iznosi na jedan neverovatno autentičan način, a njena dikcija i moć samo pomažu liku koji tumači da bude prikazan pod pravim svetlom.

Paulina Manov igra lik Stele, kojoj sestra dolazi nenajavljena i pokušava da joj pruži dom onda kada joj  je najpotrebniji. Ona je konstantno između dve vatre – između svoje krvi, svoje sestre i svoje ljubavi, svog supruga. Ne želi da napusti ni jednu ni drugu stranu, iako se čini da bi za njen lik to bilo najsrećnije rešenje. Paulina Manov fantastično iznosi lik rastrzane Stele, koja samo želi da sve prođe i da ljubav pobedi razlike. Nažalost, uveriće se i sama da razdor između ljudi može biti toliko veliki, da patnja može pregaziti jednu ličnost i biće primorana da na kraju uradi nešto zbog čega će se pitati da li je moralo da bude baš tako.

Ivan Jeftović iznosi lik Stenlija, Stelinog supruga. On je bio u ratu i sasvim očekivano nosi sa sobom određene posledice, koje se najviše odražavaju na njegovu ličnost. Znate li onaj momenat kada glumac uspe da vam zgadi lik do te mere da ne možete u oči da ga pogledate? To je momenat kada je glumac na tronu i kada je uspeo sve. Lik Stenlija je meni samo dokazao kolika je glumačka veličina Ivan Jeftović. Da sam imala prilike da sa njim porazgovaram nakon predstave, mislim da bih mu samo ćuteći pružila ruku i poklonila se.

Bojan Dimitrijević oslikava lik Miča, Stenlijevog druga. Pored svih ovih tragičnih ličnosti, sasvim je logično da postoji jedan lik koji sa sobom nosi određenu dozu komičnosti. Taman kada pomislite da ste upali u opipljivu patnju likova na scenu, pojavi se Mič i svojim replikama vas iščupa iz te patnje. Toga ne bi bilo bez izvanredne glume Bojana Dimitrijevića, ali i fascinantnog scenskog pokreta, gestikulacije i mimike ove glumačke veličine.

Srce mi još uvek lupa u grudima. Utisak koji ova predstava ostavlja na publiku ne može se ni sa čim meriti. Moj grad odavno nije video ovakvu vrstu glume, ovakvo prosipanje emocija po daskama i tako živopisnu priču koja peče i boli. Emocionalno iscrpna, ova predstava se penje u sam vrh mojih omiljenih. Tragedija je uvek bila uzvišena, a reditelj je to uspeo da očuva. U Zvezdara teatru predstavu možete pogledati 30.10. i 23.11. i ja vam preporučujem da obavezno, makar jednom, pogledate i osetite dokle seže ljudska patnja.

Vaša Vještica

Advertisements

2 thoughts on ““Tramvaj zvani želja”, Zvezdara teatar, gostovanje u Aleksincu, 21.10.2016.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s