Pozorište je ljubav – dobrodošli!

Znate ono jedno mesto na kom se osećate potpuno bezbrižno, mesto na kom zaboravite stvarnost i utonete u svoj svet? Znate li ono jedno mesto gde se osećate spokojno, gde vam se čula rašire i prikupe svaki pokret, zvuk, miris i osećaj? Za mene je baš to mesto pozorište. Zbog toga, u saradnji sa Kristinom sa bloga According to Kristina, pišem vam o mom doživljaju pozorišta i mojim omiljenim predstavama.

Kada god neko krene da mi priča o glumcima, prvo pitam da li određenog glumca/glumicu gledao u pozorištu. Pozorište živi pred publikom, izvođenje je autentično i niko nikada nije video istu predstavu. Svojevrsni doživljaj i utisci o kojima danima razmišljate nakon posete pozorištu znači upravo da ste umetnost razumeli na pravi način. Pozoršne korene možemo pronaći još u antici, a ja moram priznati da sam se najdivnije na svetu osećala kada sam posetila Epidaurus, najakustičnije pozorište na svetu.

Prva ozbiljna predstava koju sam pogledala bila je predstava Jastučko BDP-a. Bila sam jako mlada kada sam tu predstavu gledala, međutim, uspela sam da razumem tekst i velika mi je želja da tu predstavu pogledam sada, kada sam odrasla.

Postoje tri predstave koje sam doživela vrlo emotivno, a to su Moj sin samo malo sporije hoda (Beogradsko dramsko pozorište), Tramvaj zvani želja (Zvezdara teatar) i Bela kafa (Narodno pozorište u Beogradu). Milena Pavlović Čučilović u predstavi Moj sin samo malo sporije hoda mi je bezbroj puta naterala suze na oči, fenomenalna Jelena Đokić je učinila da se u potpunosti saosetim sa tužnom sudbinom čuvene Blanš, a Bela kafa je predstava koju je trebalo preživeti – težak, gorak tekst Aleksandra Popovića i fenomenalna glumačka ekipa prosuli su jednu tako realnu priču pred nama.

U pozorištu sam se smejala neviđeno dok sam gledala Pevaj, brate (i prvi i drugi deo), zatim Brakolomije, Pazi šta želiš (Klan produkcija), Kidaj od svoga brata (u izvođenju mog omiljenog, lokalnog pozorišta) i Veliki talas (Zvezdara teatar). Andrija Milošević, Milan Kalinić i Milan Vasić su neprevaziđeni spoj u srpskoj komediji, Brakolomije su dokaz da vredni ljudi sami mogu napraviti izvanrednu komediju, dok je Pazi šta želiš jedna sasvim opuštena komedija o magiji. Kidaj od svoga brata je predstava u kojoj glumac Srđan Stojadinović igra nekoliko uloga i u tome je urnebesan i izvanredan, a Veliki talas je predstava zbog koje volim Tanju Bošković i Ljiljanu Stjepanović.

Ja sam neko ko obožava aktivističke predstave, a moje omiljene, za sada, su Princip superstar, Beton mahala i Doktor Nušić. Princip superstar je ne tako daleka budućnost naše države. Beton mahala je nešto što bih uvek mogla da gledam, nešto sa čim saosećam i predstava za koju bih volela da nam nije potrebna, a itekako jeste. Kokan Mladenović je moj omiljeni reditelj i obožavam komade koje on režira, odnosno aktivistički pečat ili alegoriju koju on ostavi za sobom.

Bilo mi je jako teško da izvdvojim ove predstave kao omiljene, jer ja i nemam omiljenu predstavu. Naučila sam da svaki tekst dobro istumačim, da u pozorišnoj umetnosti uživam i retko, sasvim retko se dogodi da mi se nešto baš ne dopadne. I to je suština. Moramo naučiti da volimo pozorište. Moj grad neguje pozorišnu umetnost, predstave su uglavnom posećene, a neretko se traži i karta više.

Iskoristiću priliku da vas pozovem i na 5. Festival praizvedbi u Aleksincu, koji počinje 22. novembra. Do kraja nedelje ću objaviti program, a možete ga i sami pogledati na stranici Festival PIP.

Kristinin tekst pročitajte OVDE. Ja do sada nisam gledala operu, a ona me je naterala da mi to ispliva na prvo mesto stvari koje moram hitno uraditi.

Uživajte u pozorištu i volite pozorište. Pozorište je ljubav.

Vaša Vještica