V Festival PIP, predstava “Voz”, 22.11.2016.

Mislim da bi svakako suvišno bilo spominjati ponovo, ali ja prosto moram da naglasim koliko sam ponosna na moj grad. Aleksinac polako dobija jedan festival, jedan ozbiljan festival za koji se uporno traži karta više i koji će veoma uskoro, nadam se, prerasti u jedan pozorišni prestiž, iako sam sigurna da jednoj određenoj meri itekako to već jeste.

U Aleksincu je večeras, 22. novembra 2016. godine, otvoren peti pozorišni Festival prvoizvedenih predstava. Sada već tradicionalno, pre prve predstave, otvorena je izložba fotografija Marka Miladinovića. Fotografije koje su izložene u čitavom Centru za kulturu i umetnost su uslikane na prethodna četiri festivala. Ja jedva čekam da pogledam i ovogodišnje fotografije kakve samo umetnik poput Miladinovića može uslikati. Čovek prosto ima dar za momenat. Prva predstava, izvedena u takmičarskom delu festivala, bila je predstava Voz Zvezdara teatra u kojoj su igrali Voja Brajović i Sergej Trifunović. Tekst Kormaka Makartija videli smo u maestralnoj režiji Voje Brajovića. Za jednu ovakvu sredinu, za publiku željnu dobrog teksta, ova predstava je svojevrsan poklon.

Kada čujete ova imena, imena vanserijskih glumaca, ne može da vas ne zaintrigira šta je ono što ćete moći da vidite na sceni. Kao neko ko se detaljno bavi i tekstom, na predstavu sam otišla potkovana – pronašla sam dramu i pročitala je i pogledala sam film The Sunset Limited, koji je 2011. u saradnji sa televizijom HBO radio Tomi Li Džouns. Nakon odgledane predstave, ja imam tri različita doživljaja i pred sobom tri različite interpretacije jednog teksta.

Ono što se meni najviše dopalo u ovoj režiji jeste taj momenat dinamičnosti. Prvi put sam prisustvovala predstavi gde je publika aktivni učesnik radnje, gde je publika treći lik u drami. I to je ono što ovaj pozorišni komad čini autentičnim, to je možda i najznačajnije za samo razumevanje ovog teksta. Meni je taj prisan odnos sa publikom odgovarao. Kako je i sam Voja Brajović rekao, ta neprimetna režija, ona koja se ne vidi je zapravo najbolja i ja se sa tim zaista mogu samo biti saglasna.

O samom žanru bih mogla mnogo toga napisati. U suštini, nisam znala kako da sopstvene misli složim, s obzirom na to da drama obiluje različitim elementima, a onda je u toku razgovora nakon predstave Sergej Trifunović izgovorio jednu kovanicu koju bi svakako trebalo uvrstiti u RMS, a to je teozofska drama. Najdominantniji elementi u ovoj drami zaista jesu teologija i filozofija, stoga sam sigurna da su pravi ljudi večeras u našem pozorištu uživali. Ukoliko ste željni jedne kvalitetne, teozofske rasprave, onda je prava predstava za vas i od srca vam preporučujem da uživate u ovom izvanrednom tekstu, a i u još izvanrednijoj režiji. Predstava nimalo nije laka, a kako sam Trufunović reče, počinje  upravo onda kada se zavesa spusti.

Nakon predstave, predsednik žirija Milivoje Mlađenović je zvanično otvorio peti Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu, a učenice Aleksinačke gimnazije su dodelile diplome za glumca večeri obojici izvanrednih umetnika. U tome je i čar same predstave – sve vreme si na nekoj sredini, između Crnog i Belog, tek pomalo nagneš ka nekoj strani, ali se vrlo brzo vratiš u početni položaj i tu svakako ostaješ.

Vaša Vještica