V Festival PIP, predstava “Julije Cezar”, 27.11.2016.

Dajte mi reči vredne za izgovoriti na sceni, reče jedan mudar čovek u toku razgovora nakon predstave Voz u utorak, 22.11.2016. godine. Sergej Trifunović je tada još i dodao da je mislio na Šekspira, Gogolja, Dostojevskog. A onda mu je Kokan Mladenović dao reči vredne za izgovoriti na pozorišnoj sceni. U razgovoru sa prijateljem nakon predstave Julije Cezar, odigrane u čast nagrađenih na V Festivalu PIP, zaključili smo da je dar što smo velikog Sergeja Trifunovića videli na pozorišnoj sceni. Pored njega, u predstavi rađenoj u koprodukciji Budva Grad teatra, Centra za kulturu i umetnost Svilajnac i Somborskog pozorišta, igrali su i Branislav Trifunović, Saša Torlaković, Marko Marković, Jelena Minić i Irena Popović.

Volim način na koji Kokan Mladenović pristupa drami uopšte i pozorištu kao izrazu sopstvene mudrosti. Volim njegov izraz, njegov trud da na potpuno jedan alegorijski način skrene pažnju i pokuša da otvori oči onima kojima su odavno zatvorene, zamagljene. Poruke koje on svojom neprikosnovenom režijom šalje jesu one koje se moraju daleko čuti. Samo ih treba razumeti. Ono što me posebno oduševljava jeste Mladenovićeva moć da odabere tako dobru i moćnu muziku koja će u svakom momentu pratiti sam tok režije.

Iako nikada ne bih mogla da kažem da mi je baš jedan pisac omiljen, svakako bih među omiljene pisce uvek svrstala velikog Šekspira. O njegovim rečima je zaista suvišno govoriti – to su reči koje će uvek biti vredne i uvek će morati da se čuju. Meni se dopada ovakav Mladenovićev pristup jednom od najvećih Šekspirovih dela. Adaptacija teksta je jedna posebna alegorija na vreme u kom naši umetnici stvaraju predstavu i trude se da ožive možda malo zaboravljene misli. Uz to, aluzija na JEDNOG ČOVEKA u čijim su rukama svi konci je meni apsolutno i potpuno jasna, a pritom i sasvim na mestu.

Scenski pokret i sama scenografija urađeni su sasvim smisleno u odnosu na adaptaciju samog teksta i smatram da ona u scenografiji, zapravo, i leži. Crne toge predstavljaju jedno novo, mračno doba u kom se trenutno nalazimo. Ne samo mi, već čitav svet. Moraće mnogo toga da se promeni ne bi li toge ponovo postale bele. Prirodnost samih glumaca, njihova rečitost u scenama kada izlaze iz Šekspirovih likova, nešto je što se mora doživeti, ne samo videti ili čuti. Zato smatram da je jako važno razumetu da je pozorišna predstava ovde i sada, da se takva više nikada neće odigrati, niti je ikada bila odigrana u toj formi. I zato moja ljubav prema pozorištu nikada ne može prestati.Ja ne mogu rečima opisati moje oduševljenje ovom predstavom, ali kada se genijalni ljudi udruže, tu se greške ni ne potkradaju.

Mi moramo shvatiti da je svaka predstava odigrana na ovom Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu dar publici koja voli pozorište. Ne mogu i neću se truditi da shvatim zlurade i ružne komentare kojih je bilo, moram priznati malo, ali sam čula i bilo ih je. Smatram da su odraz malograđanštine koja ne razume koncept pozorišta. A upravo iz tog razloga, zato što su tu da budu viđeni i uslikani, smatram da ne treba jednu reč da progovre, da ne kaljaju uzvišenu pozorišnu umetnost.

Sama organizacija Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu je ove godine svoj trud i rad podigla na jedan viši nivo. Ozbiljno dobre predstave, ansambli i pozorišta iz cele Srbije bili su naši gosti i prosto niko nije imao zamerku, a trudila sam se svake večeri pitam nekog od gostiju kako im se sviđa kod nas i mogu vam reći da su svi imali samo reči hvale. Smatram da je ovaj Festival jako važan za naš grad, da polako postajemo grad uz čije će ime asocijacija biti pozorište i ja se radujem zbog toga. Zamerila bih samo vodećim medijima u Srbiji što Festival prvoizvedenih predstava nisu propratili u onoj meri u kojoj bih ja volela da jesu. Na kraju, u državi u kakvoj živimo, to me uopšte ne čudi i to je tužno. Ipak, ovaj Festival u mojim očima zaista predstavlja jednu svetlu tačku u mraku u kom živimo.

Vaša Vještica