Anica Dobra: “Pozorište su naši koreni i živelo pozorište!”

Anica Dobra je jedna od najbolji srpskih glumica, stoga mi je posebno velika čast što sam prvi intervju u životu uradila baš sa njom. Istina, to je pre bio kratak razgovor, no klasičan intervju, ali kao i uvek, smatram da je presudan kvalitet, a ne kvantitet.

Razgovor smo obavile nakon igranja predstave Hipnoza jedne ljubavi na Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu, ali i nakon toga što je Anica dobila nagradu za glumicu večeri.

Prvo pitanje koje sam htela da joj postavim bilo je kako je igrati pred aleksinačkom publikom, odnosno u jednoj drugačijoj sredini. To pitanje bilo je prethodno postavljeno za vreme okruglog stola, stoga ću prafrazirati odgovor.

Mi zaista u tekstu imamo nekoliko mesta na kojima publika u svakom mestu reaguje, ali moram priznati da postoje i mesta koja publika iz neke druge sredine prepozna, doživi drugačije i onda baš na tom mestu reaguje, što je nekada novina i za nas.

Šta je ono što ste prvo pomislili nakon čitanja dramskog teksta Hipnoza jedne ljubavi?

Da li verujete da je prvo čitanje obično toliko tačno da se poklapa sa onim kako predstava izgleda kada ima svoju premijeru? Ali treba dodati ovde da sam ja prvo pristala da radim ovaj komad samo na poziv Duška Kovačevića, a bez čitanja teksta, jer je Duško, kako da kažem, znamo svi to, naš živi klasik i prosto je velika privilegija kada takav pisac, čovek i reditelj pozove lično glumca, kao što je uradio, ne samo sa mnom, već sa svakim glumcem u ovoj podeli. Prvo čitanje je usamljeno čitanje, iako ono jeste otprilike nešto što je izašlo na premijeru, ono je možda naznaka toga. Premijera je bila isto to, samo sto puta jače. Već prva čitajuća proba, kada se čuju živi glasovi drugih glumaca koji su takve ale i tako talentovani, to je već  bilo na deseti stepen, to je već bilo jako podignuto i onda, naravno, u procesu rada se sve to razvijalo i produbljivalo. I to može samo kada je rečenica dobra i kada je dobro napisana.

predstava-hipnoza-jedne-ljubavi-02

Dušan Kovačević je prošle godine dobio Povelju za doprinos srpskoj drami od Festivala PIP. Kako je bilo raditi sa Dušanom Kovačevićem?

Duško Kovačević, kao reditelj, sada na nivou vica, uopšte ne poštuje Duška Kovačevića pisca. On osluškuje svoje rečenice, neki put se zaraduje, neki put se malo namršti na njih i daje nam, ne samo da nam daje, već zahteva od nas da njegove rečenice gužvamo, da ih prilagođavamo, da ih cepamo, da ih gazimo, jer je to život. I tada tek, u tom trenutku njegova rečenica oživi. Tako da je on jedan jako nenametljiv reditelj, posmatrač. Zašto on radi svoje praizvedbe? Zato što ima veliku potrebu da čuje svoj tekst onako kako je napisan, bez ikakve dekonstrukcije, bez ikakvog dodavanja, bez ičega. On piše realistički, naturalistički i to želi da vidi i od glumca.

Ne viđamo vas često u pozorištu. Zbog čega je to tako?

Ja jesam član Ateljea 212, i igram svako malo, zapravo i u kontinuitetu igram predstave u Ateljeu 212 i evo sada sam gost u Zvezdara teatru. Pre jedno desetak dana smo imali i premijeru Urnebesne tragedije u Ateljeu i tamo me možete videti. Kako da Vam kažem, pozorište su naši koreni i živelo pozorište!

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s