Irfan Mensur: “One sredine koje žele pozorište, pozorište će im doći!”

Nakon okruglog stola povodom igranja predstave Hor “bečkih” dečaka na VI Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu, iskoristila sam priliku da uradim jedan kratak intervju sa glumcem i rediteljem Irfanom Mensurom.

Kako je bilo igrati pred aleksinačkom publikom, u jednoj manjoj sredini?

Znate šta, ja ne biram sredinu, sredine biraju mene. Moj zadatak je da igram tamo u onim sredinama koje me žele. Ne samo ja, nego sve moje kolege. I one sredine koje žele pozorište, pozorište će im doći. E, sad, pitanje je samo koju vrstu pozorišta žele sredine, da li žele problemsko pozorište, da li žele pozorište koje će ih samo nasmejati, pozorište koje će ih naterati da malo i misle, pozorište koje će ih rasplakati… Pozorište je jedna živa stvar, publika je živa stvar, a i sredine su živa stvar. Sredine se mogu menjati. Jer ako, recimo, Aleksinac izdrži ovaj festival godinama, onda će ova aleksinačka publika, i Vi Jovana i Vaši sledbenici na vašem portalu shvatiti da je pozorište neophodno, da pozorište može postati deo gena jednog naroda. Kada pričamo o Englezima, ja kažem da Englezi ne izlaze u pozorište, ne posmatraju to kao izlazak, oni imaju potrebu za pozorištem, jer ga oni imaju već 6, 7 vekova, a naše pozorište, ovo istinsko, srpsko pozorište, postoji vek, dva.

S obzirom na to da ste Vi režirali ovu predstavu. Šta je ono što Vas je nakon prvog čitanja navelo da se baš ovim tekstom bavite?

To je nedostatak predstava koje nude igru. Ja mislim da su glumci sve manje i manje upotrebljavani kao rediteljsko oruđe. Ja se rediteljskim poslom bavim već dvadesetak godina isključivo zbog toga što želim da glumci koji mi poveruju, imaju šansu da se zaigraju, izigraju i da se naigraju, da pokažu šta umeju i znaju, a ne da režija i pozorište budu u prvom planu. Tako da sam ja shvatio da ovaj dramski tekst može ponuditi glumcima koji se udruže u radu na njemu jednu lepotu uživanja u glumačkom poslu i uživanja boravka na sceni.

144451_irfan1-_ff

Koliko je bilo teško ili lako balansirati između glumca i reditelja u radu na ovom komadu?

Ovo je jednostavnija predstava zato što nema mnogo glumaca. Naravno, nije jednostavno, ali je svakako moguće. Naporno jeste. Ja sam dugo, dugo režirao, ali nisam nikada sebi dodelio ni najmanju ulogu. Napravio sam presedan pre jedno sedam, osam godina i režirao sam u mostarskom pozorištu i dodelio sebi glavnu ulogu. Odnosno, oni su mi dodelili i glavnu ulogu i režiju. I režirao sam i režirao, bio sam jako zadovoljan režijom, bližila se premijera, ja sam uživao, već je muzika stizala, stigla je scenografija. Ja sam iz sale dobacivao tekst koji treba da govorim, jer sam počeo da uživam u predstavi i pozorištu koje sam pravio, da bih jedno šest, sedam dana pred premijeru shvatio da ja moram na scenu. Ja sam bio nespreman. I tih šest, sedam dana su najtraumatičnijih sedam dana mog bavljenja ovim poslom, jer sam dan-noć pokušavao da uđem u sopstvenu predstavu, da savladam zanatstvo sopstvene predstave, da savladam tekst svoje predstave, ja jesam znao tekst, ali nisam znao šta on sve nudi u svojoj interpretaciji. Tako da to nije jednostavno.

Koliko komični elementi u ovoj predstavi boje one tragične i u kojoj meri?

Kada je neko duhovit na svoj račun, on je po meni duhovitiji od onih ljudi koji su duhoviti na tuđ račun. Ova predstava se bavi duhovitošću i smehom, nama samima. Mi se sami sebi smejemo, čini mi se, govorimo publici koja nas gleda, jer prepoznaju svoje dileme, svoja razmišljanja, svoje nesigurnosti i, naravno, jednu vrstu duhovitosti koju samo ovi krajevi imaju.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s