VI Festival PIP: “Rubište”, 25.11.2017.

Na četvrtoj večeri Festivala prvoizvedenih predstava održana je promocija knjiga DukaTi, u kojoj se nalaze anegdote o Dušanu Duki Jovanoviću, utemeljivaču Festivala PIP u Aleksincu, autora Viobrana Viće Radosavljevića i Ješa Mušica, drama Dušana Duke Jovanovića koju je završio tri dana pre svoje smrti. Ovo je bio jedan jako dirljiv, ali vrlo potreban događaj na Festivalu PIP.

Ansambl Šabačkog pozorišta odigrao je četvrtu predstavu u takmičarskom delu Festivala PIP, Rubište. Dramski tekst je napisao Ninoslav Đorđević, dok je reditelj Kokan Mladenović.

Muka. Oči pune suza. Knedla u grlu. Lupanje srca. Znojenje dlanova. Sve to, i još više od toga. Misli, bezbroj teških misli. Ne znam koju pre da uhvatim. Da li da dopustim sebi da zaplačem? Ne mogu. Knedla je i dalje u grlu. Srce lupa. I lupa. I lupa. Muka.

Nekada, negde, na rubu egzistencije u majčici Srbiji neka žena otišla je na njivu sa sinom. Pronašli su je krvavu, ali živu. Bez sina. To je okinulo misli Ninoslava Đorđevića i nateralo ga da zapiše kako se to “živi” na rubu egzistencije. Kada je okidač jedan ovako tragičan događaj, niko ni ne sluti da će se za njim nizati još tragičniji. Možda ja nisam dovoljno vešta da prenesem sve ono što bih možda želela. Možda previše pišem srcem. Ali, nakon jedne ovakve predstave, ja drugačije ne umem. Ja sam neko ko potiče sa juga Srbije, gde je radnja i smeštena. Možda zato i čitavu priču vidim nekim drugim očima. Očima koje svakodnevno gledaju rubištanske gadosti.

Najveći problem leži u tome što su svi mogući međuljudski odnosi narušeni. Još je veći problem što o tome niko ne govori. Zato su ovaj dramski tekst, ova režija i ova podela izuzetno važni i značajni!

Ljudi od krvi i mesa žive u najgorim mogućim uslovima za ljudski život. Životare. I sve priče su potpuno realne, tačne i ispričane tako da se publika sve vreme ježi. Priznajem, nisam sigurna da bih mogla žanrovski da odredim ovaj komad. Možda bi to bila jedna crna drama o krahu jednog naroda. Nema metafore, nema karikiranja, nema praznog hoda. Svaki pokret, potez, korak su na pravom mestu. Kokan Mladenović kaže: “Tamo je Rubište. I bilo bi lepo da je tamo. Ali – ako je tamo, kako to da mi živimo u njemu?” Smatram da je jedan ovakav komad, jedan ovoliko jak i realan tekst mogao samo i jedino Mladenović režirati.

Ne bih znala koji je trenutak bolniji. Da li onaj kada Marija (Milica Janevski) po svaku cenu želi da postane majka, pa se okreće i crnoj magiji i babi Petkani (Sonja Milojević)? Možda momenat kada shvatamo zašto je Marija pobegla iz Rubišta, a zapravo ostala večno u njemu? Ili onda kada luda Stanika (Aneta Tomašević) doživljava potpuni krah? Meni je možda najbolniji momenat kada devojka (Kristina Pajkić) pristaje na sve boleštine koje od nje traži Dragan (Strahinja Barović), ne bi li osetila trunku ljubavi?

15068716051.jpg

Glumci mogu biti maestralni samo onda kada je rečenica dobra, kada je reč jasna i kada je tekst živ. Ansambl Šabačkog pozorišta Dragana Radojević, Ljubiša Barović, Vladimir Milojević, Nikola Breković, Strahinja Barović, Aneta Tomašević, Kristina Pajkić, Slobodan Petranović, Sonja Milojević, Zoran Karajić, Deana Kostić, Aleksandra Ristić, Miloš Vojnović, Siniša Maksimović, Marko Ribić, ali i Saša Torlaković, Milica Janevski i Aleksandra Pleskonjić bili su i više nego maestralni.

Napisati ovakav tekst znači biti mnogo savestan i svesan. Ninoslav Đorđević se sa situacijama o kojima piše nimalo nije igrao. Povezao ih je u jednu tragičnu nit. U publici se nije mogao čuti smeh, pa i onda kada se oteo, nije ga bilo zbog toga što je u komadu nešto komično, već je to bio onaj smeh koji dolazi nakon plača, onaj koji dolazi iz nemoći. Sjajni monolozi koje su izgovarali neki od likova, a posebno mnogolog Ljubinka (Miloš Vojnović) i Svetolika (Saša Torlaković) naterali su me da zaplačem. Vojnović je imao zadatak da izgovori par najjačih rečenica u tekstu i odigra jednu od ključnih scena u čitavoj predstavi, dok je Torlaković ispričao priču koja nije tužna, već je tragična.

Rubište-najava.jpg

Bojim se da ove moje reči ne umanje vrednost ove predstave. Ovo je potrebno odigrati u svakom mogućem mestu u Srbiji. Određeni deo publike na teritoriji cele države može reći da je to negde tamo. Dobro je, nismo mi. Upravo je suprotno od toga. Da, to jesmo mi. Da, sve te gadosti postoje. Rubište je i bliže nego što mislimo. Svi smo mi Rubište. To je možda i ono najbolnije.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s