Narodno pozorište u Nišu je 11. marta napunilo 136 godina i tom prilikom odigrana je i premijera predstave “San o zavičaju (neviđeno folk snoviđenje)” po tekstu Ivana Velisavljevića, a u režiji Milana Neškovića.
Predstava se igra na maloj sceni, što doprinosi njenoj ambijentalnosti. Kako publika ulazi u salu, tako se čuju gitara, tambura, usna harmonika i kontrabas, a muziku izvode upravo glumci koji su već na svojim mestima u kafani. Čitav taj prostor već na samom početku odiše karasevdahom, kao da iznad scene visi neki teg pun emocija koji će svakog trenutka spljoštiti i likove i nas. Pre nego što sam pogledala “San o zavičaju” nisam bila ljubitelj muzike Šabana Šaulića, no sjajni aranžmani u koje je tu muziku spakovala Julija Petković i još sjajniji izvođači nekoliko puta su me naterali i da zaplačem. Pesme Šabana Šaulića se u ovoj predstavi nižu poetski u svakom mogućem smislu – one kazuju, korespondiraju, gađaju, opisuju. Glumci su precizni u emociji dok kazuju i pevaju stihove Šabana Šaulića, da to na momente zaista i izgleda i zvuči kao kakva kafanska poezija.
Konstantin dolazi iz Amerike i prvo svraća u tu kafanu izgubljenih snova gde zatiče tri najbolja druga, bivšu devojku, čuvara krava bez krava i njemu nepoznatog čoveka za kog će se ispostaviti da je glavni negativac u selu. Svi likovi su obogaljeni i iskasapljeni, što fizički, što psihički. Taj sociološki momenat u ovom tekstu je ono što ga čini aktuelnim ne samo danas, nego uvek. Izuzetno je opipljiv ta gradaciona linija u svakom od likova tokom koje nam oni kroz pesme Šabana Šaulića otkrivaju razloge njihovih nedostataka – Galeb muca, Mali Šaulis je narkoman, Utjeha ima osušenu ruku, Snežana i nema ruku, Andrija ima povređenu nogu, Robert je preležao cerebralnu paralizu, deda Triša je senilan, a majka Goca ima grbu. Svi likovi su obeleženi tim nedostacima, obogaljeni i fizički i psihički i socijalno i emocionalno, a suština je ista kao i uvek – svi su oni ljudi od krvi i mesa. Svako od njih pati zbog sudbine koja ga je zadesila, svako od njih voli najbolje što ume, svako od njih se raduje onda kada treba, svako od njih živi život, baš tu, na rubu egzistencije, opkoljen pesimizmom, ali sa sjajem optimizma u očima.
Emotivno i umetnički se posebno ističu dve scene – ona u kojoj Galeb (Aleksandar Stevanović) kazuje svoju priču i kroz pesmu “Dva galeba bela” vrši rekonstrukciju događaja koja ga je dovela do mucanja. U toj sceni je sve sjajno – emocija, rediteljska rešenja, mimika, gestikulacija, pesma. Scena koja će vas raspršiti na komade. Druga scena je ljubavna scena između Konstantina (Marko Radojević) i Katarine (Maja Vukojević Cvetković) u kojoj je satkana suština ljubavi i tragedije uz maestralno izvođenje pesme “Žal”. No, to što sam ja izdvojila ove scene je verovatno refleksija stanja mog duha, a to nikako ne umanjuje i sve druge scene iz ove predstave. Naprotiv, svaka od njih je autentična, tačna, bolna i komična uz naboj emocija.
Ova predstava je jedna od onih kakve niško pozorište često i stvara – pokazuje čitavu lepezu lepe umetnosti i glumačke umešnosti. Predvođeni sjajnim članovima ansambla Narodnog pozorišta u Nišu, u građenju ove predstave učestvuje i impozantan broj mladih, gostujućih glumaca, što je za pohvalu u svakom mogućem smislu. Mladi ljudi dobijaju priliku da svoj talenat podele sa niškom publikom i unose jedno divno osveženje u ansambl niškog pozorišta. Ta sinergija koja se stvara i u ovoj predstavi, ali i u prethodnim predstavama Narodnog pozorišta u Nišu, je nešto neverovatno i nešto što mora da se neguje. U predstavi igraju: Marko Radojević, Maja Vukojević Cvetković, Sanja Krstović, Bratislava Milić, Miloš Cvetković, Danilo Petrović, Aleksandar Stevanović, Andrija Mitić, Stefan Mladenović, Aleksandar Marinković i Aleksandar Mihailović.
Ukoliko vas put nanese u Narodno pozorište u Nišu, nemojte zaobići ovu emotivnu socijalnu dramu. Red smeha, red suza, zagarantovana katarza i mnogo lepe umetnosti – to je ono što ćete dobiti, a morate priznati, malo li je?
Foto: Nikola Milosavljević
pricejednevestice.wordpress.com 