Када ти рефлектор обасја лице,
онда отвори очи.
Видећеш космос, видећеш мене.
Ту сам,
то само ти мислиш да ме нема.
Буди лав, буди соко, буди лисац.
Осмеха нема, суза нема, све је тишина.
Корачај,
осети како тло под ногама измиче и шкрипи.
Знам да се нећеш бојати,
бићеш херој, бићеш јак, бићеш храбар.
Приђи и пружи руку.
Таман када ме дотакнеш, нестаћу.
Тада склопи очи и спусти завесе.
Скинућу маску, волећеш ме.
Šušte mi tvoji koraci u mislima.
Još uvek ih se sećam.
Tog dana kada si zatvorio vrata za sobom,
ja sam zatvorila sve ostalo.
Ćuti. Ne progovaraj.
Prevarićeš me, poverovaću ti ponovo.
Ostavićeš me ponovo
i boleće ponovo.
Sa suncem koračam kroz maštu,
mesec mi je saputnik kroz snove.
A trebalo je samo da dopustiš da te volim.
Ne veruješ.
Verujem.
Ne želiš.
Želim.
Ne osećaš.
Osećam.
Bride mi tvoji koraci u mislima.
Žarač tvoje samoživosti ih večno oživljava.
Kada ja poželim,
kada ja zamislim
i kada ja odsanjam
da si tu.
Kada sparinu zameni svežina,
kada na nebu brojim želje
da si tu, kraj mene.
Kada mi ne pružiš ruku,
ni ne dotakneš me,
ni ne pogledaš me,
ali, ipak, da si tu.
Podigni glavu iako ne želiš da znaš,
nasmej se i kada nisi srećan,
sanjaj me i kada me ne znaš.
Ti postojiš da me inspirišeš,
ja postojim da te inspirišem.
Duše su nam jedno,
a nikada se neće spoznati.
Da si tu, bilo bi bolje.
Da sam tu, bilo bi lakše.
Rekli su – ne plači, ne sanjaj, probudi se!
Probudim se. Ponekad.
U cik zore te osetim.
Potisnem te.
Neizgovorene reči poput malih, crnih strela
biraju najsitnije nerve u koje će se najbolnije zabiti.
Setim te se.
U ogledalu jedino tvoj lik vidim.
Čekam prve zrake da te obrišu.
Zapitam se.
Jesmo li probali baš sve?
Nema nas. Nikada nas nije ni bilo.
Sklopim oči.
Vidim.
Brzo ih otvorim dok mi misli ne odlutaju predaleko.
Umišljam noževe koji mi seku dušu.
Nema duše, duša je mit.
Zaspim. Ponekad.
Nedostaješ. Stalno.
Ljudi odlaze.
Često bez pozdrava.
Najčešće.
Neizgovorene reči ti razdiru organizam i jedina želja ti je da možeš sve to da kažeš.
Često nemaš kome.
Najčešće.
Ljudi se opterećuju sitnicama, ko je koga čime.
Često se grana prelomi na pogrešnu osobu.
Najčešće.
Staviš na lice onaj osmeh koji iščupaš iz sebe svom snagom kada je najteže.
Ne dozvoljavaš sebi da poklekneš.
Često se spotakneš baš o onaj kamen koji uporno zaobilaziš.
Najčešće.
Vešto izbegneš platiti na mostu, ali te nekako uvek sačeka čuvena ćuprija, sa još višim cenama.
Često poželiš da nikada nisi ni naišla na most.
Najčešće.
Voliš najviše na svetu njegov osmeh u tvojim očima.
Često je taj osmeh namenjen nekom drugom.
Najčešće.
Kaješ se i trudiš se da pobegneš od svih reči koje ti poput noža probadaju dušu.
Često navikneš sebe na tu bol i gajiš sve te pogrešne reči.
Najčešće.
A onda zaspiš i sanjaš najlepši san na svetu, san o ljubavi.
Često se probudiš i dočeka te nimalo ljubavna realnost.
Najčešće.
Iz petnih žila prikupljaš snagu da zakoračiš negde dalje.
Često te sudbina vrati među zmije i osmehne ti se u lice grohotom.
Najčešće.
pricejednevestice.wordpress.com 