Anica Dobra: “Pozorište su naši koreni i živelo pozorište!”

Anica Dobra je jedna od najbolji srpskih glumica, stoga mi je posebno velika čast što sam prvi intervju u životu uradila baš sa njom. Istina, to je pre bio kratak razgovor, no klasičan intervju, ali kao i uvek, smatram da je presudan kvalitet, a ne kvantitet.

Razgovor smo obavile nakon igranja predstave Hipnoza jedne ljubavi na Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu, ali i nakon toga što je Anica dobila nagradu za glumicu večeri.

Prvo pitanje koje sam htela da joj postavim bilo je kako je igrati pred aleksinačkom publikom, odnosno u jednoj drugačijoj sredini. To pitanje bilo je prethodno postavljeno za vreme okruglog stola, stoga ću prafrazirati odgovor.

Mi zaista u tekstu imamo nekoliko mesta na kojima publika u svakom mestu reaguje, ali moram priznati da postoje i mesta koja publika iz neke druge sredine prepozna, doživi drugačije i onda baš na tom mestu reaguje, što je nekada novina i za nas.

Šta je ono što ste prvo pomislili nakon čitanja dramskog teksta Hipnoza jedne ljubavi?

Da li verujete da je prvo čitanje obično toliko tačno da se poklapa sa onim kako predstava izgleda kada ima svoju premijeru? Ali treba dodati ovde da sam ja prvo pristala da radim ovaj komad samo na poziv Duška Kovačevića, a bez čitanja teksta, jer je Duško, kako da kažem, znamo svi to, naš živi klasik i prosto je velika privilegija kada takav pisac, čovek i reditelj pozove lično glumca, kao što je uradio, ne samo sa mnom, već sa svakim glumcem u ovoj podeli. Prvo čitanje je usamljeno čitanje, iako ono jeste otprilike nešto što je izašlo na premijeru, ono je možda naznaka toga. Premijera je bila isto to, samo sto puta jače. Već prva čitajuća proba, kada se čuju živi glasovi drugih glumaca koji su takve ale i tako talentovani, to je već  bilo na deseti stepen, to je već bilo jako podignuto i onda, naravno, u procesu rada se sve to razvijalo i produbljivalo. I to može samo kada je rečenica dobra i kada je dobro napisana.

predstava-hipnoza-jedne-ljubavi-02

Dušan Kovačević je prošle godine dobio Povelju za doprinos srpskoj drami od Festivala PIP. Kako je bilo raditi sa Dušanom Kovačevićem?

Duško Kovačević, kao reditelj, sada na nivou vica, uopšte ne poštuje Duška Kovačevića pisca. On osluškuje svoje rečenice, neki put se zaraduje, neki put se malo namršti na njih i daje nam, ne samo da nam daje, već zahteva od nas da njegove rečenice gužvamo, da ih prilagođavamo, da ih cepamo, da ih gazimo, jer je to život. I tada tek, u tom trenutku njegova rečenica oživi. Tako da je on jedan jako nenametljiv reditelj, posmatrač. Zašto on radi svoje praizvedbe? Zato što ima veliku potrebu da čuje svoj tekst onako kako je napisan, bez ikakve dekonstrukcije, bez ikakvog dodavanja, bez ičega. On piše realistički, naturalistički i to želi da vidi i od glumca.

Ne viđamo vas često u pozorištu. Zbog čega je to tako?

Ja jesam član Ateljea 212, i igram svako malo, zapravo i u kontinuitetu igram predstave u Ateljeu 212 i evo sada sam gost u Zvezdara teatru. Pre jedno desetak dana smo imali i premijeru Urnebesne tragedije u Ateljeu i tamo me možete videti. Kako da Vam kažem, pozorište su naši koreni i živelo pozorište!

VI Festival PIP – “Hor “bečkih” dečaka”, 23.11.2017.

Drugo veče Festivala prvoizvedenih predstava obeležila je promocija Fakulteta savremenih umetnosti, ali i igranje praizvedbe komada Hor “bečkih” dečaka. Vida Ognjenović, ovogodišnja dobitnica povelje za doprinos srpskoj drami, i njene kolege, profesori sa departmana glume, slikarstva i dizajna enterijera promovisali su Fakultet savremenih umetnosti, a kako je Milivoje Mlađenović lepo primetio, uskoro će to moći da postane jedan pravi univerzitet, s obzirom na to šta sve ovaj fakultet obuhvata. Nakon promocije je otvorena izložba slika svih njihovih studenata sa departmana slikarstva i ja moram naglasiti da su radovi jako dobri.

Nakon toga, usledilo je igranje predstave Hor “bečkih” dečaka, po tekstu Miroljuba Nedovića, u režiji Irfana Mensura i u produkciji JugoArta. Kako je i sam Mensur naglasio, on je Nedovićev tekst adaptirao i promenio naslov, te tako dobio predstavu koju smo mi gledali. Dodao je još i da su svoj pečat ostavili i Predrag Ejdus i Boda Ninković i na taj način formirali jedan vrlo kompleksan dramski tekst. Ova tri doajena srpskog glumišta su zaista svojim izvanrednim glumačkim sposobnostima obojili ovu dramu i to je neosporno.

Osiromašena scenografija je refleksija osiromašenih duša trojice likova, Džonija (Boda Ninković), Vuleta (Irfan Mensur) i Ace (Predrag Ejdus). To su ljudi koji nisu svoji u tuđini i tamo imaju jedino jedan drugoga. Džoni je gastarbajter koji pokušava da oda sliku da je i u inostranstvu snalažljiv, što se na kraju ispostavi da i nije baš tako. Vule već nekoliko godina radi u inostranstvu i u njegovom liku se može pročitati najviše nostalgičnih metafora, dok je Aca tek došao u inostranstvo u borbi za egzistencijom. Presudni faktor jesu njihove godine, s obzirom na to da je Mensur izmenio originalni tekst i likove smestio u sedmu deceniju života. Onda je priča još tragičnija.

Ono što mi se u tekstu nije dopalo jesu replike koje nose neki ruralni humor, ali su i one imale svoju funkciju i svakako jesu važan deo teksta. Praznih duša ovi likovi životare daleko od svog doma, a to je tema koja je sve više prisutna u našem okruženju. Smatram da je ova predstava odličan pokazatelj te neke realne, surovo realne slike naše države.

Đački parlament Aleksinačke gimnazije je i večeras dodelio nagradu za glumca večeri, a ona je pripala Irfanu Mensuru.

 

VI Festival PIP – “Hipnoza jedne ljubavi”, 22.11.2017.

U Aleksincu je 22. novembra svečano otvoren 6. Festival prvoizvedenih predstava. Zvanično je otvoren onog trenutka kada je predsednik žirija, Zlata Numanagić, svojim govorom pozdravila publiku, a nezvanično je tradicionalno otvoren izložbom fotografija Marka Miladinovića sa prethodnog Festivala. Nakon toga, direktorka Centra za kulturu i umetnost Maja Radoman Cvetićanin je otvorila izložbu Negujmo srpski jezik, koja je prvi put postavljena van Beograda. Učenici omš “Vladimir Đorđević” imali su svoj nastup pola sata pre početka predstave. Bogatim propratnim programom, čiji je urednik Milivoje Mlađenović, ovaj Festival dobija neku novu dimenziju i potvrdu da je iz godine u godinu samo bolji.

Umetnički direktor i selektor Festivala PIP Tomislav Trifunović je odabrao šest predstava koje će se igrati u takmičarskom delu, a prva od njih bila je Hipnoza jedne ljubavi, po dramskom tekstu i u režiji Dušana Kovačevića, a u produkciji Zvezdara teatra.

Volim da dramski tekst sagledam uporednom i analitičkom metodom. Kako jako dobro poznajem Kovačevićev opus, ono što sam na samom početku primetila bio je dosta smireniji ton od onoga na šta smo navikli da čujemo od ovog dramskog pisca. Kovačevićev senzibilitet je dosta istančan i vrlo prepoznatljiv, a Hipnoza jedne ljubavi je zaista jedna priča koju moramo dublje čitati. Publika je sve vreme hipnotisana tragičnim humorom i baš tu tragiku moramo pročitati iz svega onog izrečenog ili odigranog na sceni.

hipnoza-jedne-ljubavi-10

Tema masovnog napuštanja Srbije je sve prisutnija, a dramski pisci se neretko okreću baš njoj. Ipak, Dušan Kovačević zaista ima tu moć da i u neku novu temu uplete one svevremenske elemente koje često srećemo u njegovom opusu. U ovoj drami oni se zaista čitaju između redova. Zato će se drama možda učiniti mlakom, ali onda kada se pronikne u suštinu, tekst nosi jednu vrlo ozbiljnu temu i određenu težinu, izmerenu baš onoliko koliko je sam Kovačević to želeo.

Za takav jedan projekat neophodno je napraviti dobru podelu. Reditelj je napravio odličnu! Ljubomir Bandović i Dragan Petrović Pele su maestralni u tragikomici likova Ranka i Vase. Čudesni, komičan i brižni svet majke Soje iznosi Anica Dobra. Mila, koju igra Nina Janković, je devojčurak koji sanjari i svoje snove odsanja. Fantastični elementi u građenju lika Maja (Ivan Mihailović), koji je definisan kao mladić, čine priču čarobnijom, svakako, a Dragi (Uroš Jakovljević) je baš onaj lik koji ćutanjem mnogo toga kaže. Nagradu za glumicu večeri, koju dodeljuje đački parlament Aleksinačke gimnazije, je dobila Anica Dobra.

Ono što je i u tekstu i na sceni vidljivo jesu fizička oboljenja svih likova. Soja je pogrbljena i kreće se uz pomoć štapa, Ranko ne ostavlja štaku zato što mu je noga povređena, Vasa sve vreme nosi kragnu zbog preloma pršljena, a Dragi ne može da govori. Ovim potezom dramski pisac u prvi plan iznosi osakaćenost društva uopšte.

Ukoliko očekujete da vas ova predstava uzdrma od glave do pete kao neke druge Kovačevićeve drame na koje ste možda navikli, to se neće dogoditi. Kako i sami glumci ističu, oni ovom tekstu pristupaju izuzetno ozbiljno. Gledaćete predstavu sa osmehom na licu, a pitanja ćete sebi postaviti tek onda kada vam se utisci slegnu. Mislim da u tome leži genijalnost ovog dramskog teksta.

Predstava “Od A do DA”, Aleksinac, 09.10.2017.

Sa posebnim zadovoljstvom ću ovu pozorišnu sezonu započeti kritikom baš ove predstave. Moram priznati da sam baš dugo iščekivala ovaj trenutak. Kada je reč o pozorištu, onda mojim mislima ništa ne može biti prepreka.

Continue reading “Predstava “Od A do DA”, Aleksinac, 09.10.2017.”

Šesti Festival prvoizvedenih predstava – program

Mislim da je svima sasvim jasno koliko volim pozorište. Zadovoljstvo mi je što konačno mogu da govorim o ovome i što mogu sa ponosom da vam kažem da u novembru spremamo jedan ozbiljan pozorišni festival. Tradicionalno, 22. novembra ove godine počeće 6. Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu.

Continue reading “Šesti Festival prvoizvedenih predstava – program”

Caca i Uki – kako vam, bre, nije smešno!?

U poslednjih par godina, fakulteti glume iznedrili su neverovatno talentovane i sposobne generacije mladih glumaca. Obično iz klase tek po par glumaca uspe da uradi nešto veliko, dok su poslednjih godina po čitave klase odlične i ne može se izdvojiti najbolji! Kao i u svakom poslu, kada radiš ono što voliš i radiš to iskreno, rezultati ne izostaju.

Continue reading “Caca i Uki – kako vam, bre, nije smešno!?”

“Prvih pet”, promocija na “Danima komedije” u Jagodini, 23.03.2017.

Na 46. Danima komedije u Jagodni dogodila se prva promocija knjige Prvih pet u izdavaštvu Centra za kulturu i umetnost Aleksinac. Kako je sam Milivoje Mlađenović rekao, neverovatna je činjenica da je na jednom pozorišnom festivalu svoju promociju doživeo drugi festival. Tu se onda zaista radi o kvalitetu i jednog i drugog.

Continue reading ““Prvih pet”, promocija na “Danima komedije” u Jagodini, 23.03.2017.”

Predstava “Pomahnitali”, Teatar Carte Blanche, Aleksinac, 10.03.2017.

S obzirom na to da je moj grad domaćin festivala na kom je dramski tekst u prvom planu, kada vidim da se u našem Centru za kulturu i umetnost igra neka predstava, obavezno pogledam ko je pisao tekst, a zatim i ko je radio režiju. Tatjana Kecman je za predstavu Pomahnitali napisala tekst i uradila režiju. U tandemu sa Milošem Đorđevićem stvorili su odličnu komediju 21. veka.

Continue reading “Predstava “Pomahnitali”, Teatar Carte Blanche, Aleksinac, 10.03.2017.”

“Frenki i Džoni”, Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu, 07.02.2017.

Prva gostujuća predstava odigrana u 2017. godini u Centru za kulturu i umetnost u Aleksincu bila je predstava Frenki i Džoni u koprodukciji Narodnog pozorišta u Beogradu i Narodnog pozorišta Sombor. U predstavi igraju Sloboda Mićalović i Igor Đorđević. Za čuveni tekst Terensa Mek Nelija režiju je uradila Tea Puharić.

Continue reading ““Frenki i Džoni”, Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu, 07.02.2017.”