Nije od vina, drugo poglavlje iz života jedne sasvim obične žene

Zaključavam vrata, a koža mi još uvek miriše na njega. Vraćam se do dnevne sobe, bacam se na dvosed i nespretno palim cigaretu. Upada mi u oko flaša belog vina koja od sinoć stoji na stolu. Vino moraš da voliš, da bi umeo da ga podnosiš. Soba mi zaista isparava na alkohol i cigarete, vreme je da otvorim prozor i pustim svežinu nedeljnog jutra da zavlada mojim stanom.

Teturam se do sudopere i točim malo hladne vode u moju omiljenu ljubičastu šolju. Ispijam par gutljaja, taman da progutam Brufen. Na svojoj koži osećam dobru, staru, poznatu krilaticu da možeš ići koliko god hoćeš, ali vino će te svakako stići. Stiže mene moje belo vino, sasvim neplanirano. Gegam se do kupatila i ne smem da pogledam u ogledalo. Umivam se, perem zube i kroz peškir se usudim da gvirnem i suočim se sa svojim odrazom. Izgledam iznenađujuće dobro. Tamnih kolutova oko očiju skoro i da nema, a iz zenica mi izbija neki zadivljujući sjaj.

Vraćam se u dnevni boravak i posežem za kutijom cigareta, koja je sada već prazna. Glava i dalje puca, ali malo manje bubnji. Nemam snage da se preterano sređujem, koga mogu uopšte da sretnem na putu do trafike u podnožju zgrade. Spuštam se niz stepenice i čvrsto stežem crveni ogrtač, ponovo je prohladno letnje jutro. Kao što to obično i biva, uzimam još par sitnica pored cigareta. Trafika je dobila novi naslov na sniženju, koji kupujem za ličnu biblioteku. Odjednom mi se pije instant kafa, pa kupujem par kesica, a uz sve to uzimam i omiljenu čokoladicu sa kokosom, da se zasladim u povratku do stana.

Verovatnoća da sretneš čoveka svog života u nedelju ujutru, u sopstvenoj zgradi, dok izgledaš kao da si sišla sa kakve planine, u okratelim trenerkama, roze papučama, plavim termo čarapama i crvenoj majici na kojoj piše “Merry Christmas” ravne su nuli. Ali, ne i u mom slučaju. Dok u jednoj ruci držim kesu sa cigaretama i kafom i čokoladicu koju grickam, a u drugoj knjigu i u hodu iščitavam tekst sa poleđine, udaram u nešto ogromno i jako čvrsto. Da me dve velike ruke nisu zadržale kada sam počela da se prepuštam dragoj gravitaciji, pomislila bih da sam se zakucala u zid. Brzo posežem za prosutim kesicama instant kafe i za najvažnijom kutijom cigareta na svetu. Crn, visok muškarac čuči pored mene i pomaže mi da sakupim sve što sam prosula pred sobom. Podižem glavu, a tamne oči mi prodiru u dušu. Blenem kao tele, dok me njegov duboki glas ne prekinu.

“Verujem da ti je mama govorila da gledaš gde ideš, ali gledaj gde ideš.”, reče uz osmeh.

“Ma jok, keva se pomirila sa sudbinom da je rodila smotanog idiota.”, rekoh nonšalantno.

“Znači nedeljom ujutru da ne izlazim iz stana?”, reče vrlo ozbiljno.

“Živiš u ovoj zgradi?”, upitah glasno, razgoračenih očiju. Faca mi je definitivno bila poznata odnekud, ali u zgradi sam ga prvi put srela sada.

“Još uvek ne, ali za par dana postajem počasni stanar ove zgrade.”, reče šmekerski.

U tom zecu leži grm, ovaj u tom grmu leži zec. Tačno sam znala da je novajlija, ovo do sada u zgradi nismo čuvali. Ja bih prva znala da jesmo.

“Dakle, stan gospodina Petrovića će konačno dobiti stanara.”, odgovorih ubeđeno da će se useliti u jedini prazan stan u zgradi.

“Zapravo, ne. Useljavam se u stan gospođe Latinić, na ovom spratu.”, odgovorio je.

“Pa, dobro nam došao komšija!”, rekoh uz širok osmeh u žurbi da što pre propadnem u zemlju od sramote.

“Ja sam Vuk, inače”, viknu on.

Toliko sam brzo išla, da se ne okrenuh ni da odgovorim čoveku. Stigoh do ulaznih vrata i uleteh u sopstveni stan. Stan gospođe Latinić bio je odmah pored mog. Terase su nam bile skoro pa spojene. Dobro, meni je dozvolila da ih spojim i koristim obe pošto je ona bila nepokretna. Već neko vreme je bila kod ćerke, ali nisam ni pretpostavila da će stan prodati. To znači da je prodala i deo terase koji sam tako lepo dekorisala i koristila. Sručih se u fotelju. Glavobolja mi je iščezla, a na telefonu se pojaviše tri propuštena poziva. Bio je to moj čuveni i famozni kolega. Još uvek je u gradu.

Advertisements

Nije od vina

Radili smo u istoj firmi četiri godine. A onda sam ja napustila posao i grad u kom sam se osećala otuđeno. On je ostao. Nikada jedno drugom nismo rekli ono što smo osećali, a osećali smo. Itekako.

Sedim na terasi dok ispijam jutarnju kafu i palim cigaretu. Mačak mi se sklupčao u krilu i malo me greje, jutro je prohladno. Sama u velikom gradu. Prošlo je pet godina otkako sam napustila rodni grad. Tada sam imala u glavi jednu idealizovanu sliku sebe kroz pet godina. Definitivno nije to bila slika na kojoj sedim sklupčana na terasi, psujem zato što sam zaboravila telefon u kuhinji pored aparata za kafu i pomalo se tresem od hladnoće dok mi se pepeo cigarete razmazuje po bademantilu. Ispijam poslednji gutljaj kafe, gasim cigaretu i ulećem u sobu.

Malo se radujem što je subota i što mogu da se zavučem pod pokrivač i pogledam neku od omiljenih serija. Mada u mom poslu i ne znači nužno da je subota slobodan dan, ovo je samo srećna okolnost. Između pokrivača i jastuka mi vire samo oči, a moj mačak misli da je idealno mesto da se ugnjezdi baš ispred laptopa, tako da već pola ekrana ne vidim. Zvonjava telefona iz kuhinje me podseća da tri mejla čekaju odgovor, da ponovo nisam uzela telefon i da definitivno moram da ustanem i dovedem se u operativno stanje. Mrzovoljno se vučem do telefona i javljam se nimalo pristojno. Bila je to moja najbolja drugarica koja me podseća da je večeras proslava desetogodišnjice mature. Kakva crna proslava? Da krenem da se pakujem sada, ne stižem dole na vreme nikako. Uz reči izvinjenja, saopštavam joj da sam dobila zadatak koji podrazumeva večerašnji odlazak na premijeru predstave i da nisam nikako mogla da dođem u rodni grad. Lažem u momentu. Najbolju drugaricu. A istina je da sam zaboravila.

Uzimam planer i vidim da uz današnji datum stoji da treba da prisustvujem proslavi desetogodišnjice mature. Sklapam veliku svesku i prislanjam je uz čelo, nimalo lagano. Palim cigaretu ponovo, kao da će me ona teleportovati potpuno spremnu i doteranu na proslavu koju definitivno propuštam. Ispijam sok od narandže i razmišljam kako da sebe oraspoložim. Mačak mi ponovo skače u krilo i u istom trenu se uspavljuje, tako da nema mrdanja iz fotelje u koju sam se sklupčala. Čačkam telefon i nailazim na vrlo zanimljivu objavu na Fejsbuku. Moj kolega iz prethodne firme je u velikom gradu. Označio je lokaciju uz pitanje gde je dobra klopa. Šaljivo ostavljam komentar i nabrajam par restorana u kojima i sama uživam, ali navodim da je klopa ipak najbolja u mojoj kuhinji. Umesto lajka ili odgovora na komentar, stiže mi poruka u inboks sa pitanjem koja mi je adresa.

wallpaper-white-wine.jpg

Izgledam kao ispljuvak. Kosu od pola metra sam smotala u punđu na sred glave, a čuperke pokačila šnalicama. Otkako sam se probudila, nisam izašla iz pidžame. Podočnjaci mi vise do kolena, a kolutovi oko očiju su naduveni poput krofni. Bivši kolega je u mom stanu kroz 45 minuta, a ja za to vreme treba da se istuširam, operem kosu, spremim klopu i potrudim se da makar izgledam pristojno. I uspevam! Čujem zvono na vratima taman dok stavljam sloj maskare da malo istaknem trepavice i toliko se trgnem da umažem maskarom čitav kapak, samo ne trepavice. Viknem da sačeka minut dok ja čekam par sekundi da se maskara sasuši i skinem je tuferom natopljenim micelarnom vodom. Uspevam da sredim situaciju, nabacujem širok osmeh i otvaram vrata.

Mačak mi se mota oko nogu, no čim nam gost kroči u stan, postaje odmah zanimljiviji od mene. Sreća pa smo se kolega i ja uvek po tom pitanju slagali – obožavamo mačke. Doneo je flašu belog vina, da ispijamo uz moj specijalitet. Kuvala sam i trudila se, valja da se zalije. Nema veze što je sve spremila teta Marija iz obližnjeg restorana i samo me cimnula da siđem i pokupim hranu. Imala sam taman toliko vremena da sve prebacim iz stirporskih činija u moje posuđe, da zamaskiram situaciju. Već na prvom pitanju sam otkrivena – pita me čovek šta sam spremala, a ja pojma nemam šta se nalazi u šerpi pod poklopcem. Uz reči šale priznajem da sam hranu naručila i prevarila ga da dođe. Odgovara da nije prevaren, dok ispija prvi gutljaj jako dobrog belog vina. Dugo nisam pila, već do pola čaše mi se jezik razvezuje i ne umem da stanem, kao i uvek.

and-boy-cigarettes-couple-Favim.com-3409805

Prelazimo u dnevni boravak. I dalje ispijamo vino. Postaje mi slatko i žudim za cigaretom, ali se suzdržavam. Ipak, pokleknem kada shvatim da mi je paklica sve vreme na stolu. Pored piksle koju nisam prethodno ispraznila. Nudim kolegu cigaretom. Uzima. Dobro je, nisam samo ja poročna.

On ustaje tek nakon par sati. Mora da krene na poslovni sastanak. Govori da mu je drago što smo se videli i da moramo ponoviti sve, samo da ja zaista kuvam. Odgovaram da će biti kako god poželi. KAKO GOD POŽELI? Kada si postala tolika bednica, pripita ženo!? Njegov smešak u uglu usana mi govori da je shvatio šta želim reći. I uvek je tako i bilo. Nikada nije bio pogrešan. Kreće ka bravi, a moj krik zaustavljanja ga trgne toliko da je, čini mi se, malo poskočio. Dobro, nisam baš vrisnula, samo sam mu skrenula pažnju na to da je zaboravio jaknu, a da će mu sigurno biti hladno. Brbljam i baljezgam dok mu prilazim i prinosim komad odeće. Stojimo nepomično tela pripijenih jedno uz drugo. Mačak se mota čas oko mojih, čas oko njegovih nogu. I dalje brbljam, iako su nam glave na svega par centimetara udaljenosti. Jedini način da me zaustavi je da me poljubi, što i čini. Zbunjeno i nepomično se prepuštam igri, sviđa mi se ova igra. I znam da nije od vina. Od ljubavi je.

Vaša Vještica

Ne vraćaj se

Sedim, ispijam kafu, a cigareta polako dogoreva u piksli. I zaboravila sam na nju. Zraci sunca me peku, ali su mi nedostajali pa mi sve to nekako i prija. Sela sam tu, na beton, proleće je, još uvek nisam namestila stolice i sto na terasi. I nekako mi baš, baš prija što sedim pokraj cveća i zelenila. Kao da se budim iz zimskog sna.

Zaboravim te. Potisnem te skroz, ali nekako uvek, baš uvek pronađeš način da isplivaš i pojaviš mi se u mislima. Ne želim te tu, vrati se tamo gde ti je mesto, vrati se tamo gde me ne uznemiravaš. Lepo mi je ovako, ne trebaš mi ako ponovo nosiš bol. A nosiš. Znam da nosiš, možda čak i jaču bol nego prošli put. Nisi ti kriv, ja sam kriva. Ja sam dozvolila da boliš. Rekli smo sve, a sve je ostalo nedorečeno. I dobro bi bilo da opciju “blok” instaliram u glavi, onda bi možda zaista bilo lakše.

Ne mogu da nasmejem taj osmeh. Ne mogu da odgledam te oči. Ne mogu da čujem taj glas. Ne umem.

Gradila sam zid čitavih godinu dana, možda malo više. Visok, jak zid. I nikoga nisam pustila unutra. Iz dana u dan zid je postajao čvršći, viši, jači. Zaboravila sam kako se pišu najlepše reči ljubavi. Uspavala sam leptire u stomaku.

Ne sećam se koliko drhtim pored tebe. Ne sećam se da ne umem rečenicu da sklopim pred tobom. Ne sećam se kako zanemim pred tobom. Ne sećam se koliko jako lupa srce kada je blizu tebe. Ne sećam se koliko me nerviraš što ne razmišljaš. Ne sećam se tvog zagrljaja. Ne sećam se tvog dodira. Ne sećam se tebe. A sve vreme si tu. I sve vreme nedostaješ.

I sve vreme volim. A niko to ne vidi.

?

Samo Tvoja,

Vještica.

Ljubav u pozorištu

Dunja je bila studentkinja iz malog grada. Fakultet joj je zaista oduzimao puno vremena, pa je jedva čekala one slobodne trenutke ne bi li radila ono što voli i što je ispunjava. Tada bi pisala, volela je da piše. Ili bi pustila omiljene pesme, pojačala muziku do kraja i pevala iz sveg glasa, i to je volela. Ipak, najviše na svetu je volela da ide u pozorište. Njena neostvarena želja bila je da se bavi glumom, nešto ju je kao magnet privlačilo za daske koje život znače. Uživala je u pozorištu, često bi pomislila kako bi mogla da živi u pozorištu i onda bi njen život bio potpun. Pošto je još kao mala shvatila da ne može da se bavi glumom, za to je ipak potreban određen talenat, san joj je bio da piše za pozorište, da bude scenartista. No, rano je bilo za tako velike snove. Za sada se bavila isključivo fakultetom jer joj se učenje smučilo i želela je da što pre završi, bez preteranih i bespotrebnih produžetaka.

Te večeri je u lokalnom pozorištu bila predstava pozorišta iz velikog grada, sa glumcima koje je tako dobro znala. Međutim, Dunja je imala zadatke koje treba završiti i nikako nije imala slobodnog vremena da se spusti do pozorišta.

Zazvonio joj je telefon, bila je to Darija, njena najbolja drugarica.

“Šta radiš?”, pitala ju je.

“A šta misliš da radim? Sigurno ne nešto zabavno. Pišem esej za prekosutra, a imam još tonu posla.”, rekla je mrzovoljno Dunja.

“Hajde, ostavi to, imam karte za večeras. Za balkon su, ali nema veze, nećemo propustiti ovu predstavu.”, čulo se sa druge strane žice.

“Drage volje, znaš da hoću, ali ne mogu da stignem. Izgubiću puno vremena…”

“Neću uopšte to da čujem! Spremaj se, nalazimo se ispred pozorišta i idemo da gledamo predstavu, toliko vremena imaš, završićeš esej sutra!”, prekinu je Darija i zaklopi slušalicu.

Ovo je bio fantastičan izgovor smesta sklopi laptop i izađe iz kuće. Iako ju je grizla savest jer su je rokovi uporno jurili, ljubav prema pozorištu je bila prevelika da bi Dunja ovako nešto odbila.  Spremila se na brzinu, ne gledajući na sat i tek kada je bila ispred pozorišta shvatila je da je stigla ranije. Dosta ranije. Jedno dva sata ranije.

“Kao da ja glumim, pa sam stigla ovako rano. Bravo, Dunja.”, razmišljala je naglas. Pošto je bilo zimsko vreme, odlučila je da uđe u pres salu, uvek je sa sobom nosila knjigu koju trenutno čita, pa će tamo sedeti i čitati dok ne dođe Darija. Javila joj je porukom da je već stigla i gde će biti, na šta joj je Darija poslala sve moguće smajlije i stikere koji se valjaju od smeha i napisala: “Nisi htela ni da kreneš, a sada si tamo dva sata ranije, čekaj, ja ne mogu nikako pre pola osam da stignem. :*”

Pošto su je u pozorištu poznavali, bez problema su je pustili da uđe u pres salu i šćućuri se u fotelji u uglu sale. Sala je bila prazna, ali Dunja je volela tu da boravi. Sve promocije iz oblasti kulture bi se tu održavale, a kad god bi trebalo da čeka nešto dugo, ona je tu dolazila da čita, čak i kada nikoga nije bilo.

Na njeno iznenađenje, u salu su počeli da ulaze neki ljudi. Nije se obazirala, mislila je da su i to ljudi koji bi tu da sačekaju da predstava počne. Tek kada je podigla glavu shvatila je da je to zapravo glumačka ekipa sa članovima književnog kluba iz njenog grada. Nisu tu bili svi glumci, ali je očigledno da su radili neke intervjue. Šćućurila se još više da joj neko ne bi rekao da izađe napolje, mada do toga nije moglo da dođe nikako jer se družila sa ljudima koji su bili članovi književnog kluba. Sklopila je knjigu i pažljivo osluškivala o čemu glumci pričaju i trudila se da sve upamti. Toliko se zadubila u slušanje da je poskočila kada joj je Teodor Arsenijević prišao i podigao knjigu za koju Dunja nije ni primetila da joj je ispala iz ruku.

“Ispala ti je knjiga, nemoj to da radiš knjizi, šta misliš, kako se ona sada oseća?”, rekao je Teodor.

“Nisam ni primetila da mi je ispala, pokušavala sam da čujem tvoje kolege, nećeš mi zameriti, ali zaista bih volela da čujem šta imate da kažete.”, odgovorila je Dunja u jednom dahu i na kraju zastala i zablenula se u Teodorove oči.

Teodor Arsenijević je bio vrlo poznat glumac. Kao tridesetšestogodišnjak imao je već dobrih petnaest godina karijere. Dunja je pamtila da nije propuštala njegove predstave, kao i da je njegove filmove gotovo znala napamet. Bio je izuzetno visok, šarmantan, sa već prosedom kosom i prodornim, tamno braon očima. Imao je vrlo oštre crte lica, jaku vilicu i neverovatno harizmatičan glas. O njemu nije znala ništa osim toga da je izvanredan glumac, jer je bilo poznato da Teodor ne voli novinare i da vrlo retko daje intervjue. I da je bio jedan od najpoželjnijih neženja i njihovoj maloj državi, a možda i malo šire, u komšijskim državama.

“Je l’ mogu onda i ja da sednem tu do tebe, pa da zajedno slušamo moje kolege?”, pitao ju je.

“Naravno.”, rekla je Dunja i pomerila tašnu i kaput sa stolice do njene.

Malo se bila sledila. Dobro, oduzela se totalno. Nije joj bilo jasno kako ju je Teodor spazio i došao baš tu da sedi sa njom i tako čeka svoj red za intervju. Dlanovi su joj se znojili, a misli se množile u glavi i više uopšte nije čula šta glumci za konferencijskim stolom govore.

“Ti se isto baviš glumom, pretpostavljam?”, pitao ju je.

“Ne, ja sam student. Ali bavim se pisanjem, to mi je spas u ovim ludim vremenima.”, odgovorila je Dunja pokušavajući da zvuči što smirenije, ali glas joj se tresao gore nego na ispitu, “Inače, ja sam Dunja.”, dodala je, nasmešila se i pružila mu ruku.

“Ja sam Teodor, drago mi je.”, odgovorio je.

“Kada će tvoj intervju?”, pitala je Dunja.

“Ja sam to završio u garderobi, tamo mi je bilo dosadno pa sam došao da slušam kolege, a onda sam spazio jednu crvenokosu devojku u uglu sale koja zadubljeno sluša intervjue.”, odgovorio je.

Dunja se nasmejala, a onda ga pitala: “Gde je ta devojka?”, osvrćući se oko sebe iako je dobro znala da je mislio na nju jer je ona sama tu sedela.

“Krenuo sam ka njoj, međutim nestala je, poput neke magije, pa sam pomislio da će se možda vratiti, zato sam i seo kraj tebe, da je sačekam.”, rekao je Teodor.

Dunja je ustala, izašla iz sale, zatim opet ušla i prišla Teodoru. On ju je gledao pomalo zbunjeno, sa onim divnim smeškom na usnama.

“Teodore, dragi prijatelju, evo, vratila sam se, reci, šta mogu da učinim za tebe!”, glumila je Dunja.

On se nasmejao. Onako čisto, onako iskreno.

“Možeš prvo da mi kažeš zbog čega ovoliko kasniš?”, rekao je ljutito.

“Oprostićeš mi, morala sam da svratim do banke, zatim u kafeteriju, jao, pa ja sam skroz zaboravila, i ti si hteo kafu, je l’ da?”, glumila je Dunja i dalje.

Ovako se nikada ranije nije osećala. Mislila je da će joj se jezik vezati, no baš naprotiv, razgovarala je sa Teodorom Arsenijevićem kao da su drugari već godinama.

“Ne pijem kafu pre predstave nikada, znaš, kafa je jak diuretik, ali nemam ništa protiv da popijem jednu nakon predstave.”, rekao je Teodor.

Dunja je već bila zbunjena. Trebalo je da je kod kuće i da piše esej, a dešavalo joj se nešto što nikada nije slutila da će se desiti. Ipak, nije mala stvar da upoznate čoveka čiji rad toliko godina unazad poštujete. Dunja nije bila naivna, vrlo dobro je pročitala Teodorove reči i ponašanje, znala je da ni njemu nije jasno šta ga toliko privlači na jednoj dvadesetdvogodišnjakinji. Naravno, ne radi se o fizičkoj privatnosti, već su oboje bili gotovo sigurni da su u trenutku kada joj je on podigao knjigu koja je ispala čuli jedno glasno “KLIK”. A onda je usledio razgovor kakav Dunja nije mogla ni da zamisli da će voditi sa nekim glumcem. Bila je oduševljena Teodorovom pameću, elokventnošću, intelektom uopšte, a mogla je da primeti i njegovu očaranos njom. Trenutak je zaista izgledao magično.

Kolega ga je pozvao i Teodor je ustao, stao kraj Dunje i rekao joj: “Ovo sa kafom nije bila šala, sačekaj me nakon predstave ovde u sali, obavezno!”

Dunja se nasmejala i potvrdno klimnula glavom. Pokupila je svoje stvari i otišla ispred da se nađe sa Darijom, trebalo je da zauzmu svoja mesta. Sva euforična je prepričavala svojoj najboljoj drugarici susret sa glumcem, dok ju je Darija ubeđivala da je ona sve to sanjala i da sada pokušava da je prevari da se to zaista desilo.

“Ne, stvarno se desilo! Rekao mi je da ga sačekam nakon predstave, videćeš, poći ćeš sa mnom!”, rekla je Dunja.

“Ne pada mi na pamet da sedim sat vremena u pres sali, bleso blesava, smejaće nam se ljudi što sedimo tamo kao tinejdžerke, misliće da čekamo glumce da ih jurimo za fotke, neću.”, rekla je Darija.

“Hoćeš, jer ja zaista moram da sačekam mog glumca!”, rekla je Dunja i tek onda shvatila da joj je neverovatno prijalo kada je rekla da je Teodor baš njen glumac.

“Hajde, ulazi ovde, zamenila sam karte, ipak smo u parteru i to u drugom redu, moja sestra je otišla na balkon!”, rekla je Darija.

Ugasila su se svetla u sali i predstava je počela. Kad god bi Teodor bio na sceni, Dunji su se dlanovi znojili, a srce lupalo kao ludo. Na kraju predstave, kada su se glumci poklanjali, svi su naravno bili na nogama i aplaudirali. Bez obzira na sve okolnosti, Dunji se predstava zaista dopala, a mogla je da primeti da je Teodor nešto tražio po sali pogledom. Kada je video Dunju, usta mu se razvukoše u osmeh, a ona je samo aplaudirala sa još širim osmehom na licu.

“Dunja, je l’ on to tebe upravo pogledao i nasmejao se!?”, pitala ju je Darija.

“Ja sam ti rekla da govorim istinu i da nisam sanjala, ne znam zašto misliš da izmišljam.”, odgovorila je Dunja kao uvređeno.

“Idemo u pres salu!”, rekla je Darija.

“Neću odmah, moram da siđem tu do kafeterije, taman dok se glumci presvuku.”, rekla je Dunja.

Preko puta pozorišta nalazila se kafeterija u kojoj se mogla kupiti kafa u plastičnim čašama. Dunja je uzela dve obične, bez šećera i nekako je znala da će Teodoru odgovarati kafa ista onakva kakvu ona voli.

Vratila se u pozorište, a ispred pres sale stajo je Teodor. Kada je video da Dunja nosi kafe, lice mu se ozarilo.

“Pomislila sam da je bolje da sedimo unutra i pijemo kafu, nema buke i moći ćemo da pričamo.”, rekla je vedro, pružajući mu čašu.

Teodor je otpio gutljaj kafe, zatim složio ozbiljnu facu i pitao Dunju:”Kako si znala kakvu kafu volim?”

“Pročitala u novinama.”, rekla je kao iz topa.

“Nisam nikada sa novinarima pričao o kafi, već isključivo o poslu, dakle?”, pitao je ponovo.

Dunja se nasmejala.

“Ne znam otkud sam znala, uzela sam dve iste tako da je super što sam pogodila!”, rekla je.

Počeli su da se smeju, a onda je Teodor predložio da odu negde na večeru.

Danas je Dunja Arsenijević pisac, scenarista i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Njen suprug Teodor Arsenijević je sa neverovatnim žarom glumio u filmovima čiji je scenarista upravo bila Dunja. Teodor i Dunja Arsenijević su bili rado viđen par na svim premijerama, književnim večerima i kulturnim događajima uopšte. Devojka iz provincije postala je žena koja je bila uzor mnogim devojčicama. Svi su bili oduševljeni upravo njenom skromnošću, a njen suprug Teodor je u svojim intervjuima sa osmehom uvek prepričavao kako je u nekoj provinciji ušao u pres salu i tamo video devojčurak crvene kose sa neverovatnim sjajem u očima, a zatim bi ispričao čitavu priču do najsitnijih detalja i na kraju uvek rekao: “I ko bi rekao da je baš taj devojčurak ljubav mogu života?”

 

Vještica

 

 

Orao i grlica

Bile jednom dve ptičice. Jedan orao i jedna grlica. Orao je uvek bio sav gord, lep, uspešan. Sa ponosom je nosio svoju lepotu. Grlica je, kao i svaka druga, uvek bila pričljiva, ali jako zanimljiva. Ova grlica je bila posebna i orao je to znao.

Sretali su se često, a da nisu ni znali koliko su zapravo povezani. Orao je bio slobodnog duha, živeo je život punim plućima, dok je grlica bila mirnija, čekala je ljubav svog života koja bi ju učinila celom. Grlica je uvek tragala za pticom koja će je zauvek učiniti srećnom.

Jedne zime, ova posebna grlica i ovaj posebni orao su ispunili očekivanje sudbine, upoznali su se. Na najčudniji mogući način, ali su se upoznali. Nakon prvog razgovora, grlica je osetila povezanost sa ovim orlom. I kako je to bilo u njenoj prirodi, u glavi je počela da svija gnezdo ljubavi, gnezdo koje se nikada neće srušiti. Međutim, kako to kod ljudi biva da žene uvek imaju jaču intuiciju, tako se otprilike nešto zbiva i sa pticama. Orao je osetio povezanost, ali joj se ni po koju cenu nije prepuštao. Uvek je bio okružen raznim svrakama i vranama, dok je njegova grlica vila gnezdo i držala se po strani. Dobro je znao za emocije svoje grlice, ali nikako nije smeo da poklekne pred emocijama, prosto je bio okupiran drugim stvarima. Grlica je, poput svake glupe žene, znala da orlu treba dosta prostora da bi se nosio sa svojim uspehom i svojom lepotom, ali je istot ako znala da bi njemu sve mnogo lakše bilo da je ona bila uz njega.

Tu je nastao problem. Orao nikada nije želeo da shvati da je baš ta grlica ono što mu je bilo potrebno. Svrake i vrane su dolazile i odlazile, jer bi se on prezasitio jeftinih ptica, ali se nikako ne bi okretao onoj posebnoj, onoj za koju je bio jedini.

Jednom prilikom, nesvesan svojih emocija, prebacio je oba svoja krila preko sićušne grlice, koja se ušuškala u njegov zagrljaj kao nikada ni u čiji više. To joj je bilo dovoljno da shvati šta joj je sudbina stavila na put. Sudbina joj je donela divnog orla, pravi trofej, kompletnu ličnost i fizičku lepotu. Ono što sudbina nije predvidela jeste bilo dete u orlu i njegova odlučnost da nikada ne odraste. Te večeri, kada su se rastali, grlica je znala šta mora da uradi.

Prošle su godine od tog susreta. Mnogo godina. Grlica je živela sama i podučavala male ptice pevanju. To je bilo ono čemu je posvetila svoj život. Shvatila je da joj je životna misija bila da bezizmerno i bezuslovno voli orla, ali da pod uticajem društva nikada ne dobije njegovu ljubav natrag.

Orao je osnovao svoju porodicu, postao jako uspešan i nikada se više nije setio one grlice koja ga je toliko volela. Ono što je znao jeste da ga niko nikada nije tako voleo i kajao se što ju je odgurnuo od sebe tako davno.

Jednog dana, grlica je osetila da joj se bliži kraj života. Oduvek je želela da zna šta se desilo sa njenim orlom koga je i dalje istim intezitetom volela. Poletela je na onu stranu kuda ju je srce vodilo, oduvek je verovala svojoj intuiciji. U jednom trenutku je počela da gubi osećaj u krilima i srušila se tik ispred orlovog novog i raskošnog gnezda. Orao joj priđe i krilom joj podiže glavu.

Orlova suza kanu na grličin kljun, a ona samo prišaputa:

“Volim te, orle moj divni.”

Sjaj

Sedela je i zurila u svoje lice u ogledalu. Isprazne misli lelujale su svuda oko nje, a nekako nije imala ni jednu čvrstu za koju bi se uhvatila. U jednom momentu razmišljala je o sebi, pa o njemu, pa o prošlosti, pa o budućnosti, pa se tek negde mogla provući koja misao o predstojećoj večeri, dočeku nove godine, novog početka, svega novog. Mahinalno je nanosila puder i rumenilo na lice i docrtavala obrve. Kako su samo različite i nikada nisu onako kako treba, uvek im fali neko docrtavanje, a to je mrzela najviše na svetu. U roju tih misli smislila je da malo osenči oči i usne oboji jarkim, crvenim karminom, poput krvi. To nikako ne bi mogao biti promašaj. Nije imala pojma šta će obući, verovatno nešto što prvo dohvati, nije baš imala ni vremena ni volje da dugo razmišlja o tome.

Nekako je čudno kada je svuda u stanu tiho. Koliko god joj je prijala ta tišina i smiraj pred buru, jedva je čekala da izađe iz stana i utopi se u masu srećnih ljudi. Postala je ono što je najviše mrzela. Crpla je energiju srećnih ljudi, ne puno, malo samo, bar dok joj ne stigne zapisana sreća.

Brzo je završila sa spremanjem i pridružila se ljudima koje je volela. Iako su ovaj doček rešili provesti u kućnoj varijanti, atmosfera je bila jako prijatna. Šalili su se, pili, igrali, pevali, nekako je svuda vladala pozitivna energija. I ona se smejala. Nije to bio lažni osmeh, bio je pravi, onaj iz duše. Volela je da provodi vreme sa svojim prijateljima, pa joj je isto tako i u ovoj čarobnoj noći bilo drago što su svi tu sa njom.

Ipak, nije mogla da ne pomisli na njega. Koliko god se trudila, uvek joj je bio u mislima, uvek ga je osećala. Neprestano se pitala zbog čega sve to tako dugo traje ako ne zbog srećnog kraja. Konstantno je preispitivala sebe, radila na sebi, menjala se, ne bi li dobila ono što najviše želi.

“Hej, ljudi, još malo, hajde da odbrojavamo!”, viknuo je jedan njen prijatelj.

Pridružila se odbrojavanju znajući da je godinu dana preživela i da još teže godine tek slede.

“Deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri, dva, jedan!!!…”

Ponovo je sedela pred ogledalom. Kosa joj je bila znatno duža, i dalje obojena u njenu omiljenu boju. Zurila je u svoje lice i videla onaj sjaj u očima koji je imala samo još jedna osoba pored nje.

“Dušo, mogla bi da požuriš malo, nestrpljiv sam, jedva čekam da im vidim lica kada nas budu videli zajedno!”, čula je muški glas.

“Stižem!”, rekla je.

Ustala je sa stolice, otišla do predsoblja, obula cipele i zagrlila tako čvrsto svog muškarca.

“Idemo, biće jako zabavno!”, rekla je i poljubila ga.

Tog momenta joj se u glavi motala samo slika nje same, kako se pre sedam godina bez imalo entuzijazma spremala i otišla sama na zabavu sve vreme razmišljajući o njemu. Sada su joj se oči sjajile jer je pored sebe imala baš njega, a iznenađenje je tek sledilo.

Kada su bili na pola puta otprilike, zastala je u nadi da će i on zastati i pogledati je u oči. To je i uradio. Taj sjaj u očima je volela najviše na svetu.

J.

Put

Još pre nego što je krenula iz Beograda, znala je da će ovo letovanje biti posebno. Sedela je na plaži, slušala šum talasa. Sunce je već odavno bilo zašlo, bila je noć. Tačnije, još par sati do zore. Ono što je oduvek želela joj se ostvarilo, presedela je čitavu noć na plaži. Pored nje se nalazila skoro prazna paklica cigareta i ispijena limenka osvežavajućeg, grčkog piva. Još kada je pre petnaest godina dolazila ovde upamtila je savršena mesta za razmišljanje. Još nešto je volela kod letovanja. Onaj osećaj soli na koži, mokru kosu punu morske vode i rumene obraze, jer je, naravno, uvek gorela na suncu.

Sedeći tako sama, slike čitavog života su joj se motale po glavi. Nikada nije slutila da će je život povesti baš u ovom smeru. Iza sebe je imala uspešnu karijeru, karijeru o kojoj je oduvek maštala i mislila da će ostati samo deo mašte.  Bilo joj je neverovatno da se baš njoj sve to dešava. A itekako se dešavalo.

„Nina!“, čula je da je doziva dobro poznati glas, baš u trenutku kada je palila cigaretu.

„Ipak si me pronašao.“, rekla je, okrenula se i nasmešila.

Suprug joj je prišao i poljubio je. Na nebu su se prelivale boje, nije bilo više mesečine, prelamali su se prvi zraci sunca boreći se za svoje mesto u toj beskrajnosti. Taman što je Igor hteo da izusti nešto, Nina mu je spustila prst preko usana. Nije želela da govore. Želela je da sede zajedno i posmatraju divnost neba. Igor ju je čvrsto zagrlio i nije progovarao.

No, kako je i sama bila izuzetno pričljiva, tišina nije dugo potrajala.

„Znaš, kada sam bila ovde pre petnaest godina, baš o ovom trenutku sam maštala. O trenutku kada ćeš me držati u naručju i kada ćemo zajedno kraj mora posmatrati izlazak sunca. Nemoj tako da me gledaš, nismo se poznavali tada, ali sam ja tebe uvek znala.“, rekla je.

„Ti baš živiš za ljubav?“, pitao je Igor, više retorički.

„Punim plućima.“, odgovorila je Nina.

„Znaš šta nas čeka kada se vratimo u Beograd.“, rekao je Igor, sa istom onom hladnoćom u glasu kojom joj je saopštio da želi razvod braka.

„Znam.“, odgovorila je.

„Nina, podnosiš to neverovatno dobro. Opet si pila lekove za smirenje?“, pitao je Igor.

„Nisam. Samo sam naučila da živim sa konstantnim raspadanjima u životu. Naučila sam da te volim čak i kad ti mene ne voliš. Rekla sam ti da ću biti na plaži, ali samo da bi znao da sam dobro, ne i da bi došao ovde.“, rekla je i oslobodila se Igorovog zagrljaja.

„Znaš da mora.“, rekao je i spustio glavu.

„A ti vrlo dobro znaš da ništa ne mora. Priznajem, zapostavila sam sve zarad karijere. Cele noći sam razmišljala. Ova karijera mi bez tebe ne treba. Žene konstantno govore o nekom ponosu i tome kako je zabranjeno pogaziti ga pred muškarcem. Ja sam ponosna jer si ti moj muškarac. Ponosna što me voliš. Ili si me voleo.“, govorila je dok joj je glas podrhtavao.

„Volim te.“, rekao je Igor.

Vratila se u njegov zagrljaj. Suze su joj krenule, ali ih je brzo obrisala da on ne bi primetio da ona plače. Onda se okrenula i poljubila ga. Vetar joj je mrsio dugu crvenu kosu, već beše svanulo, a talasa je bilo sve manje. Ponovo su ćutali.

„Ja ne mogu da potpišem taj papir.“, rekla je Nina.

„Ne mogu ni ja.“, odgovorio je.

„Misliš da su klinci primetili da nešto nije u redu?“, ptiala je.

„Nisu.“, odgovorio je.

„Kako da im kažem da ćemo ih razdvojiti i da će živeti odvojeno? Kako da im kažem da će imati ili mamu ili tatu? Njima treba porodica. Ja ne mogu da im kažem.“, rekla je.

„Ne mogu ni ja.“, rekao je.

„Mislila sam da će ovaj put promeniti nešto, podsetiti nas na vrednosti ove porodice i pomoći nam da prevaziđemu ovu prepreku. Igore, ne odustaje se nakon prve prepreke. Zaslužujemo još jednu šansu, ako ne zbog nas, zbog njih.“, rekla je.

„A da se ipak potrudimo da sačuvamo ovo što je ostalo? Meni je lepo sada, u ovom trenutku. Volim tvoju kosu na mojim grudima. Volim tvoj pogled izgubljen u daljini. Volim tvoje reči.“, rekao je.

„Sada je kasno, a tek je svanulo.“, odgovorila je Nina, ustala i otišla da se prepusti beskrajnosti vode. Plivala je dugo, ne gledajući ka obali. Kada se okrenula, Igora više nije bilo.

Ispovest

Kada sam pre deset godina otišla i ostavila sve za sobom, dogovorili smo se da ćemo stalno svi biti u kontaktu. Kako to već ide sa godinama i kontaktima, čak i u ovo vreme lude tehnologije, kontakti su izbledeli, veze oslabele. Uvek je jednostavno i uvek je isto. U početku ne prođe sat da ne fejsbukneš, tvitneš ili esemesuješ nešto svojim prijateljima. Vremenom te nekako zamrzi da pored gomile novih stvari stalno buljiš u telefon, pa polako se sve ređe obraćaš dragim ljudima.

Upoznaješ nove ljude, baviš se novim stvarima i zaboraviš na prošlost.

Ja sam imala jedan vrlo jak i ozbiljan razlog da pobegnem. Nikada nikome nisam pričala o tome, čak ni moj suprug ne zna zbog čega sam otišla.

Umetnost je uvek bila deo mene, samo sam je doživljavala na neki drugi način. Ne umem da slikam i crtam, ali umem da držim olovku u ruci. Smešno je govoriti ovako, jer živimo u vremenu laptopova i kafića sa bežičnim netom. Moj posao se od toga i sastoji. Moja kancelarija je kafić ispod zgrade, stočić u izlogu, neizbežna, ogromna šolja kafe i laptop. Pišem za sebe. Izgleda da se ljudima to dopada, pa sam pored kolumne koju pišem svakog dana uspela da napišem i jednu knjižicu. Kupovali su je. Čudno je kako se ljudi poistovete sa potpuno običnim životom jedne studentkinje. U to vreme, kada sam počela da pišem knjigu, sam maštala da ću biti profesorka, ali zapravo se ništa o čemu sam u to doba maštala nije dogodilo.

Došavši u veliki grad, skućila sam se, a vrlo brzo i upoznala sadašnjeg supruga. Nije nam bilo potrebno puno vremena da shvatimo da smo celog života čekali baš jedno drugo. Vrlo brzo smo počeli da živimo zajedno, a baš u to vreme sam se i ja zaposlila i privodila kraju svoju prvu knjigu. Nakon dve godine veze imali smo venčanje iz snova. Nikada nisam verovala da ću imati venčanje baš kakvo ja želim. Za prvu godišnjicu braka sam svog supruga častila samo jednom divnom vešću. Nakon osam meseci rodila sam Vuka. Oduvek sam želela da mi se sin zove Vuk i moj suprug se složio s tim. Još jedan san se ispunio.

Sa svega dvadeset godinica moj mozak nije mogao da pojmi da će se toliko snova ispuniti, ali sam nekako uvek verovala u njih.

Nakon jako teškog detinjstva provedenog po hodinicima raznih bolnica, moralo je nešto lepo da se desi, nešto što će napraviti ravnotežu.

Dvadesetogodišnja ja bi ovoj tridesetogodišnjoj meni rekla da sam luda. Ali nisam. Uvek sam verovala da se sve sa razlogom dešava, pa eto tako, hvala mom razlogu što sam izabrala bolji put i otišla na bolje mesto. Jedino zbog čega žalim jesu prijatelji koje sam izgubila. Žalim samo zato što nisam umela da pomognem svim tim ljudima onako kako sam htela, već sam samo odmagala. Zato je i najbolje rešenje bilo da se povučem, odem što dalje od svega i ne vraćam se tamo.

Pitanje je kako bi svi ti ljudi reagovali da me vide sada, no saznaću to kroz par sati, jer ovaj tekst pišem, naravno, dok putujem do mesta koje sam pre deset godina napustila.

Kontakti blede, veze slabe, ali prijateljstva su poput čelika, uvek opstaju, makar i pored jaza od trista kilometara. Ja verujem u to.