Nikada neću zaboraviti momenat kada sam prvi put u životu čula muziku Luke Black-a. Bilo je to pre nekih 7, 8 godina i pesma Walpurgis night. Odmah sam zatim čula i Demons i Holding on to love, a potpuno me je kupila pesma D-generation, posebno obratite pažnju na ovaj tekst, mislim da u njemu leži ključ razumevanja pesme Samo mi se spava. Još tada sam u njemu prepoznala jednu novu, mračnu, ali svežu energiju i znala sam da će doći dan kada će i širi krug ljudi to prepoznati.
Kada sam pre par godina redovno pratila jedno muzičko takmičenje, radovala se i tugovala zajedno sa svim takmičarima, preživljavala i pravedne i nepravedne odluke žirija i produkcije, nisam ni sanjala da će mi od svih tih imena samo jedno ostati zauvek u glavi. I gle, devojčica tada, devojka sada, nije ni stigla do uživo emisija i famoznog finala, a jedina je od svih potpuno autentična i predivna.
Ružičastu televiziju ne gledam. Protivnik sam svake emisije koja se emituje na istoj, posebno svih izmišljenih gostiju. Toliki animozitet prema jednoj režimskoj televiziji pregaziću samo zato što se o Roku Blaževiću ne može ćutati. Posebno ja, kao neko ko je uvek tu da podrži mlade, pretalentovane ljude, zaista ne smem da ne napišem koju reč o ovom divnom Splićaninu.
Moja višegodišnja ljubav prema muzici benda Ničim izazvan još je veća od kada sam bila na njihovom koncertu. Zato ne mogu da dozvolim sebi da na blogu ne spomenem njihov najnoviji singl Ko nam je ubio radio? koji je pušten u etar 06. februara.
Živimo u državi gde se komrcijalna muzika stvara iz dana u dan. Mnogi bi ljude okarakterisali kao otupelu skupinu koja pada na grandizaciju. Na svu sreću, u našoj državi postoji i gaji se ona muzika koja je daleko od kiča i šunda. Muzika koja nosi emociju, lični pečat jedne divne žene i punoznančne tekstove koje treba razumeti.
Kada sam prošle godine pisala o X factor-u, dosta mojih redova bilo je posvećeno crnogorskom bendu Highway. Kroz tekstove sam stalno potencirala da je fama koju donosi sam šou trenutna i da će učesnici morati sami da se potrude da ne budu zaboravljeni. Momci iz benda Highway se itekako trude, a taj trud se definitivno isplatio.
Kada sam pre nešto više od godinu dana pisala o Iks faktoru, stalno sam spominjala kako se ne postaje popularan ili, uslovno rečeno, zvezda preko noći. Za tako nešto, potrebno je vreme, ali pre svega uporan rad i trud. Kada grabiš ka nečemu što voliš, nema sumnje da ćeš na kraju ubirati plodove sa sopstvenog drveta uspeha. Ne kaže se bez razloga one step at a time – koristim upravo ovaj idiom iz engleskog jezika zato što ne mogu da pronađem semantički jednak u našem jeziku.
Muzički karavan festivala Srbija Rocks, koji je u subotu 20. avgusta počeo u Aleksincu, obilaziće gradove u Srbiji. Cilj ovog festivala jeste decentralizacija kulture, odnosno širenje dobrih vibracija i dobre muzike po čitavoj zemlji, a ne samo u prestonici. Koncept je jako lepo zamišljen, a ovaj tekst sam ostavila upravo da zaokružim priču i pokažem da se cilj definitivno ostvaruje.
U subotu sam zbog obaveza uspela da stignem na festival tek oko deset časova. Dok sam prilazila Tašu, svaki ton me je pokretao, a pojma nisam imala koji je bend na bini. Nekih petnaestak minuta smo na ulazu čekale drugaricu, a za sve to vreme nisam mogla mirno da stojim.
PHOTO: ALEKSANDAR ZEC
Moram priznati da je to bio prvi put da se uživo srećem sa čistim ska zvukom i da sam zaista ostala opčinjena. Ta opipljiva ritmičnost koja ti ne da mira je iskustvo koje svakako treba doživeti. Bila sam oduvana činjenicom da bend Samostalni Referenti postoji već DVADESET godina, prosto sam se osećala kao onaj bivši premijer koji je o svemu bio neobavešten. Prosto nisam bila lenja, već sam kod kuće ponovo preslušala neke pesme koje sam upamtila i shvatila koliko toga sam propustila. No, u životu se uvek vodim time da ni za šta nikada nije kasno. Kada sam ostavila jedan duži komentar na njihovoj zvaničnoj stranici, dobila sam informaciju da im je nekada neki čovek nakon jednog koncerta rekao da su najbolje čuvana tajna Beograda. I zaista jesu. A ja sam im neizmerno zahvalna što su tu tajnu na jedno veče podelili sa nama.
Tekstovi su im fenomenalni! Na jedan sirov, zvučan način bave se različitim temama, a upravo zbog svoje autentičnosti vrlo lako ulaze u uho. Sam muzički pravac je takav, malo poziva na bunt, ali određenu i zdravu dozu bunta i pobune pred okovima socijalne realnosti.
Znate li šta je ljubav na prvo slušanje? Ako ne znate, onda bi ova priča trebalo da vam upravo to pokaže. Ako znate, onda razumete koliko sam se zaljubila u jednu ovakvu vrstu ritmičnosti i pokretačke energije. Muzika benda Samostalni Referenti pokreće, živi i izmešta u neku drugu dimenziju. Ovo, svakako, morate doživeti, makar jednom!
U sklopu Srbija Rocks festivala, koji je počeo sa održavanjem 20. avgusta u Aleksincu, nastupio je Marčelo i sa Napetim Quintetom izveo Napet šou. Pored nastupa benda Ničim izazvan, ovo je bio jedan od onih koje sam sa nestrpljenjem iščekivala.
Photo by Aleksandar Zec
Strašno me nervira kada ljudi daju sebi pravo da o jednom umetniku komentarišu podrugljivo kao o “običnom recitatoru”. Marko Šelić Marčelo se bavi pisanjem. Studirao je srpski jezik i književnost, što nas čini kolegama. Osim njegove muzike, jako volim i da čitam njegova dela. Mislim da je malo pretenciozno da ja govorim o njegovom neverovatnom talentu – no, dozvoliću sebi da napišem par redaka.
Način na koji Marčelo barata rečju je prosto neprikosnovnen. Uvek sam to govorila i uvek ću stajati iza te izjave. Jako retko danas neko ume tako da složi rečenicu koja nosi ne emociju, nego ja ne znam kako ono da nazovem. Svaku reč osetiš, svaka te bocne, svaka te trgne i protrese i prosto se izgubiš. Marčelovi tekstovi uvek imaju fabulu, primetila sam da skoro uvek imaju jako efektnu kulminaciju i jedino što se ponavlja je refren. Ponavljanje refrena ima funkciju potvrde iznesene poruke. Prosto, očigledno je da tekstove piše jedan ogroman talenat i neverovatan osećaj za jezik.
U čitavoj ovoj priči ne smem da zaobiđem predstavu Doktor Nušić za koju je sve teksotve songova radio baš Marčelo. Možete da zamislite samo spoj režije Kokana Mladenovića, neverovatnih Marčelovih tekstova i fascinantne glume glumaca somborskog i kruševačkog pozorišta. Ako ne možete, onda ni ne razumete. Ja sam, najblaže rečeno, bila oduševljena onim što sam tada čula i videla.
Na Srbija Rocks festivalu, Napetovci su nastupili poslednji. Negde sam znala da neću čuti mnogo starijih pesama koje obožavam, ali sama koncepcija njihovog nastupa je takva da prosto za to i nema mnogo mesta. Teme kojima se Marčelo bavi su različite. Od jednog zdravog pogleda na nimalo lepo stanje društva u državi, pa sve do najemotivnijih situacija iz života jednog običnog smrtnika. Ovaj nastup je , zapravo, jedan ozbiljan performans. Nikako ne podrazumeva jednog čoveka koji nešto govori u mikrofon. Naprotiv, na ovom nastupu osetićete i muzičku i scensku i verbalnu umetnost. Sa razlogom je čitav taj performans Napet šou. Ipak, čitavu priču zaista ne bi mogao da iznese samo jedan čovek. Uz pomoć Ministra lingviste (ime mi se jako, jako dopada – zbog struke, valjda), zatim uz neverovatan vokal ozbiljne carice Nevene Glibetić i uz muzičku pratnju gospodara violine, saksofoniste, gitariste i bubnjara, a uz neizostavnu podršku DJ Raid-a, Marčelo je našem gradu zaista priredio nešto što do sada nismo imali prilike da vidimo i čujemo.
Ono što je najzanimljivije jeste činjenica da sam pri izlasku sa Taša samo slušala komentare o tome kako je napravio neviđeno dobar nastup i usklike iznenađenja zbog energije koju je ovaj umetnik preneo na svoju publiku. Ponovo, smatram da su poruke koje tekstovi Marka Šelića nose odlične i jako mi je bilo drago što je bilo dosta mlađih generacija koje će tek izrastati na ovim rečima. Punoću hip hop teksta retko ko može da ostvari na ovaj način.
Bilo je leto 2012. godine. Za razliku od ovog, zaista su vrućine bile velike, a mi smo bile tinejdžerke. Na kraju tog tinejdžerskog doba je bilo nezamislivo provesti veče kod kuće. Kada uveče temperatura malo spadne, idealno je bilo otići do gradskog parka, gledati u nebo puno zvezda i slušati omiljenu pesmu. Prva asocijacija na leto 2012. godine je upravo pesma O tebi, tada novog i mladog benda Ničim izazvan. Ničim izazvani, moćni glasovi i note ovog benda, obeležili su najlepši i najbezbrižniji period moje mladosti. Četiri godine kasnije, ovaj bend obeležio je još jedno moje leto fenomenalnom svirkom kojoj mi je bila izuzetna čast da prisustvujem.
Srbija Rocks je festival koji je počeo 20. avgusta 2016. godine u Aleksincu, mom rodnom gradu. Moram priznati da se osećam malo počastvovano što je jedna ovakva organizacija odabrala upravo naš grad za početak širenja dobrih vibracija u Srbiji. Cilj ovog festivala je da i ljudi iz unutrašnjosti dobiju priliku da čuju dobru muziku uživo, a uz izvođače koji će posećivati gradove u Srbiji, nastupaće i lokalni bendovi. U sklopu ovog festivala, u našem gradu nastupili su Samostalni referenti, Ničim izazvan i Marčelo i Napet quintet.
Fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice benda “Ničim izazvan”. Autor: ALEKSANDAR ZEC
Postoje bendovi koji su komercijalni, bendovi koji svoju muziku isključivo prodaju. Postoje i bendovi koji muziku osećaju i koji muziku vole – upravo je takav bend Ničim izazvan. Ne bih ja rekla da su oni ničim izazvani, izazvani su definitivno ogromnom ljubavlju prema muzici i lepoj reči. Muziku volim, obožavam i vrlo lako prepoznajem emociju kada je ona istinska. Svaka reč u tekstovima koje pišu Bojan Gluvajić i Boris Bakalov nosi izvesnu težinu i autentičnu poruku. Njihova prirodnost neometano isplivava na površinu i prosipa se pred publikom. Da nema takve energije, takve pokretačke moći, jedan bend ne bi opstao. Nesebično tvrdim da su pred ovim bendom godine i godine odličnih svirki, a ja obećavam da ću se truditi da što manji broj istih propustim.
Kontakt kakav ovaj bend ima sa publikom je neverovatan – a saznala sam da smo po tom kontaktu mi, kao publika, sinoć bili posebni, što mi je neverovatno prijalo. Počastvovani smo i prilikom da čujemo novu pesmu za koju će spot i studijska verzija izaći tek u oktobru i mogu vam reći, ja jedva čekam! Pesma je fenomenalna, a u oktobru će mi doći taman kao poklon za rođendan! Prava muzička satisfakcija je kada te svaki ton dotakne i pokrene i ne dozvoljava ti da mirno stojiš.
Kada se spoje neverovatni zvukovi koje proizvode Mane Gluvajić bas gitarom, Igor Martinko violinom, trombonom ili harmonikom, čime ustreba, Borislav Kuga klavijaturom, Nemanja Vujović akustičnom gitarom, Marko Leđenac bubnjevima, Nikola Petrović trombonom, a onda se to začini pratećim vokalom Gage Ilić i upotpuni zvucima gitare i divnog glasa Bojana Gluvajića, a kao kruna na sve to dođe glaščina Borisa Bakalova – dobije se, ni manje ni više, nego savršenstvno zvuka ljubavi prema muzici. Ono što je meni fascinantno jesu tekstovi koji se tako dobro sažive sa tonom. Emociju ne nosi samo reč ili nota, već to čini jednu neraskidivu vezu koja se oseti u publici. Moj široki osmeh na licu nakon svake pesme govorio je koliko sam očarana ovim bendom.
Jedan tinejdžerski san sinoć je odsanjan. Srce mi je bilo puno, a posebno zbog toga što je bilo dosta mlađih generacija u publici. Nisu svi krenuli krivim putem, deca još uvek umeju da prepoznaju dobar zvuk, kvalitetnu muziku, a to je ono što je i jedan od ciljeva ovog festivala. Još jednom – oduševljena sam i očarana, a to samo znači da sve ovo itekako ima smisla!
Dođite nam ponovo, ničim izazvani umetnici! Srešćemo se bilo gde!
pricejednevestice.wordpress.com 