V Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu – program

Zadovoljstvo mi je i velika čast što ću ovogodišnji festival propratiti sa vama, podeliti moje utiske i razmišljanja. Prošlogodišnji Festival PIP je za mene predstavljao jedno jako važno iskustvo – uspela sam da spoznam sopstvene mogućnosti i shvatim kom poslu zapravo moje srce pripada i čime želim da se bavim u budućnosti.

Za ovogodišnji festival volim da kažem da je svojevrsni, mali jubilej, s obzirom na to da je peti po redu koji se održava u Aleksincu. Tomislav Trifunović, glumac i selektor predstava za Festival PIP, odabrao je vešto pet predstava za takmičarski deo i jednu, fenomenalnu za revijalni deo.

Continue reading “V Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu – program”

“Moj sin samo malo sporije hoda”, V veče, Festival PIP, 2015.

Večeras sam ostala bez teksta, ali zaista. Pokušavam da skrojim koju rečenicu ovde, ali ne ide. Brišem slova, nekako mi nemaju smisla. Ono što sam ja doživela gledajući poslednju predstavu u takmičarskom delu IV Festivala PIP prosto ne mogu rečima da vam dočaram. Stoga, zadržaću to lično za sebe, a pisaću vam o onome što sam sama istumačila i onome što sam čula na konferenciji nakon predstave.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Videli smo delo koje je napisao Ivor Martinić, a režirao Predrag Stojmenović. Kao i na svakoj takmičarskoj večeri, jedno umetničko delo. O glumi ovih ljudi, o Beogradskom dramskom pozorištu uopšte, bi zaista bilo suvišno i pretenciozno komentarisati. Mislim da smo svi bili svesni da su večeras pred nama stajala velika imena i ispružila nam nesebično svoje emocije kroz svoje likove. To, naravno, nikako ne umanjuje sve ono prethodno što smo videli. Moje lično mišljenje je da je Duka Jovanović za ovaj Festival načinio fenomenalnu selekciju i da sam imala papirić za glasanje, ne bih ga iskoristila. Ja prosto ne bih znala koju predstavu da izdvojim kao najbolju. Ja sam sve to iz neke druge perspektive posmatrala i tačno je, neka predstava mi se više dopala, neka manje, ali ja sam se bavila tumačenjem teksta, glume, pokreta, a u tom smislu su glumci, pisci tekstova i reditelji svake večeri bili i više nego odlični.

Predstava “Moj sin samo malo sporije hoda” govori o jednoj porodici. Kako je Predrag Stojmenović rekao, o porodici u kojoj je naglašen balkanski matrijarhat. Matrijarhat koji se suočava sa problemima koje često svesno ne umemo da prihvatimo, a nesvesno odavno već jesmo. Po mom mišljenju, srž predstave jeste lik majke, odnosno lik Mie koju tumači fenomenalna Milena Pavlović Čučilović. U njoj sam prepoznala moju majku. Ja sam neko ko se već 12 godina bori sa hroničnom bolešću. I već 12 godina sam drugačija. Srećom, moja porodica me nikada nije tretirala kao drugačiju, ali ne mogu da zamislim kako se moja majka osećala kada drugi to jesu. U ovom komadu se pred nama razvija lik Mie, odnosno odrasta, kako je i sama Milena Pavlović Čučilović rekla na konferenciji. Njena deca odrastaju, pa mora i ona sa njima. U početku je Mia neko ko vidno negira situaciju, neko ko je pod sopstvenom prisilom pozitivan. Kako vreme odmiče, tako rat koji ona vodi sama sa sobom sve više izlazi iz nje, a u trenutku kada ona dolazi do tačke kulminacije, tada i počinje da shvata da je ona odavno već sve prihvatila. Nakon predstave sam sa njom i porazgovarala i rekla joj da mi je drago što sam imala prilike da je vidim u ovoj ulozi i da ju je odlično iznela, a ona mi je rekla da je to svakako bio izazov.

Kada je reč o različitosti, na sceni se pojavljuju dva reprezentativna lika, a o jednom saznajemo samo iz teksta. Dva lika koja su na sceni jesu Miin sin Branko i Miina majka Ana. Branko, kog tumači Miloš Biković, je u kolicima i kako reditelj kaže, bori se sa distrofijom. On je odavno prihvatio svoju bolest i naučio da sa njom živi – potrebno je samo da još jedna kockica upadne na svoje mesto, a to je da i njegova majka Mia nauči sebe. Miina majka Ana, koju tumači grandiozna Vesna Čipčić, se bori sa demencijom. Tačnije, kako je i sama glumica rekla, ona je dementna u situacijama kada to hoće, a nije dementna onda kada to neće. Onaj koji je drugačiji, a o kome čujemo samo iz teksta, jeste sin Miine sestre Rite koju tumači odlična Milica Zarić. Upravo je Rita ta koja, čini se, najviše negira ono što zna, a zapravo najbolje ume da to i prihvati.

Ako već govorimo o ženskim ulogama koje su stub ovog komada, važno je spomenuti i lik Doris, Miine ćerke, koju tumači Jelisaveta Orašanin i lik njene drugarice Sare koju tumači mlada Anja Alač. Obe su svoje likove iznele na pravi način, u svakom momentu smo im verovali i to što su, čini mi se, njih dve i nosioci komičnog dela predstave je svakako ostavilo svoj pečat. Pored njih dve, za komiku je zadužena i baka Ana, naravno.

predrag
FOTOGRAFIJE PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Ono što je mene zaintrigiralo jeste fotoaparat koji je stalno u Brankovim rukama, a na zidu stana, odnosno scenografiji, su okačene fotografije ove porodice. Zbog toga sam odlučila da na konferenciji postavim pitanje reditelju da li je baš fotografija Brankov beg od okoline. Na pitanje mi je odgovorio Miloš Biković objasnivši da se to može tumačiti na razne načine i da svakako nije pogrešno to posmatrati iz tog ugla. Dodao je da fotografije koje su okačene predstavljaju ličnu istoriju ove porodice, da su tu da načine muzej. I sam reditelj je to potvrdio i još rekao da kada porodica doživi krizu, tada beži u sećanja, a fotografije upravo to i predstavljaju. Taj beg svakako nije istinit, ali je ovoj porodici u trenutku spasonosan.

Iako je od samog početka sve slutilo na tragičan ishod, možda psihološki krah lika, komad ima srećan kraj i sve ono što je na momente tragično pada u vodu. Na samom kraju možemo da odahnemo.

Večerašnjom predstavom je završen takmičarski deo Festivala i moram priznati da mi je malo žao. Srećom, gledaćemo još dve predstave, sutra i prekosutra, u čast nagrađenih, a ja ih očekujem sa istim žarom kao i ove do večeras. Sutrašnju, “Kidaj od svoga brata” jer je u pitanju Gradsko pozorište “Teatar 91” Aleksinac, a u nedelju “Beoton mahala” zbog svega što sam o toj predstavi pročitala, a i reditelja Branislava Trifunovića i Rifata Rifatovića.

Vaša Vještica!

“Doktor Nušić” – I veče, Festival PIP 2015.

Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu je za mene uvek označavao nešto što želim, a još uvek tome nisam dorasla. Večeras sam dorasla. Večeras je Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu postao prvi stepenik moje ambicije, a ja sam ostala bez teksta.

Večeras, 16. novembra 2015. godine, otvoren je četvrti Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu. Ne znam da li postoji noć kada sam bila ponosnija Aleksinčanka. Na samom početku je već bilo evidentno koliko je ovaj festival iz godine u godinu uspešniji, bogatiji. Pokušaću da budem objektivna, ali verujte mi, to će biti vrlo teško nakon OVAKVOG otvaranja Festivala.

Festival je otvorio predsednik žirija dr Milivoje Mlađenović (docent na Pedagoškom fakultetu u Somboru). U čast Dušana Duke Jovanovića, čoveka koji je vratio Festival i podario ga Aleksincu, idejnom tvorcu ove pozorišne manifestacije, govorio je umetnički direktor festivala Tomislav Trifunović. Priznaću, pustila sam suzu već na samom početku kratkog filma o Dukinom radu i životu. Žao mi je što nisam imala prilike da upoznam jednog takvog čoveka. Posmatrala sam i slušala ljude koji su govorili o njemu, a poznavali su ga. Zaigrale su im usne, a u glasu se čula seta i ljubav sa kojom su govorili. U vremenu kada je luksuz baviti se umetnošću, svi ovi ljudi su me večeras podstakli da stvaram, da podržim umetnost i da nikako ne odustajem od svojih ambicija.

 

Fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Fesivala PIP.
Fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Fesivala PIP.

Predstava koju smo gledali rađena je po tekstu Branislava Nušića, a u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića. U pitanju je komedija Doktor Nušić. Dobro smo upoznati sa komediografskim radom Branislava Nušića – često citiramo njegove komedije, a i pozivamo se na naslove istih. Da je njegova umetnost bezvremenska, znali smo odavno. Kokan Mladenović se potrudio da nam to još jednom dokaže. Ključni momenat, po mom skromnom mišljenju, a i kako je na konferenciji nakon predstave glumac Saša Torlaković i sam rekao jeste upravo stil igre en face. Glumci u svakom momentu govore publici i na taj način su uverljiviji, zapaženiji, čak i bolje shvaćeni. Dragana Bošković, koja je domaćin razgovora nakon predstava na Festivalu, je rekla kako je ona predstavu gledala bezbroj puta. Moram priznati da sam malčice ljubomorna na tu rečenicu. Ja bih ovo mogla da gledam bez prekida.

Fotografija preuzeta sa sajta story.rs.
Fotografija preuzeta sa sajta story.rs.

Glumačka postava, odnosno glumci iz Kruševačkog i Narodnog pozorišta Sombor su bili i više nego na visini zadatka. Složiću se sa Draganom Bošković da predstava možda ne bi imala ovakav efekat da nisu ovi glumci u pitanju. Reč je o naizgled jednostavnoj, a vrlo kompleksnoj predstavi. Glumci izvode songove pod maskama, prezentuju nam Nušićeve likove i sve vreme su odlični. Posebno želim da istaknem već spomenute songove za koje je muziku radila Irena Popović, a tekstove, naravno, Marko Šelić Marčelo. Njegove tekstove odavno pratim i volim, a drago mi je što sam bila u prilici da ih večeras i čujem uz fenomenalni scenski pokret koji je delo Andree Kulešević. Mislim da su ti songovi upravo ono što modernizuje tradicionalnog Nušića i uz modifikacije u tekstu čini jedan umetnički mozaik.

Ako se po jutru dan poznaje – biće teško glasati u petak. Ne želim da otkrivam sadržaj predstave, ako ste čitali Nušića, a poznajete rad Kokana Mladenovića, znaćete šta da očekujete. Ono što sam ja, kao student srpskog jezika i književnosti, primetila jeste to da je Mladenović u potpunosti očuvao Nušićev komediografski postupak – predstavljanje normalne linije života, iskakanje sa iste, zatim vraćanje na istu, ali sa određenom labilnošću lika i bez mogućnosti da pretpostavimo u kom trenutku će on ponovo iskočiti sa te linije. Kada sam prošli put gledala modernizovanog Nušića, nije mi se dopalo (u pitanju je bila komedija Svet u izvođenju Narodnog pozorišta u Nišu, a režiji Milice Kralj). S obzriom na to da pripadam onom sloju ljudi u Srbiji koji vidi šta nam se događa pred očima, ali ne želi da izgubi veru u bolje sutra, sasvim je logično to što sam predstavom oduševljena.

Što se tiče samog Festivala – prvi put sam sve ovo doživela iz neke druge perspektive i osećaj je baš, baš dobar. Sutra se javljam sa utiscima sa druge festivalske večeri, a mislim da ne možete ni pretpostaviti sa kolikim nestrpljenjem čekam sutrašnje izvođenje.

Vaša Vještica!

Osvrt na III Festival PIP u Aleksincu

Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu je prvi put održan 2012. godine. Tada sam krenula na fakultet, pa te i sledeće godine, nažalost, nisam prisustvovala samom Festivalu, ali sam pratila dešavanja putem društvenih mreža, koliko je to moglo biti reprezentativno tada. Iz tih izvora sam saznala da su prvi i drugi Festival bili vrlo uspešni, a trećem sam već i sama prisustvovala, pa sam se mogla uveriti da je to zaista jedan veličanstveni događaj. Potrudiću se da napišem par reči o prethodnom festivalu, a već u ponedeljak, 16. novembra, počinje 4. Festival PIP u Aleksincu. Ako se po jutru (najavama) dan poznaje, ove godine je pred nama prilično, prilično jak repertoar, sasvim u skladu sa razvitkom samog Festivala, i to uzlaznom putanjom.

Slika preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Festivala PIP.
Slika preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Festivala PIP.

Prvi umetnički direktor Festivala bio je pokojni Duka Jovanović. Naišla sam na informaciju da je ovogodišnji repertoar izabrao upravo on pred smrt, na proleće ove godine. Ostavio je za sobom amanet, a ja uopšte ne sumnjam da će novi umetnički direktor, gospodin Toma Trifunović taj posao odraditi besprekorno.

Slika preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Festivala PIP.
Slika preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Festivala PIP.

Aleksinac je jedan gradić na jugu Srbije, malo mesto, velikog srca. Od malena sam prisustvovala dešavanjima u Centru za kulturu – predstavama, koncertima i filmskim projekcijama i zaista, nije se dešavalo da me iznevere. I sama sam glumila u školskim predstavama na toj velikoj sceni malog grada i moram priznati da mi je uvek bilo zadovoljstvo da stanem na pozornicu i izgovaram replike. Biće mi čast da se jednom u budućnosti ponovo popnem na pozornicu i govorim pred mojim sugrađanima (što i nije nemoguće s obzirom na profesiju koju sam odabrala). Kada sam čula da će se u Aleksincu održati prvi Festival prvoizvedenih predstava, moja želja je bila da to zaživi. To se i dogodilo i ja zaista ne umem ovde rečima da iskažem koliko sam ponosna na Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu! Ponosna sam na organizatore Festivala, na ljude čija imena, nažalost, ne znam, ali znam da se svake godine lavovski bore da sve protekne u najboljem redu i svake godine su sve uspešniji! Hvala Vam što nam pružate jedan ovako grandiozan događaj!

Fotografije preuzete sa zvanične Fejsbuk stranice Festivala PIP.
Fotografije preuzete sa zvanične Fejsbuk stranice Festivala PIP.

Na III Festivalu je bilo šest predstava – ja sam sticajem okolnosti gledala samo tri – Slavna Florens, Zeleni zraci i Bizarno. Od prijatelja sam čula da je predstava Tektonika osećanja bila neverovatno dobra. Predstava Slavna Florens je otvorila III Festival i malo je reći da sam bila oduševljena. Maestralna Gorica Popović je dobila i specijalnu nagradu, a njene mlade kolege, Tamara Dragičević i Ivan Mihailović, su pokazali koliko vredi ulagati u mlade glumce u Srbiji. Svoje uloge su izneli rame uz rame sa divom Goricom Popović, a to je svakako veliki uspeh. Druge festivalske večeri na sceni pozorišta u Aleksincu odigrana je predstava Zeleni zraci u režiji Milice Kralj. Moram priznati da sam bila vrlo skeptična jer sam već u Nišu gledala predstavu Svet koju je ona režirala i tada mi se to nije dopalo. Ovog puta me je, međutim, oborila s nogu. Dugo nakon predstave sam bila pod utiskom. Tematika Majskog prevrata nije šturo i koncizno obrađena, već vrlo detaljno, razumljivo, pa čak i poetično. Glumica Isidora Rajković, koja u toj predstavi tumači ulogu Drage Mašin, me je oduševila svojom lepotom, ali i zavidnim glumačkim talentom. Sama činjenica da je u pitanju Knjaževsko-srpski teatar, jedan od najstarijih u Srbiji, govori o visokom kvalitetu same predstave. Treća predstava koju sam gledala, a odigrana je pete večeri festivala bila je predstava Bizarno. U režiji Snežane Tršić, a po tekstu Željka Hubača, ova predstava je zaista izazvala jedan bizaran osećaj u svakom od tada prisutnih gledalaca. Izvanredna glumačka ekipa, prisna tematika i kvalitet predstave doveli su do toga da ova predstava ponese nagradu publike – po mom mišljenju, sasvim zasluženo. Za ovu predstavu je zaista potreban jak želudac, ali definitivno vredi pogledati zbog same poente koja i nije baš tako lako shvatljiva. Nakon svake od izvedenih predstava, održavani su razgovori sa glumcima i rediteljima i moram priznati da mi je baš žao što nisam prisustvovala.

Ovo je kratki osvrt na prethodni Festival PIP u Aleksincu iz mog skromnog ugla. Žao mi je što nisam bila u prilici da pogledam sve predstave, a ove godine će situacija biti vrlo slična. Zbog obaveza i nekih drugih poteškoća, moći ću da gledam samo četiri predstave i možda uspem, ukoliko mi obaveze dozvole, da prisustvujem i poslednjoj večeri festivala. REPERTOAR možete pogledati klikom OVDE. Pozivam sugrađane da zajedno prisustvujemo ovom događaju, a ja obećavam da ćete nakon svake Festivalske večeri kojima ću prisustvovati moći da pročitate moje utiske ovde na blogu, a ukoliko uspem da prisustvujem razgovorima nakon predstava, obećavam da ću vam utiske preneti u celosti! Ja prosto ne znam na koji način i kom svojstvu bih ja mogla da prisustvujem tim razgovorima, ali volela bih da zbog ovog bloga i same moje profesije, s obzirom na to da sam student srpskog jezika i književnosti čujem šta sami glumci imaju da kažu, ali duboko verujem da će i velikim imenima koja će ove godine zaigrati na pozornici našeg pozorišta biti čast da igraju pred aleksinačkom publikom. Ponosna sam na naš mali grad velikog srca.

Vaša Vještica!

Mirišu junske noći

11281708_10206924117719386_883262572_n

Ja neću biti jedna od onih ljudi iz Aleksinca koja će svoje čitaoce prikupljati njihovim prozivanjem na blogu. Aleksinčani su navikli na to da ih blogeri sugrađani prozivaju i blate na svojim blogovima, a ja sam odavno rekla da to ne želim da radim jer je to jako ružan način za prikupljanje čitalaca. Svoje parče interneta svakako neću kortistiti na taj način, a i nemam razloga da pljujem grad u kom sam se rodila.

Svake godine, 5. juna, organizuje se koncert neke grupe. U toplim junskim noćima to bude pravo osveženje. Obično je u pitanju neka rok grupa. Sinoć smo imali prilike da slušamo rok grupu iz dragog nam Niša – Kerber.

Prvo bih govorila o tome koliko sam oduševljena nivoom muzičke sposobnosti čitave grupe. No, to uopšte nije čudno s obzirom na to koliki broj godina su na domaćoj muzičkoj sceni. Nijedna pesma nije zazvučala pogrešno. Moram priznati da sam neke prvi put čula, ali su mi na to prvo slušanje zvučale fenomenalno! Gale je jedan od zaista najmoćnijih vokala kod nas! Zaista, onakav muški vokal se vrlo retko čuje. To su takva ispevavanja, ježili smo se dok smo ga slušali!

Za mene je sinoćnje slušanje bilo prilično nostalgično. Na koncerte te vrste smo uvek išli zajedno. Naše malo društvo. Sada smo raštrkani po belom svetu, svako je negde, a nikako nismo zajedno. Oni se neće ljutiti što ću reći da nam želim da Marija, Dina, Špira, Ljuba, Đorđe, Boban i ja bar još jednom zajedno odslušamo neki koncert, zaboravimo na sve što nas razdvaja i na par sati opet budemo sedamnaestogodišnjaci koji ne razmišljaju šta će biti sutra.

Ono što posebno želim da istaknem jeste to da mi je NEIZMERNO DRAGO što sam u prvim redovima videla gomilu klinaca! Dece koju mame i tate Aleksinčani uče da slušaju dobru muziku! Aleksinčani koji ne podležu šundu i kiču već svoju decu muzički obrazuju na pravi način i ja želim da svima njima kažem da to odlično rade i da tako treba da nastave!

Bez obzira na to šta se servira, Aleksinac je svakako jedan grad rokenrola i to treba tako da ostane!