V Festival PIP, predstava “Valjevska bolnica”, 25.11.2016.

Valjevska bolnica je četvrta odigrana predstava u takmičarskom delu V Festivala prvoizvedenih predstava. Tekst Dobice Ćosića, odnosno treću knjigu iz ciklusa Vreme smrtiValjevska bolnica, dramatizovao je Branislav Nedić, a režirao Slavenko Saletović. Ova predstava rađena je u koprodukciji Kruševačkog pozorišta, Centra za kulturu Vuk Karadžć u Loznici i Fakulteta umetnosti Univerziteta u Prištini. Glumačka postava broji čak 19 članova, a to su: Marko Živić, Biljana Nikolić, Dejan Cicmilović, Milica Tomašević, Nebojša Vranić, Nenad Stanojević, Bojan Veljović, Milan Popović, Uroš Milojević, Matija Ristić, Nikola Rakić, Jelena Orlović, Marija Vidaković, Nikola Pantović, Jovana Krstić, Milija Vuković, Predrag Milenković, Bogdan Milojević i Momčilo Radosavljević.

15055822_1314986578514301_3683449689562466046_n

Ako se drame koje smo gledali prethodnih dana bave nekim apstraktnim problemima i otvaraju mnoštvo pitanja, ova drama je, pre svega, drama o čoveku od mesa i krvi, o njegovoj ljudskosti i njegovoj posvećenosti. U prvi plan izlazi lik doktora Mihajla Radića (Marko Živić) koji svojevoljno odlazi da spasi živote tamo gde je najpotrebnije. On uspeva da ubedi vojvodu Živojina Mišića (Milija Vuković) da žene mogu spasiti Srbiju. Veoma zanimljivi rediteljski postupci približavaju ovu priču publici. Najefektniji je možda motiv jabuke kojim predstava počinje i završava se.

15027539_1314981755181450_682482751567085234_n

Dominantni ženski likovi Olge i Milene Katić, koje maestralno tumače Biljana Nikolić i Milica Tomašević, potkrepljuju insistiranje Mihajla Radića da žene mogu spasiti Srbiju. Uvek je poseban zadatak igrati istorijske ličnosti, a Ćosićevi likovi su upravo realni likovi koji su svoje živote uglavnom dali ne bi li spasili svoju državu. Verujem da je ovim glumcima to pričinjavalo i zadovoljstvo, ali i neku vrstu odgovornosti. Zbog toga ne mogu da ne pohvalim posebno mlade glumce sa prištinske akademije. Igranje jedne ovako glumački zahtevne predstave za njih je samo jedno veliko iskustvo na samom početku glumačke karijere. Ja sa nesptrpljenjem čekam da ih ponovo vidim u pozorištu.

Meni se zaista dopada ovakva dramatizacija Ćosićevog romana. Predstava je vrlo efektna, protkana opipljivom emocijom i stalno prisutnim saosećanjem sa likovima. Možda sam malo stručno pristrasna, ali s obzirom na to da je ovo festival na kom je akcenat na samom tekstu, ovaj tekst mi se zaista čini najpotpunijim. Kada bih ja odlučivala o dodeli nagrade, mnogo bih se dvoumila između teksta predstave Voz i teksta predstave Valjevska bolnica. Takođe, Kruševačko pozorište uvek iznedri fenomenalne predstave, a pojačanje maičnog ansambla mladim glumcima sa prištinskog univerziteta je jedna nepobediva kombinacija.

Preostaje nam da pogledamo još i predstavu Gde je nestao Harms Narodnog pozorišta u Nišu, a onda će i publika moći da donese svoj sud.

Vaša Vještica

“Beton mahala”, VII veče, Festival PIP, 2015.

Predstava “Beton mahala” je najavljivana kao najintrigantnija predstava sezone. Večeras je u Aleksincu izvedena u čast nagrađenih na Festivalu PIP. Još nakon premijere ove predstave u Novom Pazaru, pročitala sam da je zabranjena bez ikakvog obrazloženja. Ono što smo večeras nekoliko puta čuli jeste upravo to da, baviti se umetnošću, posebno pozorišnom, u ovo vreme u kom živimo zahteva ogromnu hrabrost. Ja sam jedna od hrabrih. Mene kao magnet vuku takve stvari. Sve što nekome u Srbiji iz nekog razloga smeta, meni je potpuno razumljivo jer sam jedna od onih kojima vid nije zamagljen.

Pre početka predstave, predstavnici Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu su uručili nagrade žirija. Dr Milivoje Mlađenović je pročitao i obrazložio odluku žirija i naglasio da su sve odlučili jednoglasno. Ja mogu reći da se sa nagradama žirija u potpunosti slažem (vrlo sam objektivna) i verujem da bih i ja isto tako glasala.

Nagradu “Dušan Duka Jovanović” za najboljeg mladog glumca/glumicu dobila je glumica Anja Alač za ulogu Sare u predstavi “Moj sin samo malo sporije hoda”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju žensku ulogu dobila je glumica Vesna Čipčić za ulogu Ane u predstavi “Moj sin samo malo sporije hoda”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju mušku ulogu dobio je glumac Saša Torlaković za ulogu Živote Cvijovića u predstavi “Doktor Nušić”.

12250167_1071144049565223_6494236910370398785_n
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju režiju dobio je Kokan Mladenović za predstavu “Doktor Nušić”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju predstavu u celini dobila je predstava “Doktor Nušić”.

12238142_1071145929565035_1497657020573404960_o

I nagradu koja je možda i najvažnija na Festivalu prvoizvedenih predstava, nagradu za najbolji dramski tekst dobio je Ivor Martinić. On je, inače, večeras došao u Aleksinac iz Zagreba da primi nagradu, što samo govori o važnosti jednog ovakvog festivala. Ja sam ponosna na moj grad, a malo više na Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu!

12079046_1071146502898311_2452500237385681288_n

Dobitnik povelje za doprinos savremenoj srpskoj drami je Ljubomir Simović koji iz zdravstvenih razloga nije mogao prisustvovati dodeli večeras, ali je poslao pismo u kom se zahvaljuje na nagradi. Ne bih da parafraziram, nisam sigurna da ću reći tačno, ali dozvoliću sebi da vam kažem da su mi njegove reči bile prilično inspirativne. I ponovo sam ponosna na moj grad.

Nagradu publike za najbolju predstavu na Festivalu dobila je predstava “Moj sin samo malo sporije hoda”, a reditelj Predrag Stojmenović je došao da je preuzme.

12208313_1065143496831945_2434964982440733976_n

No, da se vratimo na revijalni deo i ono što smo večeras videli. Mogu slobodno reći da nam je prilika zlatna. Ukucajte samo u Google pretragu “Beton mahala” i pogledajte samo naslove koji će izaći. Izlazeći iz sale, čula sam neverovatno dobre komentare, a ljudi koje sam srela i onako ih u prolazu pitala kako im se dopalo, imali su samo reči hvale. Mnogi od njih su mi rekli da su jedva zadržali suze, a i ja sam se na momente borila sa sopstvenom empatijom. Predstavu je radila pozorišna trupa “Joj, evo ih ovi” iz Novog Pazara i reč je o mladim ljudima koji su i sami uradili tekst. Dramaturg je Branislav Nedić, a reditelji su Branislav Trifunović i Rifat Rifatović. Ne znam za vas, ali ja kada vidim ime nekog od Trifunovića, odmah znam da je reč o nečemu što me nikako neće razočarati, o nečemu što ima smisla. Trifunoviće treba razumeti, a ako to uspete, onda ste na dobrom putu.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Trupu čine šest Bošnjaka i dvoje Srba i predstava je strukturno takva da nam u različitim situacijama predstavljaju život u Novom Pazaru. Uopšte ne sumnjam da su inspirisani autentičnim događajima. Poruka je vrlo jasna, a na samom kraju je i bez uvijanja iznesu – Neću da živim u gradu kom je potrebna ovakva predstava! Otvorili su mnogo pitanja, a cilj im je isti – da odgovor na ta pitanja bude prihvatljiv. Uvek sam govorila da je lepota upravo u različitosti. Ovi mladi ljudi su u jednoj pasivnoj generaciji izabrali aktivnost! Žele da se izbore za razumevanje, za jednakost, a u njihovoj borbi jedino oružje je umetnost. Oduševljena sam i duboko dirnuta njihovom ludačkom hrabrošću. Nakon predstave sam se sasvim slučajno našla vrlo blizu garderobe i čula ih kako se raduju što mi je samo dokazalo koliko njima svako izvođenje znači. I treba da se raduju, i treba da budu ponosni na ono što su uradili! Ja bih bila najponosnija da sam deo jedne takve družine. Ovo je bio pravi umetnički krik mladih, jedno osvešćavanje, s obzirom na to da se dubinsko značenje vrlo lako može transponovati na neke druge situacije.

Ono što je vrlo upečatljivo jeste to što se sve svodi na scenski pokret, na glumačko umeće ovih mladih ljudi. Kostima nema, odnosno svi su obučeni u iste dukseve i samo svojim glumačkim umećem nam pokazuju o kakvim je situacijama reč i šta žele da nam predstave. A u tome su i više nego odlični. Ja se iskreno nadam da su upravo ovi mladi ljudi budućnost srpskog glumišta!

Pošto sam na sve oko sebe ponosna, moram da napišem da sam malo ponosna i na sebe. Uživala sam pišući vam o Festivalu i nadam se da sam uspela da vam na pravi način predstavim sve ono što sam videla. Mnogo toga sam naučila i zaista, želela bih da se zahvalim organizatorima Festivala. Hvala vam što održavate grad živim. Kao što je i večeras nekoliko puta ponovljeno, Aleksinac je ove nedelje bio prestonica pozorišta, a ja ne mogu da opišem koliko sam srećna zbog toga.

Festival je zvanično zatvorila glumica Vesna Čipčić jednim vrlo inspirativnim govorom.

Ponavljam, i ponoviću i sto puta ako treba – PONOSNA SAM NA MOJ GRAD, PONOSNA SAM NA CENTAR ZA KULTURU I UMETNOST U ALEKSINCU, PONOSNA SAM NA GRADSKO POZORIŠTE “TEATAR 91” U ALEKSINCU. U pitanju je jedna ozbiljna ekipa i ja se nadam da se družimo i sledeće godine na Festivalu, a i do tada. A ono što je najvažnije, i Dušan Duka Jovanović je ponosan na vas, sigurna sam!

Vaša Vještica