V Festival PIP, predstava “Julije Cezar”, 27.11.2016.

Dajte mi reči vredne za izgovoriti na sceni, reče jedan mudar čovek u toku razgovora nakon predstave Voz u utorak, 22.11.2016. godine. Sergej Trifunović je tada još i dodao da je mislio na Šekspira, Gogolja, Dostojevskog. A onda mu je Kokan Mladenović dao reči vredne za izgovoriti na pozorišnoj sceni. U razgovoru sa prijateljem nakon predstave Julije Cezar, odigrane u čast nagrađenih na V Festivalu PIP, zaključili smo da je dar što smo velikog Sergeja Trifunovića videli na pozorišnoj sceni. Pored njega, u predstavi rađenoj u koprodukciji Budva Grad teatra, Centra za kulturu i umetnost Svilajnac i Somborskog pozorišta, igrali su i Branislav Trifunović, Saša Torlaković, Marko Marković, Jelena Minić i Irena Popović.

Volim način na koji Kokan Mladenović pristupa drami uopšte i pozorištu kao izrazu sopstvene mudrosti. Volim njegov izraz, njegov trud da na potpuno jedan alegorijski način skrene pažnju i pokuša da otvori oči onima kojima su odavno zatvorene, zamagljene. Poruke koje on svojom neprikosnovenom režijom šalje jesu one koje se moraju daleko čuti. Samo ih treba razumeti. Ono što me posebno oduševljava jeste Mladenovićeva moć da odabere tako dobru i moćnu muziku koja će u svakom momentu pratiti sam tok režije.

14991820_1315115101834782_3859439992874008599_n

Iako nikada ne bih mogla da kažem da mi je baš jedan pisac omiljen, svakako bih među omiljene pisce uvek svrstala velikog Šekspira. O njegovim rečima je zaista suvišno govoriti – to su reči koje će uvek biti vredne i uvek će morati da se čuju. Meni se dopada ovakav Mladenovićev pristup jednom od najvećih Šekspirovih dela. Adaptacija teksta je jedna posebna alegorija na vreme u kom naši umetnici stvaraju predstavu i trude se da ožive možda malo zaboravljene misli. Uz to, aluzija na JEDNOG ČOVEKA u čijim su rukama svi konci je meni apsolutno i potpuno jasna, a pritom i sasvim na mestu.

Scenski pokret i sama scenografija urađeni su sasvim smisleno u odnosu na adaptaciju samog teksta i smatram da ona u scenografiji, zapravo, i leži. Crne toge predstavljaju jedno novo, mračno doba u kom se trenutno nalazimo. Ne samo mi, već čitav svet. Moraće mnogo toga da se promeni ne bi li toge ponovo postale bele. Prirodnost samih glumaca, njihova rečitost u scenama kada izlaze iz Šekspirovih likova, nešto je što se mora doživeti, ne samo videti ili čuti. Zato smatram da je jako važno razumetu da je pozorišna predstava ovde i sada, da se takva više nikada neće odigrati, niti je ikada bila odigrana u toj formi. I zato moja ljubav prema pozorištu nikada ne može prestati.Ja ne mogu rečima opisati moje oduševljenje ovom predstavom, ali kada se genijalni ljudi udruže, tu se greške ni ne potkradaju.

Mi moramo shvatiti da je svaka predstava odigrana na ovom Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu dar publici koja voli pozorište. Ne mogu i neću se truditi da shvatim zlurade i ružne komentare kojih je bilo, moram priznati malo, ali sam čula i bilo ih je. Smatram da su odraz malograđanštine koja ne razume koncept pozorišta. A upravo iz tog razloga, zato što su tu da budu viđeni i uslikani, smatram da ne treba jednu reč da progovre, da ne kaljaju uzvišenu pozorišnu umetnost.

Sama organizacija Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu je ove godine svoj trud i rad podigla na jedan viši nivo. Ozbiljno dobre predstave, ansambli i pozorišta iz cele Srbije bili su naši gosti i prosto niko nije imao zamerku, a trudila sam se svake večeri pitam nekog od gostiju kako im se sviđa kod nas i mogu vam reći da su svi imali samo reči hvale. Smatram da je ovaj Festival jako važan za naš grad, da polako postajemo grad uz čije će ime asocijacija biti pozorište i ja se radujem zbog toga. Zamerila bih samo vodećim medijima u Srbiji što Festival prvoizvedenih predstava nisu propratili u onoj meri u kojoj bih ja volela da jesu. Na kraju, u državi u kakvoj živimo, to me uopšte ne čudi i to je tužno. Ipak, ovaj Festival u mojim očima zaista predstavlja jednu svetlu tačku u mraku u kom živimo.

Vaša Vještica

Advertisements

V Festival PIP, predstava “Valjevska bolnica”, 25.11.2016.

Valjevska bolnica je četvrta odigrana predstava u takmičarskom delu V Festivala prvoizvedenih predstava. Tekst Dobice Ćosića, odnosno treću knjigu iz ciklusa Vreme smrtiValjevska bolnica, dramatizovao je Branislav Nedić, a režirao Slavenko Saletović. Ova predstava rađena je u koprodukciji Kruševačkog pozorišta, Centra za kulturu Vuk Karadžć u Loznici i Fakulteta umetnosti Univerziteta u Prištini. Glumačka postava broji čak 19 članova, a to su: Marko Živić, Biljana Nikolić, Dejan Cicmilović, Milica Tomašević, Nebojša Vranić, Nenad Stanojević, Bojan Veljović, Milan Popović, Uroš Milojević, Matija Ristić, Nikola Rakić, Jelena Orlović, Marija Vidaković, Nikola Pantović, Jovana Krstić, Milija Vuković, Predrag Milenković, Bogdan Milojević i Momčilo Radosavljević.

15055822_1314986578514301_3683449689562466046_n

Ako se drame koje smo gledali prethodnih dana bave nekim apstraktnim problemima i otvaraju mnoštvo pitanja, ova drama je, pre svega, drama o čoveku od mesa i krvi, o njegovoj ljudskosti i njegovoj posvećenosti. U prvi plan izlazi lik doktora Mihajla Radića (Marko Živić) koji svojevoljno odlazi da spasi živote tamo gde je najpotrebnije. On uspeva da ubedi vojvodu Živojina Mišića (Milija Vuković) da žene mogu spasiti Srbiju. Veoma zanimljivi rediteljski postupci približavaju ovu priču publici. Najefektniji je možda motiv jabuke kojim predstava počinje i završava se.

15027539_1314981755181450_682482751567085234_n

Dominantni ženski likovi Olge i Milene Katić, koje maestralno tumače Biljana Nikolić i Milica Tomašević, potkrepljuju insistiranje Mihajla Radića da žene mogu spasiti Srbiju. Uvek je poseban zadatak igrati istorijske ličnosti, a Ćosićevi likovi su upravo realni likovi koji su svoje živote uglavnom dali ne bi li spasili svoju državu. Verujem da je ovim glumcima to pričinjavalo i zadovoljstvo, ali i neku vrstu odgovornosti. Zbog toga ne mogu da ne pohvalim posebno mlade glumce sa prištinske akademije. Igranje jedne ovako glumački zahtevne predstave za njih je samo jedno veliko iskustvo na samom početku glumačke karijere. Ja sa nesptrpljenjem čekam da ih ponovo vidim u pozorištu.

Meni se zaista dopada ovakva dramatizacija Ćosićevog romana. Predstava je vrlo efektna, protkana opipljivom emocijom i stalno prisutnim saosećanjem sa likovima. Možda sam malo stručno pristrasna, ali s obzirom na to da je ovo festival na kom je akcenat na samom tekstu, ovaj tekst mi se zaista čini najpotpunijim. Kada bih ja odlučivala o dodeli nagrade, mnogo bih se dvoumila između teksta predstave Voz i teksta predstave Valjevska bolnica. Takođe, Kruševačko pozorište uvek iznedri fenomenalne predstave, a pojačanje maičnog ansambla mladim glumcima sa prištinskog univerziteta je jedna nepobediva kombinacija.

Preostaje nam da pogledamo još i predstavu Gde je nestao Harms Narodnog pozorišta u Nišu, a onda će i publika moći da donese svoj sud.

Vaša Vještica

V Festival PIP, predstava “Moje dete”, 23.11.2016.

Na drugoj takmičarskoj večeri Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu smo gledali predstavu Moje dete u izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta, po tekstu Stojana Srdića i u režiji Ane Đorđević. Uloge su poverene izvanrednim glumcima: Andreju Šepetkovskom, Jovani Gavrilović, Ivani Nikolić, Vladanu Miliću, Jelisaveti Orašanin i Mladenu Sovilju. Ova drama je zaista oslikala ono nepisano pravilo da jedna dobra drama mora sadržati i elemente komedije i elemente tragedije. Kad god sam pustila suzu, neverovatno jezičko poigravanje vratilo mi je osmeh na lice, makar na sekund. Nikako to nije bio radostan osmeh, već upravo onaj koji svi dobro poznajemo, onaj osmeh koji se na licu iscrta kada ni suze nisu dovoljne.

Ova priča, kako je i sam pisac Stojan Srdić rekao, nastala je na vrlo poseban način. Naime, tu bol koju tekst nosi, sam pisac je u sebi čuvao čitavih deset godina, a tek onda zabeležio. Sreo je jednu Romkinju od svega 12 ili 13 godina sa bebom u naručju. Iz priče je saznao da je reč o njenom detetu, a onda mu je ispričala strahote kroz koje prolaze romska deca. Realistični, suvi elementi u ovoj drami su ono što čini njen kostur. Izvanredna gluma ansambla BDP-a je ono što je upotpunjuje.

Smatram da se o ovakvom položaju Roma u Srbiji ne govori na pravi način, da je to jedna tabu tema koju svi zaobilaze. Ja ne bih znala kako da se izjasnim da nisam pogledala ovaj komad. Na specifičan način, ova drama otvara oči. Publika je svedok svih traumatičnih i strašnih situacija kroz koje prolaze Romkinje, posebno dok su deca, a pisac pokušava da jednu neiskvarenu dušu iščupa iz te nezdrave okoline i u tome uspeva pored svih nedaća na koje Romi nailaze u susretu sa razičitim institucijama.

14591616_1301644373181855_1242149567899015708_n

Ono što je meni stručno bilo jako zanimljivo jeste sam jezik. U čitavoj predstavi glumci govore jednim vidno romski obojenim jezikom. Moć samih glumaca da svoj govor transformišu na taj način je nešto što uopšte ne treba komentarisati, ali ono što je ovde ključno jeste činjenica da oni na taj način prenose taj romski duh, a ne karikiraju niti im se dešava da skliznu u banalnost, pa čak i političku nekorektnost, toliko spominjanu. Glumci svoje likove iznose fenomenalno u svakom smislu.

Ukoliko volite aktivno pozorište, dramu koja budi svest i govori o neprilikama koje se moramo truditi ispraviti onda vam svakako preporučujem da predstavu pogledate. Predstava je na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta, a posebno moram pohvaliti ovo pozorište, odnosno samog upravnika Slobodana Ćustića, koji svoj ansambl prati na svakom festivalu. Za mene je to oličenje odgovornosti i posvećenosti poslu, a takvih ljudi je zaista malo.

Vaša Vještica

V Festival PIP, predstava “Voz”, 22.11.2016.

Mislim da bi svakako suvišno bilo spominjati ponovo, ali ja prosto moram da naglasim koliko sam ponosna na moj grad. Aleksinac polako dobija jedan festival, jedan ozbiljan festival za koji se uporno traži karta više i koji će veoma uskoro, nadam se, prerasti u jedan pozorišni prestiž, iako sam sigurna da jednoj određenoj meri itekako to već jeste.

U Aleksincu je večeras, 22. novembra 2016. godine, otvoren peti pozorišni Festival prvoizvedenih predstava. Sada već tradicionalno, pre prve predstave, otvorena je izložba fotografija Marka Miladinovića. Fotografije koje su izložene u čitavom Centru za kulturu i umetnost su uslikane na prethodna četiri festivala. Ja jedva čekam da pogledam i ovogodišnje fotografije kakve samo umetnik poput Miladinovića može uslikati. Čovek prosto ima dar za momenat. Prva predstava, izvedena u takmičarskom delu festivala, bila je predstava Voz Zvezdara teatra u kojoj su igrali Voja Brajović i Sergej Trifunović. Tekst Kormaka Makartija videli smo u maestralnoj režiji Voje Brajovića. Za jednu ovakvu sredinu, za publiku željnu dobrog teksta, ova predstava je svojevrsan poklon.

14572187_1301643113181981_6379396217500058681_n

Kada čujete ova imena, imena vanserijskih glumaca, ne može da vas ne zaintrigira šta je ono što ćete moći da vidite na sceni. Kao neko ko se detaljno bavi i tekstom, na predstavu sam otišla potkovana – pronašla sam dramu i pročitala je i pogledala sam film The Sunset Limited, koji je 2011. u saradnji sa televizijom HBO radio Tomi Li Džouns. Nakon odgledane predstave, ja imam tri različita doživljaja i pred sobom tri različite interpretacije jednog teksta.

Ono što se meni najviše dopalo u ovoj režiji jeste taj momenat dinamičnosti. Prvi put sam prisustvovala predstavi gde je publika aktivni učesnik radnje, gde je publika treći lik u drami. I to je ono što ovaj pozorišni komad čini autentičnim, to je možda i najznačajnije za samo razumevanje ovog teksta. Meni je taj prisan odnos sa publikom odgovarao. Kako je i sam Voja Brajović rekao, ta neprimetna režija, ona koja se ne vidi je zapravo najbolja i ja se sa tim zaista mogu samo biti saglasna.

O samom žanru bih mogla mnogo toga napisati. U suštini, nisam znala kako da sopstvene misli složim, s obzirom na to da drama obiluje različitim elementima, a onda je u toku razgovora nakon predstave Sergej Trifunović izgovorio jednu kovanicu koju bi svakako trebalo uvrstiti u RMS, a to je teozofska drama. Najdominantniji elementi u ovoj drami zaista jesu teologija i filozofija, stoga sam sigurna da su pravi ljudi večeras u našem pozorištu uživali. Ukoliko ste željni jedne kvalitetne, teozofske rasprave, onda je prava predstava za vas i od srca vam preporučujem da uživate u ovom izvanrednom tekstu, a i u još izvanrednijoj režiji. Predstava nimalo nije laka, a kako sam Trufunović reče, počinje  upravo onda kada se zavesa spusti.

Nakon predstave, predsednik žirija Milivoje Mlađenović je zvanično otvorio peti Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu, a učenice Aleksinačke gimnazije su dodelile diplome za glumca večeri obojici izvanrednih umetnika. U tome je i čar same predstave – sve vreme si na nekoj sredini, između Crnog i Belog, tek pomalo nagneš ka nekoj strani, ali se vrlo brzo vratiš u početni položaj i tu svakako ostaješ.

Vaša Vještica

“Bela kafa”, Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu, 01.03.2016.

Trebalo mi je nešto više od mesec dana da mi se utisci slegnu. Na Instagramu sam tekst najavila još tada, međutim, zaista mi je bilo potrebno malo vremena da formiram mišljenje i hladne glave pišem o ovoj predstavi.

U Centru za kulturu i umetnost u Aleksincu je 01. marta ove godine odigrana predstava Narodnog pozorišta u Beogradu, “Bela kafa”. Predstava je trajala dva i po sata. Kada sam čitala o njoj, videla sam da se izvodi u dva čina, međutim, kod nas su glumci bez ikakve pauze dva i po sata pričali priču. Ja sam prosto bila oduševljena takvom jednom vrstom profesionalizma. Bilo bi pretenciozno govoriti o glumcima i njihovom umenju jer se, prosto, radi o ljudima koji svoj posao već dugo besprekorno obavljaju. U predstavi igraju: Branko Vidaković, Olga Odanović, Vanja Ejdus, Pavle Jerinić, Nenad Stojmenović i Nada Šargin.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA ZVANIČNOG SAJTA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA ZVANIČNOG SAJTA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU.

Čitava priča obuhvata jedan veoma dug vremenski period, čak četrnaest godina. Ono što je meni bilo najzanimljivije jeste transformacija svih likova u tom vremenskom periodu. Najefektnija je transformacija Ružice koju igra fenomenalna Vanja Ejdus. Meni je posebno zadovoljstvo bilo da konačno na pozorišnoj sceni gledam moju sugrađanku Olgu Odanović koja je maestralno odigrala ulogu majke Janje. U središtu dramske radnje je jedna porodica i njeno propadanje. Jedna priča koja nimalo nije laka. Vrlo često replike ovih komplesnih likova te nateraju na duboko razmišljanje, ali su tu komične replike koje te vrlo brzo trgnu. Fascinantno je što ste u jednoj sekundi na ivici suza, a već u sledećoj možete pući od smeha. Ta dinamika dramskog pisca Aleksandra Popovića. Ipak, ono što je najvažnije jeste to da je stradanje ove porodice zapravo slika stradanja jednog kolektiva.

Jako mi se dopada rediteljev pristup komadu. Sama priča je već dovoljno kompleksna, a reditelj Milan Nešković svojim postupkom samo upotpunjava čitav doživljaj. Ono što je meni bilo upečatljivo jeste sama scenografija, za koju je zadužena Vesna Popović, koja se sastoji od jedne prostorije u kojoj se nalazi jedan vrlo bogat luster i jedna obična, plava fotelja. I to je sve. Ostatak scenografije vam glumci svojom izvanrednom glumom oslikavaju pred očima. Momenat sa ispisivanjem ključnih misli iz komada po zidovima sobe u kojoj se sve dešava ostavlja vrlo jak pečat na čitavu priču.

Ja volim ovakve predstave. Volim način na koji oslikavaju društvo. Ova je, međutim, toliko kompleksna da se malo plašim da joj ne umanjim vrednost svojim rečima, no nadam se da sam uspela da vam dočaram moje utiske. Za sam kraj, definitivno preporučujem da je pogledate ukoliko ste u mogućnosti, a ukoliko ste već gledali napišite mi u komentarima svoje utiske.

Ponudila bih vas belom kafom, ali nema ni kafe, a nema ni mleka…

Vaša Vještica!

Više o predstavi – http://www.narodnopozoriste.rs/bela-kafa

“Beton mahala”, VII veče, Festival PIP, 2015.

Predstava “Beton mahala” je najavljivana kao najintrigantnija predstava sezone. Večeras je u Aleksincu izvedena u čast nagrađenih na Festivalu PIP. Još nakon premijere ove predstave u Novom Pazaru, pročitala sam da je zabranjena bez ikakvog obrazloženja. Ono što smo večeras nekoliko puta čuli jeste upravo to da, baviti se umetnošću, posebno pozorišnom, u ovo vreme u kom živimo zahteva ogromnu hrabrost. Ja sam jedna od hrabrih. Mene kao magnet vuku takve stvari. Sve što nekome u Srbiji iz nekog razloga smeta, meni je potpuno razumljivo jer sam jedna od onih kojima vid nije zamagljen.

Pre početka predstave, predstavnici Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu su uručili nagrade žirija. Dr Milivoje Mlađenović je pročitao i obrazložio odluku žirija i naglasio da su sve odlučili jednoglasno. Ja mogu reći da se sa nagradama žirija u potpunosti slažem (vrlo sam objektivna) i verujem da bih i ja isto tako glasala.

Nagradu “Dušan Duka Jovanović” za najboljeg mladog glumca/glumicu dobila je glumica Anja Alač za ulogu Sare u predstavi “Moj sin samo malo sporije hoda”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju žensku ulogu dobila je glumica Vesna Čipčić za ulogu Ane u predstavi “Moj sin samo malo sporije hoda”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju mušku ulogu dobio je glumac Saša Torlaković za ulogu Živote Cvijovića u predstavi “Doktor Nušić”.

12250167_1071144049565223_6494236910370398785_n
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju režiju dobio je Kokan Mladenović za predstavu “Doktor Nušić”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju predstavu u celini dobila je predstava “Doktor Nušić”.

12238142_1071145929565035_1497657020573404960_o

I nagradu koja je možda i najvažnija na Festivalu prvoizvedenih predstava, nagradu za najbolji dramski tekst dobio je Ivor Martinić. On je, inače, večeras došao u Aleksinac iz Zagreba da primi nagradu, što samo govori o važnosti jednog ovakvog festivala. Ja sam ponosna na moj grad, a malo više na Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu!

12079046_1071146502898311_2452500237385681288_n

Dobitnik povelje za doprinos savremenoj srpskoj drami je Ljubomir Simović koji iz zdravstvenih razloga nije mogao prisustvovati dodeli večeras, ali je poslao pismo u kom se zahvaljuje na nagradi. Ne bih da parafraziram, nisam sigurna da ću reći tačno, ali dozvoliću sebi da vam kažem da su mi njegove reči bile prilično inspirativne. I ponovo sam ponosna na moj grad.

Nagradu publike za najbolju predstavu na Festivalu dobila je predstava “Moj sin samo malo sporije hoda”, a reditelj Predrag Stojmenović je došao da je preuzme.

12208313_1065143496831945_2434964982440733976_n

No, da se vratimo na revijalni deo i ono što smo večeras videli. Mogu slobodno reći da nam je prilika zlatna. Ukucajte samo u Google pretragu “Beton mahala” i pogledajte samo naslove koji će izaći. Izlazeći iz sale, čula sam neverovatno dobre komentare, a ljudi koje sam srela i onako ih u prolazu pitala kako im se dopalo, imali su samo reči hvale. Mnogi od njih su mi rekli da su jedva zadržali suze, a i ja sam se na momente borila sa sopstvenom empatijom. Predstavu je radila pozorišna trupa “Joj, evo ih ovi” iz Novog Pazara i reč je o mladim ljudima koji su i sami uradili tekst. Dramaturg je Branislav Nedić, a reditelji su Branislav Trifunović i Rifat Rifatović. Ne znam za vas, ali ja kada vidim ime nekog od Trifunovića, odmah znam da je reč o nečemu što me nikako neće razočarati, o nečemu što ima smisla. Trifunoviće treba razumeti, a ako to uspete, onda ste na dobrom putu.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Trupu čine šest Bošnjaka i dvoje Srba i predstava je strukturno takva da nam u različitim situacijama predstavljaju život u Novom Pazaru. Uopšte ne sumnjam da su inspirisani autentičnim događajima. Poruka je vrlo jasna, a na samom kraju je i bez uvijanja iznesu – Neću da živim u gradu kom je potrebna ovakva predstava! Otvorili su mnogo pitanja, a cilj im je isti – da odgovor na ta pitanja bude prihvatljiv. Uvek sam govorila da je lepota upravo u različitosti. Ovi mladi ljudi su u jednoj pasivnoj generaciji izabrali aktivnost! Žele da se izbore za razumevanje, za jednakost, a u njihovoj borbi jedino oružje je umetnost. Oduševljena sam i duboko dirnuta njihovom ludačkom hrabrošću. Nakon predstave sam se sasvim slučajno našla vrlo blizu garderobe i čula ih kako se raduju što mi je samo dokazalo koliko njima svako izvođenje znači. I treba da se raduju, i treba da budu ponosni na ono što su uradili! Ja bih bila najponosnija da sam deo jedne takve družine. Ovo je bio pravi umetnički krik mladih, jedno osvešćavanje, s obzirom na to da se dubinsko značenje vrlo lako može transponovati na neke druge situacije.

Ono što je vrlo upečatljivo jeste to što se sve svodi na scenski pokret, na glumačko umeće ovih mladih ljudi. Kostima nema, odnosno svi su obučeni u iste dukseve i samo svojim glumačkim umećem nam pokazuju o kakvim je situacijama reč i šta žele da nam predstave. A u tome su i više nego odlični. Ja se iskreno nadam da su upravo ovi mladi ljudi budućnost srpskog glumišta!

Pošto sam na sve oko sebe ponosna, moram da napišem da sam malo ponosna i na sebe. Uživala sam pišući vam o Festivalu i nadam se da sam uspela da vam na pravi način predstavim sve ono što sam videla. Mnogo toga sam naučila i zaista, želela bih da se zahvalim organizatorima Festivala. Hvala vam što održavate grad živim. Kao što je i večeras nekoliko puta ponovljeno, Aleksinac je ove nedelje bio prestonica pozorišta, a ja ne mogu da opišem koliko sam srećna zbog toga.

Festival je zvanično zatvorila glumica Vesna Čipčić jednim vrlo inspirativnim govorom.

Ponavljam, i ponoviću i sto puta ako treba – PONOSNA SAM NA MOJ GRAD, PONOSNA SAM NA CENTAR ZA KULTURU I UMETNOST U ALEKSINCU, PONOSNA SAM NA GRADSKO POZORIŠTE “TEATAR 91” U ALEKSINCU. U pitanju je jedna ozbiljna ekipa i ja se nadam da se družimo i sledeće godine na Festivalu, a i do tada. A ono što je najvažnije, i Dušan Duka Jovanović je ponosan na vas, sigurna sam!

Vaša Vještica

“Doktor Nušić” – I veče, Festival PIP 2015.

Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu je za mene uvek označavao nešto što želim, a još uvek tome nisam dorasla. Večeras sam dorasla. Večeras je Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu postao prvi stepenik moje ambicije, a ja sam ostala bez teksta.

Večeras, 16. novembra 2015. godine, otvoren je četvrti Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu. Ne znam da li postoji noć kada sam bila ponosnija Aleksinčanka. Na samom početku je već bilo evidentno koliko je ovaj festival iz godine u godinu uspešniji, bogatiji. Pokušaću da budem objektivna, ali verujte mi, to će biti vrlo teško nakon OVAKVOG otvaranja Festivala.

Festival je otvorio predsednik žirija dr Milivoje Mlađenović (docent na Pedagoškom fakultetu u Somboru). U čast Dušana Duke Jovanovića, čoveka koji je vratio Festival i podario ga Aleksincu, idejnom tvorcu ove pozorišne manifestacije, govorio je umetnički direktor festivala Tomislav Trifunović. Priznaću, pustila sam suzu već na samom početku kratkog filma o Dukinom radu i životu. Žao mi je što nisam imala prilike da upoznam jednog takvog čoveka. Posmatrala sam i slušala ljude koji su govorili o njemu, a poznavali su ga. Zaigrale su im usne, a u glasu se čula seta i ljubav sa kojom su govorili. U vremenu kada je luksuz baviti se umetnošću, svi ovi ljudi su me večeras podstakli da stvaram, da podržim umetnost i da nikako ne odustajem od svojih ambicija.

 

Fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Fesivala PIP.
Fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Fesivala PIP.

Predstava koju smo gledali rađena je po tekstu Branislava Nušića, a u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića. U pitanju je komedija Doktor Nušić. Dobro smo upoznati sa komediografskim radom Branislava Nušića – često citiramo njegove komedije, a i pozivamo se na naslove istih. Da je njegova umetnost bezvremenska, znali smo odavno. Kokan Mladenović se potrudio da nam to još jednom dokaže. Ključni momenat, po mom skromnom mišljenju, a i kako je na konferenciji nakon predstave glumac Saša Torlaković i sam rekao jeste upravo stil igre en face. Glumci u svakom momentu govore publici i na taj način su uverljiviji, zapaženiji, čak i bolje shvaćeni. Dragana Bošković, koja je domaćin razgovora nakon predstava na Festivalu, je rekla kako je ona predstavu gledala bezbroj puta. Moram priznati da sam malčice ljubomorna na tu rečenicu. Ja bih ovo mogla da gledam bez prekida.

Fotografija preuzeta sa sajta story.rs.
Fotografija preuzeta sa sajta story.rs.

Glumačka postava, odnosno glumci iz Kruševačkog i Narodnog pozorišta Sombor su bili i više nego na visini zadatka. Složiću se sa Draganom Bošković da predstava možda ne bi imala ovakav efekat da nisu ovi glumci u pitanju. Reč je o naizgled jednostavnoj, a vrlo kompleksnoj predstavi. Glumci izvode songove pod maskama, prezentuju nam Nušićeve likove i sve vreme su odlični. Posebno želim da istaknem već spomenute songove za koje je muziku radila Irena Popović, a tekstove, naravno, Marko Šelić Marčelo. Njegove tekstove odavno pratim i volim, a drago mi je što sam bila u prilici da ih večeras i čujem uz fenomenalni scenski pokret koji je delo Andree Kulešević. Mislim da su ti songovi upravo ono što modernizuje tradicionalnog Nušića i uz modifikacije u tekstu čini jedan umetnički mozaik.

Ako se po jutru dan poznaje – biće teško glasati u petak. Ne želim da otkrivam sadržaj predstave, ako ste čitali Nušića, a poznajete rad Kokana Mladenovića, znaćete šta da očekujete. Ono što sam ja, kao student srpskog jezika i književnosti, primetila jeste to da je Mladenović u potpunosti očuvao Nušićev komediografski postupak – predstavljanje normalne linije života, iskakanje sa iste, zatim vraćanje na istu, ali sa određenom labilnošću lika i bez mogućnosti da pretpostavimo u kom trenutku će on ponovo iskočiti sa te linije. Kada sam prošli put gledala modernizovanog Nušića, nije mi se dopalo (u pitanju je bila komedija Svet u izvođenju Narodnog pozorišta u Nišu, a režiji Milice Kralj). S obzriom na to da pripadam onom sloju ljudi u Srbiji koji vidi šta nam se događa pred očima, ali ne želi da izgubi veru u bolje sutra, sasvim je logično to što sam predstavom oduševljena.

Što se tiče samog Festivala – prvi put sam sve ovo doživela iz neke druge perspektive i osećaj je baš, baš dobar. Sutra se javljam sa utiscima sa druge festivalske večeri, a mislim da ne možete ni pretpostaviti sa kolikim nestrpljenjem čekam sutrašnje izvođenje.

Vaša Vještica!