“Beton mahala”, VII veče, Festival PIP, 2015.

Predstava “Beton mahala” je najavljivana kao najintrigantnija predstava sezone. Večeras je u Aleksincu izvedena u čast nagrađenih na Festivalu PIP. Još nakon premijere ove predstave u Novom Pazaru, pročitala sam da je zabranjena bez ikakvog obrazloženja. Ono što smo večeras nekoliko puta čuli jeste upravo to da, baviti se umetnošću, posebno pozorišnom, u ovo vreme u kom živimo zahteva ogromnu hrabrost. Ja sam jedna od hrabrih. Mene kao magnet vuku takve stvari. Sve što nekome u Srbiji iz nekog razloga smeta, meni je potpuno razumljivo jer sam jedna od onih kojima vid nije zamagljen.

Pre početka predstave, predstavnici Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu su uručili nagrade žirija. Dr Milivoje Mlađenović je pročitao i obrazložio odluku žirija i naglasio da su sve odlučili jednoglasno. Ja mogu reći da se sa nagradama žirija u potpunosti slažem (vrlo sam objektivna) i verujem da bih i ja isto tako glasala.

Nagradu “Dušan Duka Jovanović” za najboljeg mladog glumca/glumicu dobila je glumica Anja Alač za ulogu Sare u predstavi “Moj sin samo malo sporije hoda”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju žensku ulogu dobila je glumica Vesna Čipčić za ulogu Ane u predstavi “Moj sin samo malo sporije hoda”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju mušku ulogu dobio je glumac Saša Torlaković za ulogu Živote Cvijovića u predstavi “Doktor Nušić”.

12250167_1071144049565223_6494236910370398785_n
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju režiju dobio je Kokan Mladenović za predstavu “Doktor Nušić”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju predstavu u celini dobila je predstava “Doktor Nušić”.

12238142_1071145929565035_1497657020573404960_o

I nagradu koja je možda i najvažnija na Festivalu prvoizvedenih predstava, nagradu za najbolji dramski tekst dobio je Ivor Martinić. On je, inače, večeras došao u Aleksinac iz Zagreba da primi nagradu, što samo govori o važnosti jednog ovakvog festivala. Ja sam ponosna na moj grad, a malo više na Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu!

12079046_1071146502898311_2452500237385681288_n

Dobitnik povelje za doprinos savremenoj srpskoj drami je Ljubomir Simović koji iz zdravstvenih razloga nije mogao prisustvovati dodeli večeras, ali je poslao pismo u kom se zahvaljuje na nagradi. Ne bih da parafraziram, nisam sigurna da ću reći tačno, ali dozvoliću sebi da vam kažem da su mi njegove reči bile prilično inspirativne. I ponovo sam ponosna na moj grad.

Nagradu publike za najbolju predstavu na Festivalu dobila je predstava “Moj sin samo malo sporije hoda”, a reditelj Predrag Stojmenović je došao da je preuzme.

12208313_1065143496831945_2434964982440733976_n

No, da se vratimo na revijalni deo i ono što smo večeras videli. Mogu slobodno reći da nam je prilika zlatna. Ukucajte samo u Google pretragu “Beton mahala” i pogledajte samo naslove koji će izaći. Izlazeći iz sale, čula sam neverovatno dobre komentare, a ljudi koje sam srela i onako ih u prolazu pitala kako im se dopalo, imali su samo reči hvale. Mnogi od njih su mi rekli da su jedva zadržali suze, a i ja sam se na momente borila sa sopstvenom empatijom. Predstavu je radila pozorišna trupa “Joj, evo ih ovi” iz Novog Pazara i reč je o mladim ljudima koji su i sami uradili tekst. Dramaturg je Branislav Nedić, a reditelji su Branislav Trifunović i Rifat Rifatović. Ne znam za vas, ali ja kada vidim ime nekog od Trifunovića, odmah znam da je reč o nečemu što me nikako neće razočarati, o nečemu što ima smisla. Trifunoviće treba razumeti, a ako to uspete, onda ste na dobrom putu.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Trupu čine šest Bošnjaka i dvoje Srba i predstava je strukturno takva da nam u različitim situacijama predstavljaju život u Novom Pazaru. Uopšte ne sumnjam da su inspirisani autentičnim događajima. Poruka je vrlo jasna, a na samom kraju je i bez uvijanja iznesu – Neću da živim u gradu kom je potrebna ovakva predstava! Otvorili su mnogo pitanja, a cilj im je isti – da odgovor na ta pitanja bude prihvatljiv. Uvek sam govorila da je lepota upravo u različitosti. Ovi mladi ljudi su u jednoj pasivnoj generaciji izabrali aktivnost! Žele da se izbore za razumevanje, za jednakost, a u njihovoj borbi jedino oružje je umetnost. Oduševljena sam i duboko dirnuta njihovom ludačkom hrabrošću. Nakon predstave sam se sasvim slučajno našla vrlo blizu garderobe i čula ih kako se raduju što mi je samo dokazalo koliko njima svako izvođenje znači. I treba da se raduju, i treba da budu ponosni na ono što su uradili! Ja bih bila najponosnija da sam deo jedne takve družine. Ovo je bio pravi umetnički krik mladih, jedno osvešćavanje, s obzirom na to da se dubinsko značenje vrlo lako može transponovati na neke druge situacije.

Ono što je vrlo upečatljivo jeste to što se sve svodi na scenski pokret, na glumačko umeće ovih mladih ljudi. Kostima nema, odnosno svi su obučeni u iste dukseve i samo svojim glumačkim umećem nam pokazuju o kakvim je situacijama reč i šta žele da nam predstave. A u tome su i više nego odlični. Ja se iskreno nadam da su upravo ovi mladi ljudi budućnost srpskog glumišta!

Pošto sam na sve oko sebe ponosna, moram da napišem da sam malo ponosna i na sebe. Uživala sam pišući vam o Festivalu i nadam se da sam uspela da vam na pravi način predstavim sve ono što sam videla. Mnogo toga sam naučila i zaista, želela bih da se zahvalim organizatorima Festivala. Hvala vam što održavate grad živim. Kao što je i večeras nekoliko puta ponovljeno, Aleksinac je ove nedelje bio prestonica pozorišta, a ja ne mogu da opišem koliko sam srećna zbog toga.

Festival je zvanično zatvorila glumica Vesna Čipčić jednim vrlo inspirativnim govorom.

Ponavljam, i ponoviću i sto puta ako treba – PONOSNA SAM NA MOJ GRAD, PONOSNA SAM NA CENTAR ZA KULTURU I UMETNOST U ALEKSINCU, PONOSNA SAM NA GRADSKO POZORIŠTE “TEATAR 91” U ALEKSINCU. U pitanju je jedna ozbiljna ekipa i ja se nadam da se družimo i sledeće godine na Festivalu, a i do tada. A ono što je najvažnije, i Dušan Duka Jovanović je ponosan na vas, sigurna sam!

Vaša Vještica

“Doktor Nušić” – I veče, Festival PIP 2015.

Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu je za mene uvek označavao nešto što želim, a još uvek tome nisam dorasla. Večeras sam dorasla. Večeras je Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu postao prvi stepenik moje ambicije, a ja sam ostala bez teksta.

Večeras, 16. novembra 2015. godine, otvoren je četvrti Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu. Ne znam da li postoji noć kada sam bila ponosnija Aleksinčanka. Na samom početku je već bilo evidentno koliko je ovaj festival iz godine u godinu uspešniji, bogatiji. Pokušaću da budem objektivna, ali verujte mi, to će biti vrlo teško nakon OVAKVOG otvaranja Festivala.

Festival je otvorio predsednik žirija dr Milivoje Mlađenović (docent na Pedagoškom fakultetu u Somboru). U čast Dušana Duke Jovanovića, čoveka koji je vratio Festival i podario ga Aleksincu, idejnom tvorcu ove pozorišne manifestacije, govorio je umetnički direktor festivala Tomislav Trifunović. Priznaću, pustila sam suzu već na samom početku kratkog filma o Dukinom radu i životu. Žao mi je što nisam imala prilike da upoznam jednog takvog čoveka. Posmatrala sam i slušala ljude koji su govorili o njemu, a poznavali su ga. Zaigrale su im usne, a u glasu se čula seta i ljubav sa kojom su govorili. U vremenu kada je luksuz baviti se umetnošću, svi ovi ljudi su me večeras podstakli da stvaram, da podržim umetnost i da nikako ne odustajem od svojih ambicija.

 

Fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Fesivala PIP.
Fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Fesivala PIP.

Predstava koju smo gledali rađena je po tekstu Branislava Nušića, a u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića. U pitanju je komedija Doktor Nušić. Dobro smo upoznati sa komediografskim radom Branislava Nušića – često citiramo njegove komedije, a i pozivamo se na naslove istih. Da je njegova umetnost bezvremenska, znali smo odavno. Kokan Mladenović se potrudio da nam to još jednom dokaže. Ključni momenat, po mom skromnom mišljenju, a i kako je na konferenciji nakon predstave glumac Saša Torlaković i sam rekao jeste upravo stil igre en face. Glumci u svakom momentu govore publici i na taj način su uverljiviji, zapaženiji, čak i bolje shvaćeni. Dragana Bošković, koja je domaćin razgovora nakon predstava na Festivalu, je rekla kako je ona predstavu gledala bezbroj puta. Moram priznati da sam malčice ljubomorna na tu rečenicu. Ja bih ovo mogla da gledam bez prekida.

Fotografija preuzeta sa sajta story.rs.
Fotografija preuzeta sa sajta story.rs.

Glumačka postava, odnosno glumci iz Kruševačkog i Narodnog pozorišta Sombor su bili i više nego na visini zadatka. Složiću se sa Draganom Bošković da predstava možda ne bi imala ovakav efekat da nisu ovi glumci u pitanju. Reč je o naizgled jednostavnoj, a vrlo kompleksnoj predstavi. Glumci izvode songove pod maskama, prezentuju nam Nušićeve likove i sve vreme su odlični. Posebno želim da istaknem već spomenute songove za koje je muziku radila Irena Popović, a tekstove, naravno, Marko Šelić Marčelo. Njegove tekstove odavno pratim i volim, a drago mi je što sam bila u prilici da ih večeras i čujem uz fenomenalni scenski pokret koji je delo Andree Kulešević. Mislim da su ti songovi upravo ono što modernizuje tradicionalnog Nušića i uz modifikacije u tekstu čini jedan umetnički mozaik.

Ako se po jutru dan poznaje – biće teško glasati u petak. Ne želim da otkrivam sadržaj predstave, ako ste čitali Nušića, a poznajete rad Kokana Mladenovića, znaćete šta da očekujete. Ono što sam ja, kao student srpskog jezika i književnosti, primetila jeste to da je Mladenović u potpunosti očuvao Nušićev komediografski postupak – predstavljanje normalne linije života, iskakanje sa iste, zatim vraćanje na istu, ali sa određenom labilnošću lika i bez mogućnosti da pretpostavimo u kom trenutku će on ponovo iskočiti sa te linije. Kada sam prošli put gledala modernizovanog Nušića, nije mi se dopalo (u pitanju je bila komedija Svet u izvođenju Narodnog pozorišta u Nišu, a režiji Milice Kralj). S obzriom na to da pripadam onom sloju ljudi u Srbiji koji vidi šta nam se događa pred očima, ali ne želi da izgubi veru u bolje sutra, sasvim je logično to što sam predstavom oduševljena.

Što se tiče samog Festivala – prvi put sam sve ovo doživela iz neke druge perspektive i osećaj je baš, baš dobar. Sutra se javljam sa utiscima sa druge festivalske večeri, a mislim da ne možete ni pretpostaviti sa kolikim nestrpljenjem čekam sutrašnje izvođenje.

Vaša Vještica!