Per HIGHWAY ad astra, X Factor Adria, 2015.

Svi koji su moj rad pratili pre svega ovoga, istina, nije ih bilo mnogo, znaju da sam uvek volela da ovde preporučim dobru muziku. Takav jedan tekst sam napisala i kada je Jelena Žnidarić objavila svoju prvu pesmu, pa baš zbog toga što smo nekako još uvek u Iks faktor priči, iskoristiću priliku da vam ovde dam još malo materijala za preslušavanje. Na starom blogu je to uglavom bila strana muzika i neki strani izvođači, nemate pojma koliko mi je puno srce što je na ovom blogu do sada to domaća muzika. Sitni, ali jako važni koraci napred u širenju dobre muzike kod nas.

Oni su hrabri. Oni su se usudili da se na audiciji jednog vrlo ozbiljnog takmičenja pojave sa svojom autorskom pesmom. Možete li samo da zamislite taj adrenalin? Izlazite iz vela anonimnosti, koračate ka sceni ispred koje sedi četiri velikih imena, četiri muzičara čije mišljenje zapravo nešto znači i budete toliko hrabri da im servirate ono što ste sami stvorili. I onda razvalite sve pred sobom. Odsvirate nešto što zaista zvuči, otpevate nešto što zvuči. Oni su Highway bend iz Crne Gore. Oni su heroji ovogodišnjeg Iks faktora.

13897-x-faktor-580x0

Zbog čega izdvajam baš njih? Zato što me na poseban način inspirišu. I odlučila sam da ovaj tekst ipak napišem i pokušam da objasnim kako me to inspirišu, jer sam videla da mnogo ljudi nije shvatilo moju naklonjenost na pravi način. Dakle, ovi momci nisu moji, nisam zaljubljena u sve njih pa ih veličam (u njihovu muziku jesam zaljubljena). Ne, ovde se radi o mojoj sreći što živim u doba kada se neko još uvek bori za pravi zvuk. Danas sam pročitala na njihovom profilu na Fejsbuku ovo:

Untitled

Sve što ću reći je – USPELI STE. Oni su ovde upravo rekli sve ono za šta su se zalagali, uspeli su i više od toga i u tom smislu oni jesu pobednici. Bez obzira na to što je njihov put do superfinala bio trnovit (ne znam da li mi se ikada srce kidalo kao nakon Tončijeve: “E, niste.” i da li sam neki povratak doživela emotivnije od njihovog), zvuk koji su oni propagirali je na ovim prostorima uvek bio neki andergraund, nešto što ne dominira. I pored takve situacije, od svih prijavljenih kandidata oni su uspeli da zauzmu blistavu ČETVRTU poziciju. I mene to mnogo, mnogo raduje baš zbog toga što to znači da je mnogo, mnogo ljudi prepoznalo ovaj zvuk. Podsetili su nas kako beše zvuči ono kvalitetno, podsetili su nas na neki zaboravljeni zvuk koji je već godinama u senci, a ja smatram da je ovo dovoljno veliko takmičenje da lepo ispromoviše dobar, stari rok. E sada, iskoritstih epitet stari, a ovde se ipak radi o momcima koji su svakako inovativni. Oni donose nešto originalno, nešto drugačije, a opet čuvaju ono što je bilo pre njih. To je, po mom skromnom mišljenju, umetnost.

Čula sam toliko gitarista, ali kod nijednog nisam videla da sa tolikim uživanjem i ljubavlju svira kao Luka Vojvodić. On razgovara sa gitarom, on oseća svaki ton koji odsvira. Njegove solo deonice nikada neću zaboraviti i iskreno se nadam da ću ih nekada čuti i uživo, to bi bila takva čast!

Vokal kakav ima Petar Tošić je vokal koji se ne čuje često. Ta boja glasa, ta energija u glasu, ta umetnost vokala je ono što je potrebno ne bi li se kvalitetna muzika prezentovala na pravi način. Svaku pesmu je prilagodio svom glasu, i svaka je zvučala odlično.

Izuzetno je teško svirati gitaru i u isto vreme pevati. To retko polazi za rukom i nekim mnogo većim imenima, a Marko Pešić je to uspeo na svom putu do zvezda. On je ili pevao prateće ili čak i glavni vokal, što je svakako umetnost samo po sebi jer ima taj specifični vokal koji može da otpeva visine koje svakako nisu karakteristične za jedan muški vokal. On je, inače, drug Tviteraš, pa smo tamo i bili u nekom kontaktu u toku takmičenja, zahvalio mi se pristojno i kulturno nakon svakog teksta u kom sam ih spomenula, a ja sam zaista bila samo objektivna. Marko, nećeš se ljutiti što ću staviti ovde dokaz da sam još nakon vašeg prvog lajva znala da ćete doći do arene.

Untitled

Zbog čega su mi prirasli srcu na poseban način? Pre svega, zbog toga što volim muziku koju su izvodili, muziku koju stvaraju, ali i zbog toga što su me podsetili na moje dane kada sam sa prijateljima, leti, pod zvezdama pevala baš te pesme uz zvukove gitare. Mi nismo opstali i zato ovim momcima želim da opstanu i da se nikada ne razdvoje, to bi bila takva šteta.

I jedan umetnik, Massimo Savić, je uvek, ali uvek vidljivo uživao u njihovim nastupima, čini mi se više nego bilo koji član žirija.

CIHZ3cOUAAEj7I6.jpg large

Ne znam da li sam sanjala ili negde pročitala, ali čini mi se da su baš oni rekli da pesmu Do I wanna know? vole i žele da izvedu u areni i drago mi je što su dobili priliku!

Ako pregledate njihove najave i profile, videćete i koliko su duhoviti i upravo tom pozitivnom energijom i spontanom duhovitošću su me kupili još na samom početku.

Za sam kraj, želim da se izvinim Marku ako sam mu dosadila u nekom momentu (označavala sam ga nakon svakog lajva i slala mu tekstove), nije mi bila namera. Da sa malim zakašnjenjem kažem Petre, srećan ti rođendan! I da im kažem, MOMCI, ČESTITAM!

Evo i muzike koju morate da preslušate, jedna je studijska, gotova verzija, druga je lajv i uskoro će biti i studijske verzije, pa vam preporučujem da krenete da ih pratite i čujete još mnogo, mnogo dobre muzike.

Voli Vas,
Vaša Vještica!

 

Sreća prati hrabre – BOOT CAMP, II deo

Vapila sam za epizodama o kojima ću pisati sa žarom. Sinoć sam dobila jednu takvu. Večeras sam, čini mi se, dobila još bolju. Željkova grupa devojaka je zaista, kako on kaže, najnežnija. I mislim da se kod njih najviše mogla osetiti trema. Željkova igrica bi imala smisla kada bi imao Massimovu grupu. To su izgrađeni ljudi, od kojih se većina već godinama bavi pevanjem i njima bi ova igrica čak i bila zanimljiva. Za ove devojčice je možda i preoštra, ali da je napravio epizodu zanimljivom, to svakako jeste, dao mi je materijala za tri teksta!

579988_zeljko-joksimovic-i-tonci-huljic-foto-promo_orig

Kada epizodu otvori jedan vokal direktno sa Brodveja, mislim da je suvišno komentarisati. Antonia Dora Pleško je toliko divna, toliko harizmatična devojčica sa glasom jedne zrele pevačke dive. Njenih šesnaest godina je smemo dodeliti svemu, osim njenom glasu. Njen glas ima zrelost ozbiljnih godina. Pesmu Nebo i sama obožavam, pa mi se njena izvedba u potpunosti dopala. Držim fige, mala, bravo!

A onda šok. Fantastična Jelena Žnidarić izađe na scenu i otpeva nešto što se svakako ne može svakog dana čuti i Željko je pošalje kući. Ovo me podseća na slučaj Nebojše Radivojevića i definitivno Željku neću moći oprostiti što je Jelenu poslao kući. Ja obožavam takvu boju glasa, ta promuklost meni tako fantastično zvuči, ja ne umem rečima da opišem koliko mi je žao što Jelenu više neću slušati u takmičenju. Svakako sam sigurna da ću je slušati van Iks faktora. Jelena, ti si IKS FAKTOR Iks faktora, jedva čekam da te ponovo čujem! Ja uvek sebi govorim onu isklišeiranu: “Ko zna zbog čega je to dobro.”, ali zaista uvek nakon lošeg dođe nešto mnogo bolje. Za tebe će, verujem, doći ono najbolje.

Odmah nakon toga je krenulo ono što sam i očekivala. Koliko god da se ne slažem sa Željkom što je Jelenu poslao kući, isto tako se u potpunosti slažem sa tim što je lepoticu Dariju poslao kući. Lepota jeste bitan faktor, ali ne i presudan. Njeno pevanje je solidno. A kada neko ko je solidan misli da je izvanredan dobro mu dođe da mu neko malo skrati krila, nakon toga postaneš svesniji, bolji čovek, pa mislim da je za Dariju ovo najbolje što se moglo desiti.

Kada neko sa upalom plućne maramice razvali čitav studio, što glasom, što energijom, onda zaslužuje tron, ne stolicu. Bravo, Katarina!

Azra Kelecija je prosečna. Iva Ćurić je, i pored lošeg izbora pesama i u prvom i sada u drugom krugu, definitivno iznad proseka. Ja bih tu igrala igricu, pa Azrinu stolicu dodelila Ivi. To bi bilo daleko zanimljivije od dodeljivanja stolice izvanredne Milice Lojić Sonji Čoko. A onda je i Sonju Čoko s pravom podigla Magdalena Bogić, šesnaestogodišnjakinja kojoj u godine nikako ne treba gledati, prelazi granice realnog i ruši sve glasom.

A na kraju. Dimitrijo, sine, Mitre! Ajoj! Fenomenalno, predivno, potpuno zasluženo mesto u Željkovih šest veličanstvenih devojaka. Dopada mi se što je odlučio da tu smesti i Ivu Ćurić, koja je naknadno konačno izabrala pesme koje sam želela od nje da čujem i drago mi je što su joj baš te pesme omogućile prolazak, mani se Elitnih odreda i Dina Merlina, ti si mala Beyonce!

70730_zeljko-na-bini-sa-takmicarkom_af

Na kraju, Antonia, Katarina, Iva, Marija, Magdalena i Tijana su konačna šestorka, potpuno zasluženo i zaista ne znam kako će Željko dalje odlučivati koga želi da izbaci. Ja ne bih imala srca da izbacim nijednu od njih.

Nakon prilično stresnog prvog dela emisije, usledio je daleko opušteniji Tončijev deo.

Ja sam sa uživanjem slušala momke iz Podgorice! Highway trio je trio koji se ne propušta! Možda zato što me podsećaju na moje drugove iz srednjoškolskih dana, možda zato što padam na Crnogorce, ne znam, ali kupili su me potpuno! Milan Mladenović je zaista negde gore ponosan nakon ove njihove izvedbe, bravo, momci!

Highway Trio 2

Kada smo već u Crnoj Gori, sestre Anđela i Slađana su, ako smem da primetim, neizmerno napredovale od prošlog kruga i ovog puta su me oduševile. Saosećala sam u potpunosti sa njima kada su napustile takmičenje.

Produkciji se potkrala jedna greška onog trenutka kada su odlučili da spoje Natali i Goce. Pa to su dve totalno nespojive energije.

Ja sam zaista želela i trudila se da mi se dopadne grupa Anđeline. Međutim, nešto mi je škripalo. Ne znam zbog čega, zaista, ali ovaj spoj mi se nije dopao, iako sam se trudila da bude suprotno, zaista jesam. Imam ozbiljan problem da kada mi se nečija energija ne dopadne, ne može mi se ništa što rade ni dopasti. A mislim da su one energetski odličan spoj. Želim im mnogo sreće u daljem takmičenju, svakako!

Ne mogu da opišem koliki osmeh sam na licu imala kada sam videla da je Faris Pinjo dobio svoje mesto u bendu 9 control. Ne volim boy bendove, ali ovi momci mi zaista fino zvuče! Još sinoć sam držala palce da Tonči ostane iza svojih reči i nađe Farisu mesto u daljem takmičenju. Boy bendovi uvek prolaze, makar to bila i instant popularnost, tu je, i ne gubi se tako lako.

Infinitas je sastav koji ne treba komentarisati. Aleksandra Kovač je rekla da su pravi primer za to šta znači porodica i ja se potpuno slažem sa njom. Jedna velika, pretalentovana porodica.

Tarik i Adnan. Adnan i Tarik. Odlični su. Učini li su mi Merlina slušljivim, a to nije uopšte lako. Drago mi je što su prošli dalje, ali mi se ne sviđa čije su mesto zauzeli. No, to nema veze sa njima, naravno, to je odluka mentora.

Na samom kraju nastupila je klapa Stine, ali su i oni ispali. Meni su se dopali, ali poštujem Tončijevu odluku. Ostao je dosledan sebi i onome što je rekao, da je ovo takmičenje za neku drugu vrstu muzike.

Nakon vrlo dramatične epizode, zaista mi je drago što Tončijevu magičnu šestorku čine grupe Highway, U La La, Anđeline, 9 control, Infinitas i Tarik i Adnan. Potpuno zasluženo.

Bilo je suza, bilo je smeha, bilo je svega. Od kolabiranja do ljutitog i demonstrativnog napuštanja takmičenja. Videli smo mnogo toga, a mentori su samo još jednom potvrdili da se sa razlogom nalaze tu gde jesu. I drago mi je što smo večeras videli i malo više Sneže Velkov, onda je pored Antonije i Aleksandra, zaista velika podrška takmičarima. Svima njima, posebno najmlađima, verujem da neizmerno znači što su imali sreće da voditelji budu pre svega dobri ljudi, dobri voditelji i neko ko će im se naći u svakom momentu.

Inače, još uvek umirem od smeha kada se setim Aleksandrovog epiteta: “Umrtvljeni žiri!”. Pisala sam na početku koliko je on slatko zbunjen, a večeras smo to mogli da vidimo u punom sjaju. Ja bih samo jedan od onih zagrljaja koji donose sreću, trebaće mi, makar i virtuelni!

Dobili smo top 24, top predivnih, pretalentovanih, mladih ljudi. Ja jedva čekam nastavak!

 

Do sledeće nedelje,

Vaša Vještica!