Problemi i upornost – vežbanjem do izlečenja

Pored bezglutenske ishrane i neophodne terapije lekovima, o kojima sam pisala u prethodnim tekstovima iz ovog ciklusa, važno je spomenuti fizičku aktivnost – odnosno određene vežbe koje je potrebno raditi svakodnevno na putu do izlečenja rezmatskog artritisa. Sve to u teoriji zvuči vrlo jednostavno, a kada se u praksi sve iskombinuje nailazimo na određene probleme – i mi, oboleli od artritisa, ali i okolina.

Kad sam se razbolela, doktorka mi je napisala zahtev za oslobođenje nastave fizičkog obrazovanja. To se kosilo sa njenim insistiranjem da svakodnevno radim određene vežbe, pa mi je objasnila da profesori fizičkog vaspitanja često umeju da preforsiraju učenike, a da vežbe koje ja treba da radim moraju biti posebne. Svako bavljenje sportom bilo je isključeno, da ne bih forsirala već bolesne zglobove – osim plivanja, plivanje je itekako dozvoljeno. To onda objašnjava činjenicu da se pod agresivnom terapijom, a uz minimalnu fizičku aktivnost metabolizam olenji i prilično uspori. Imala sam bezbroj neprijatnih situacija na časovima fizičkog, kada bi svi radili, a ja sedela na klupi. Ono što nikada neću zaboraviti jeste trenutak kada nam je nastavnik fizičkog, a i naš razredni starešina u osnovnoj školi, dobro upoznat sa mojim zdravstvenim stanjem, proveravao da li nam je kičma kriva. Kada sam ja došla na red, pred celim odeljenjem je rekao kako su meni kriva kolena i kako to mora da se ispravi. A znao je da su oštećenja koja artritis nanosi zglobovima trajna. To je rezultiralo ismevanjem u svlačionici, i to od osobe za koju sam do tog trenutka verovala da mi je prijatelj.

12030936_10207785713738748_559288772_n

Meni je uvek najviše pomagalo plivanje, zbog toga je to moj prvi savet obolelima od artritisa. Znam da je finansijska kriza u jeku, a bez vrdanja, lečenje reumatskog artritisa kod dece jeste skupo. I sama sam bez bila bez plivanja par godina, a ovog leta sam plivala u jezeru i mogu vam reći da osećam olakšanje. Naime, vežbe u vodi i samo plivanje su jedina fizička aktivnost koja ne izaziva bolove kod obolelih od artritisa. Dakle, nema ograničenja, nema suza, nema bolova. U mom iskustvu je tako bilo. Da sam imala bazen u kući, verovatno bih se do sada izlečila! Šalu na stranu, zaista, ono što je mojim zglobovima najviše prijalo jesu vežbe u vodi i ni od čega drugog ne bih osetila takvo olakšanje u zglobovima. Apleujem na roditelje klinaca obolelih od ovog predatora da ih upišu na časove plivanja i vežbi u vodi, to je svakako, po mom mišljenju, jedan od najboljih lekova.

Plivanje u moru povlači sa sobom i sunčanje, a vitamin D koji organizam prilikom sunčanja apsorbuje je jedan od najvažnijih vitamina koji nedostaju obolelima od artritisa. Sunčanje ne može štetiti ni deci, ni odraslima. To, naravno, ne podrazumeva čvarenje na suncu u podne, kada je najjače. Naprotiv, sunčanje ujutru, do nekih 11 sati otprilike i popodne od 4 dok sunce ne zađe, je najbolje. Koža se ne oštećuje, ne gori, a kosti dobijaju prekopotrebne vitamine.

U zimsko vreme sam često išla na fizikalne terapije i tamo radila određene vežbe. Kada sam ja bila dete i kada sam se razbolela, ova bolest i nije bila tako frekventna među decom, pa je i sam pristup lečenju bio čisto isprovanje, da li ovo odgovara ili je ipak ono bolje. Vežbe koje sam radila na suvom su mi bile prenaporne. Sećam se da sam sa suzama u očima izvršavala naredbe doktorke i roditelja, a nemogućnost da vežbu odradim pravilno me je činila depresivnom. Trudila sam se maksimalno, a činilo mi se da se taj trud ne isplati i tada su nastajali problemi psihičke prirode. Zbog toga i pišem ovaj tekst. Obraćam se pre svega DECI, ali i odraslima koji boluju od ove hronične bolesti. Ja to tada nisam znala, nije imao ko da mi kaže iz iskustva, ali želim da moja iskustva pomognu drugima u borbi. Dakle, u redu je kada nešto ne možeš da uradiš. U redu je kada poželiš da staneš jer boli. Tada i treba da staneš, tada treba da odmoriš. To nikako ne znači da treba da odustaneš. Ni u kom slučaju se ne odustaje. Upornost u borbi protiv artritisa je nešto bez čega se ne može. Kada se kolena ukoče, ne možeš da staneš stopalima na tlo, tada treba da ustaneš! Kada ne možeš da držiš olovku u ruci, kada ne možeš da uzmeš viljušku, tada treba da stegneš pesnicu i nokautiraš predatora koji ti se smehom unosi u lice.

Dakle, pored svih terapija lekovima i modifikacijama u ishrani, određenih programa vežbanja, ono što nam krči put ka izlečenju smo mi sami. Upornost, volja i želja za ozdravljenjem, koju verujem da svi imamo, će nas najkraćim putem dovesti do mesta gde bolest bar miruje, s obzirom na to da je hronična. Značilo bi mi da što više vas podeli ovaj tekst, tačnije, ne meni, već roditeljima i deci, ali i odraslima koji su oboleli. Dobar je osećaj kada imaš nekoga ko te razume, dobar je osećaj kada je neko prošao ono kroz šta prolaziš i svojim iskustvom može da ti pomogne da to bude što bezbolnije.

Do sledeće nedelje,

Vaša Vještica!

 

 

Advertisements

Život sa JRA – uvodni tekst

JRA. Tri slova. Stoje na papiru i zure u desetogodišnjakinju. Zuri i ona u njih i nema pojma šta znače. Da, rekli su joj već da je to neki artritis, ali šta je, pobogu, taj artritis? Kakva je to bolest? Pa od reume boluju samo stari ljudi, babe i dede, je l’ da? Je l’ to izlečivo? I zašto, pobogu, ne mogu da savijem ove noge i zakoračam normalno!?

yvB

Pre dvanaest godina mi je dijagnostikovan juvenilni idiopatski (ranije, reumatski) artritis. Imala sam tu sreću u nesreći da je otkriven odmah i da sam odmah i krenula sa adekvatnom terapijom. Doktorka Jelena Vojinović mi je tada bila i majka i otac. Da nije bilo nje, verovatno bih sada bila u invalidskim kolicima.

Elem, pišem vam sve ovo jer od danas kreće jedan moj projekat. Svakog četvrtka ćete na mom blogu čitati tekstove o životu sa ovom bolešću, koju ja u šali nazivam predatorom, pa će se to ime i pojavljivati u mojim tekstovima. Pisaću vam o mojoj borbi koja traje već dvanaest godina, pisaću o iskustvima, o načinu lečenja, o svemu što sam prošla.

Pošto je tema vrlo škakljiva, ne sumnjam da će biti ružnih komentara, ali želim da naglasim cilj ovog pojekta. Ovo je, pre svega, namenjeno deci koja boluju od reumatskog artritisa, ali i njihovim roditeljima. U svakom trenutku ćete moći da mi postavite bilo kakvo pitanje i biće mi drago da pomognem koliko god mogu. Na svojoj koži sam osetila sve žigove koje ovaj predator nosi sa sobom, mislim da je dvanaest godina iskustva sasvim dovoljno da pomognem deci koja su obolela, ali se ponovo ograđujem – neću govoriti kao lekar (jer to nisam), govoriću kao neko ko je oboleo, kao neko ko je prošao sito i rešeto. Smatram da itekako ima smisla govoriti o svemu tome upravo zbog ljudi koji se bore, ali zbog onih sa strane. Nama, koji imamo svog predatora, ne piše na čelu JRA, mada sam dolazila u iskušenje da istetoviram ne bi li ljudi shvatili o čemu se radi. Šalu na stranu, većem broju obolelih se spolja ne vidi od čega i kako boluju, a ljudi neretko ne shvataju kakve se sve to borbe vode u nama samima. Zbog toga ću dati sve od sebe da predočim svima osnovne karakteristike ovog predatora 21. veka.

Da ne bih pravila svaštaru od ovog prvog teksta, zamolila bih vas da mi šaljete pitanja u vezi sa ovom temom, možete ovde u komentaru, možete na društvene mreže (imate linkove sa strane), možete i na mejl jovana.stankovic2242@gmail. com, sve u cilju da jedni drugima pomognemo koliko god možemo. Dok god se držimo zajedno, JRA postaje samo orden koji ćemo poneti nakon svih iskušenja u koja nas baca.

Do sledećeg četvrtka,

Vaša Vještica!