“Bićemo prvaci sveta”

Mislim da niko ne zna koliko sam najviše na svetu želela da igram košarku. Od malena mi je svaka kanta, korpa, kutija ličila na koš i sve što je moglo, ja bih ubacivala i svaki pogodak slavila kao najvažniji koš u životu. Imala sam sve što je bilo potrebno – ljubav prema košarci, visinu, volju, želju, ma sve! Ipak, kada sam sa jedanaest godina dobila reumatski idopatski artritis moje želje nisu nikako mogle biti ostvarene. Često se pitam šta bi bilo da sam uspela da ostvarim taj san. Žao mi je što nikada neću saznati.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Elem, pišem vam o košarci zato što sam večeras ponovo gledala film Bićemo prvaci sveta. Vrlo je malo filmova koje mogu da pogledam više od jednog puta. Obično mi to drugo gledanje bude dosadno i promenim mišljenje o filmu. Kada Ranko Žeravica (Sergej Trifunović) zaplače nakon provokacije američke novinarke, zaplakala sam i ja. Kada Nebojša Popović (Strahinja Blažić) izgovara da je Žućko (Dejan Dedić) poginuo na putu za Beograd srce mi se steglo više nego kada sam gledala premijeru u bioskopu pre nešto manje od godinu dana. Mada, uhvatila sam sebe da sam neke delove filma i večeras gledala sa usnama nehotice razvučenim u osmeh. Od trenutka kada sudbinska utakmica počinje, ja sam počela da se ježim kao da ne znam kakav će ishod biti. Ovaj jedinstveni omaž fenomenalnim ličnostima iz istorije srpske košarke je skrojen baš po mojoj meri. Zahvalna sam svim ljudima koji su se potrudili da na ovaj način sačuvamo naše od zaborava.

Možda ja zbog te prevelike ljubavi prema košarci sve to doživljavam malo subjektivnije, ali mislim da zaista ne smem da ostavim ovaj moj blog bez par redaka o fenomenalnoj glumačkoj ekipi koja je deo ovog projekta. Film je režirao Darko Bajić i nesumnjivo odradio fenomenalan posao! Mislim da je sam pristup jednoj ovakvoj temi upravo ključ uspeha – jako mi se dopada to što sve vreme u filmu imamo dva vremenska toka. U jednom vidimo reprezentaciju koja će osvojiti svetsku titulu i kako su oni proveli dan pre nego što će se naći na tronu, a sa druge strane vidimo koliko su se mladi ljudi borili da ostvare sopstvene snove i ispune obećanja. Muziku za film potpisuje Kiki Lesandrić i ja prosto moram da istaknem koliko mi se muzika dopala. Svaki ton prati emociju momenta u kom ga čujemo.

milos-bikovic-strahinja-blazic-marko-janketic-bicemo-prvaci-sveta
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Posebno bih istakla glumačko umeće mlade četvorke (Marka Janketića, Miloša Bikovića, Aleksandra Radojičića i Strahinje Blažića), sa posebnim osvrtom na Blažićevu ulogu Nebojše Popovića. Film je zamišljen tako da glavnu ulogu igra upravo mladi Blažić, a naglašavam ovo mladi da se slučajno ne zbunite kada vidite kakvom zrelom glumačkom veštinom on raspolaže. On ima tek 25 godina –  da ne znam da je toliko mlad, zapitala bih se gde su krili ovu glumčinu! Marko Janketić me je, takođe, oduševio u svojoj ulozi Aleksandra Nikolića. Ta dinamika kojom odiše gluma sina doajena srpskog glumišta Miše Janketića je nešto što ćemo tek imati prilike da gledamo u punom sjaju, i iskreno, ja jedva čekam to da vidim! Dopalo mi se što sam Sergeja Trifunovića videla u dijametralno suprotnoj ulozi od onih u kojima smo navikli da ga gledamo. Nesumnjivo je odlično odigrao trenera Ranka Žeravicu. Sam taj istorijski kontekst nosi sa sobom ogromne izazove. To su ljudi koji su postojali i koji postoje i dalje, tu nema mnogo lične interpretacije lika, a opet, svako od njih je u lik uneo i utisnuo nešto svoje, nešto autentično i na taj način izgradio likove koje ćemo, bez sumnje, dugo pamtiti.

Bicemo-prvaci-sveta-3
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Možda sam malo pristrasna, možda je ovo trebalo da napišem odavno, ali mogu vam tvrditi da sam ove redove ispisala sa neverovatnom inspiracijom i zadovoljstvom što ću ove misli sačuvati na mom parčetu web-a. Znam da je snimljena i serija i da bi trebalo da se emituje na RTS-u, a ja prosto jedva čekam da priču upotpunim na taj način. Čitav ovaj projekat približio mi je jednu istorijsku sliku o kojoj sam odavno čitala, inspirisao me da istražujem i čitam o svim tim istorijskim činjenicama i da u potpunosti shvatim zbog čega smo mi zemlja košarke. Oprostićete mi ako mislite da je ovo glupo, pretenciozno ili nepotrebno. Ovo sam pisala isključivo zbog sebe, a posvetila bih tekst svim ljudima koji se trude da nešto ostvare i svima onima koji neumorno ganjaju preko trnja do zvezda. Imam samo jednu poruku za vas – uspećemo, kao što su pravi borci pre nas, tako ćemo i mi!

Vaša Vještica!

Advertisements

Proud to be Srpkinja

Brdo škakljivih tema, gomila nametnutih izbora. Mozganje i mozganje i mozganje u beskraj. Te ovi morališu, te oni morlišu i niko, ali baš niko ne ostavlja prostor za samostalno, zdravo razmišljanje i zaključivanje. Sve nešto moraš, sve nešto tako treba, sve je nametnuto. Društvo koje se bori za nezavisnost uporno navlači amove i ne dozvoljava da bilo koja misao sklizne sa ravne linije. Nameće se pitanje, zapravo, ne jedno, već gomila. A tvoje je da na njih odgovoriš.

SERBIA vs LITHUANIA Lille, 18.09.2015. foto: Nebojsa Parausic Kosarka, Srbija, Litvanija, Eurobasket 2015.
SERBIA vs LITHUANIA
Lille, 18.09.2015.
foto: Nebojsa Parausic
Kosarka, Srbija, Litvanija, Eurobasket 2015.

Nikada neću zaboraviti, sada već davnu, 2002. godinu i čuveno svetsko prvenstvo u košarci. Bila sam klinka od svega osam godina, a nisam pomerala oči sa TV-a kada bi naša reprezentacija igrala utakmice koje sada već ulaze u istoriju. Tata mi je kupovao novine sa posterima naših zlatnih momaka, imala sam i album sa sličicama. Moj životni san bio je da se i sama bavim košarkom da bih kada porastem umela da gledam utakmice sa žarom jedne košarkašice – imala sam sve, volju, želju, visinu. Jedino što nisam imala bilo je zdravlje. Kada sam se razbolela, ti moji snovi profesionalnog sportiste su pali u vodu. Koliko god čudno zvučalo – moj san je bio da se u životu bavim košarkom.

Zbog toga svaku utakmicu naše reprezentacije gledam sa onim žarom osmogodišnjakinje koja želi da njeni omiljeni momci pobede. Valjda je zbog toga prirodno što sam se preksinoć osećala rezignirano i tužno. Skrolovala sam Fejsbuk i Tviter i nisam mogla da verujem šta to moje oči čitaju. U gomili srpskih, sočnih opaski, naišao bi po jedan status ili tvit koji smiruje situaciju – a najfascinantniji su bili stavovi da će, eto, svi pljuvati naše momke, a oni to nisu zaslužili. Istina, bilo je ružnih komentara, ali mogu vam reći da je bilo više onih koji su i dalje verovali u našu reprezentaciju. Stvorila se misao da će kao sada svi Srbi ustati i podići bunu protiv naših zlatnih momaka jer su izgubili. Zvanično, jesu doživeli poraz. Ipak, košarkaška reprezentacija Srbije nas čini ponosnima i njihov uspeh se kreće isključivo uzlaznom putanjom, sve i da se dogode kakvi padovi.

litvanija-savladala-srbiju-za-finale-eurobasketa_1442610208_3

Bilo mi je teško da ih gledam preksinoć. Teško jer znam koliko vrede, jer znam koliko su zaslužili i jer znam koliko je i njima bilo teško da se bore. Raduljica je kralj nad kraljevima – hiljadu puta mi je prošlo kroz glavu da ja ne bih mogla da budem tolerantna kao što je on bio, a tolerisao je sve. Bogdanović je u poslednjem momentu želeo da spasi stvar, a lopta je skliznula. A da je samo par trenutaka pre svega toga sudija pravilno dosudio, gledali bismo produžetke. No, svi mi kao laici možemo govoriti o tome šta bi bilo kad bi bilo i pametovati i širiti na taj način neku vrstu negativne energije. Našoj zlatnoj reprezentaciji je potrebno da ih sada više nego ikada zdušno dočekamo i setimo se one stare, Glogovčeve da se u životu pobeđuje kada izađeš na teren kada je najteže. Verujem da smo svi razočarani – ali nimalo krivicom reprezentacije, već zato što smo i sami svesni koliko vrede i koliko mogu. U današnjoj utakmici protiv Francuske se video njihov trud da ipak osvoje medalju, ali ni danas im sreća nije bila naklonjena. Iako je sport nešto što je vrlo jasno i precizno, ponovo, bez daška sreće ne mogu sve kockice doći baš na svoje mesto. U redu je kada se malo izmeste.

srbija

Ovo je situacija kada se ne poriče postojanje neke više sile. Ja sam ubeđena da kada te u životu nešto onako fino spuca, slomi i saplete, da te tek onda čeka nešto vredno prethodne patnje, nešto mnogo, mnogo bolje. Naši zlatni momci će to pokazati i u praksi, videćete da ovo nije samo teorija, iz poraza uvek izlaziš jači. Nije sve tako sivo, a ovo naše će zasijati kao zlato. Oni su tim i to je ono čemu treba da nas nauče! Vrlo je važno, posebno u sportu, da se energije usklade i obrazuju jednu neraskidivu vezu, a ovi momci to imaju i to je njihovo najveće blago!

Sigurna sam da ovaj tekst može izazvati lavinu negativnih komentara u smislu da nisam kompetentna da pišem o ovim stvarima – ali ja ću biti sebična i dozvoliti sebi da iskoristim ovo moje parče neta da zapišem neke misli koje me već danima muče.

Do sledećeg pisanja,

Vaša Vještica!