V Festival PIP, predstava “Valjevska bolnica”, 25.11.2016.

Valjevska bolnica je četvrta odigrana predstava u takmičarskom delu V Festivala prvoizvedenih predstava. Tekst Dobice Ćosića, odnosno treću knjigu iz ciklusa Vreme smrtiValjevska bolnica, dramatizovao je Branislav Nedić, a režirao Slavenko Saletović. Ova predstava rađena je u koprodukciji Kruševačkog pozorišta, Centra za kulturu Vuk Karadžć u Loznici i Fakulteta umetnosti Univerziteta u Prištini. Glumačka postava broji čak 19 članova, a to su: Marko Živić, Biljana Nikolić, Dejan Cicmilović, Milica Tomašević, Nebojša Vranić, Nenad Stanojević, Bojan Veljović, Milan Popović, Uroš Milojević, Matija Ristić, Nikola Rakić, Jelena Orlović, Marija Vidaković, Nikola Pantović, Jovana Krstić, Milija Vuković, Predrag Milenković, Bogdan Milojević i Momčilo Radosavljević.

15055822_1314986578514301_3683449689562466046_n

Ako se drame koje smo gledali prethodnih dana bave nekim apstraktnim problemima i otvaraju mnoštvo pitanja, ova drama je, pre svega, drama o čoveku od mesa i krvi, o njegovoj ljudskosti i njegovoj posvećenosti. U prvi plan izlazi lik doktora Mihajla Radića (Marko Živić) koji svojevoljno odlazi da spasi živote tamo gde je najpotrebnije. On uspeva da ubedi vojvodu Živojina Mišića (Milija Vuković) da žene mogu spasiti Srbiju. Veoma zanimljivi rediteljski postupci približavaju ovu priču publici. Najefektniji je možda motiv jabuke kojim predstava počinje i završava se.

15027539_1314981755181450_682482751567085234_n

Dominantni ženski likovi Olge i Milene Katić, koje maestralno tumače Biljana Nikolić i Milica Tomašević, potkrepljuju insistiranje Mihajla Radića da žene mogu spasiti Srbiju. Uvek je poseban zadatak igrati istorijske ličnosti, a Ćosićevi likovi su upravo realni likovi koji su svoje živote uglavnom dali ne bi li spasili svoju državu. Verujem da je ovim glumcima to pričinjavalo i zadovoljstvo, ali i neku vrstu odgovornosti. Zbog toga ne mogu da ne pohvalim posebno mlade glumce sa prištinske akademije. Igranje jedne ovako glumački zahtevne predstave za njih je samo jedno veliko iskustvo na samom početku glumačke karijere. Ja sa nesptrpljenjem čekam da ih ponovo vidim u pozorištu.

Meni se zaista dopada ovakva dramatizacija Ćosićevog romana. Predstava je vrlo efektna, protkana opipljivom emocijom i stalno prisutnim saosećanjem sa likovima. Možda sam malo stručno pristrasna, ali s obzirom na to da je ovo festival na kom je akcenat na samom tekstu, ovaj tekst mi se zaista čini najpotpunijim. Kada bih ja odlučivala o dodeli nagrade, mnogo bih se dvoumila između teksta predstave Voz i teksta predstave Valjevska bolnica. Takođe, Kruševačko pozorište uvek iznedri fenomenalne predstave, a pojačanje maičnog ansambla mladim glumcima sa prištinskog univerziteta je jedna nepobediva kombinacija.

Preostaje nam da pogledamo još i predstavu Gde je nestao Harms Narodnog pozorišta u Nišu, a onda će i publika moći da donese svoj sud.

Vaša Vještica

Advertisements

V Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu – program

Zadovoljstvo mi je i velika čast što ću ovogodišnji festival propratiti sa vama, podeliti moje utiske i razmišljanja. Prošlogodišnji Festival PIP je za mene predstavljao jedno jako važno iskustvo – uspela sam da spoznam sopstvene mogućnosti i shvatim kom poslu zapravo moje srce pripada i čime želim da se bavim u budućnosti.

Za ovogodišnji festival volim da kažem da je svojevrsni, mali jubilej, s obzirom na to da je peti po redu koji se održava u Aleksincu. Tomislav Trifunović, glumac i selektor predstava za Festival PIP, odabrao je vešto pet predstava za takmičarski deo i jednu, fenomenalnu za revijalni deo.

Continue reading “V Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu – program”

“Moj sin samo malo sporije hoda”, V veče, Festival PIP, 2015.

Večeras sam ostala bez teksta, ali zaista. Pokušavam da skrojim koju rečenicu ovde, ali ne ide. Brišem slova, nekako mi nemaju smisla. Ono što sam ja doživela gledajući poslednju predstavu u takmičarskom delu IV Festivala PIP prosto ne mogu rečima da vam dočaram. Stoga, zadržaću to lično za sebe, a pisaću vam o onome što sam sama istumačila i onome što sam čula na konferenciji nakon predstave.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Videli smo delo koje je napisao Ivor Martinić, a režirao Predrag Stojmenović. Kao i na svakoj takmičarskoj večeri, jedno umetničko delo. O glumi ovih ljudi, o Beogradskom dramskom pozorištu uopšte, bi zaista bilo suvišno i pretenciozno komentarisati. Mislim da smo svi bili svesni da su večeras pred nama stajala velika imena i ispružila nam nesebično svoje emocije kroz svoje likove. To, naravno, nikako ne umanjuje sve ono prethodno što smo videli. Moje lično mišljenje je da je Duka Jovanović za ovaj Festival načinio fenomenalnu selekciju i da sam imala papirić za glasanje, ne bih ga iskoristila. Ja prosto ne bih znala koju predstavu da izdvojim kao najbolju. Ja sam sve to iz neke druge perspektive posmatrala i tačno je, neka predstava mi se više dopala, neka manje, ali ja sam se bavila tumačenjem teksta, glume, pokreta, a u tom smislu su glumci, pisci tekstova i reditelji svake večeri bili i više nego odlični.

Predstava “Moj sin samo malo sporije hoda” govori o jednoj porodici. Kako je Predrag Stojmenović rekao, o porodici u kojoj je naglašen balkanski matrijarhat. Matrijarhat koji se suočava sa problemima koje često svesno ne umemo da prihvatimo, a nesvesno odavno već jesmo. Po mom mišljenju, srž predstave jeste lik majke, odnosno lik Mie koju tumači fenomenalna Milena Pavlović Čučilović. U njoj sam prepoznala moju majku. Ja sam neko ko se već 12 godina bori sa hroničnom bolešću. I već 12 godina sam drugačija. Srećom, moja porodica me nikada nije tretirala kao drugačiju, ali ne mogu da zamislim kako se moja majka osećala kada drugi to jesu. U ovom komadu se pred nama razvija lik Mie, odnosno odrasta, kako je i sama Milena Pavlović Čučilović rekla na konferenciji. Njena deca odrastaju, pa mora i ona sa njima. U početku je Mia neko ko vidno negira situaciju, neko ko je pod sopstvenom prisilom pozitivan. Kako vreme odmiče, tako rat koji ona vodi sama sa sobom sve više izlazi iz nje, a u trenutku kada ona dolazi do tačke kulminacije, tada i počinje da shvata da je ona odavno već sve prihvatila. Nakon predstave sam sa njom i porazgovarala i rekla joj da mi je drago što sam imala prilike da je vidim u ovoj ulozi i da ju je odlično iznela, a ona mi je rekla da je to svakako bio izazov.

Kada je reč o različitosti, na sceni se pojavljuju dva reprezentativna lika, a o jednom saznajemo samo iz teksta. Dva lika koja su na sceni jesu Miin sin Branko i Miina majka Ana. Branko, kog tumači Miloš Biković, je u kolicima i kako reditelj kaže, bori se sa distrofijom. On je odavno prihvatio svoju bolest i naučio da sa njom živi – potrebno je samo da još jedna kockica upadne na svoje mesto, a to je da i njegova majka Mia nauči sebe. Miina majka Ana, koju tumači grandiozna Vesna Čipčić, se bori sa demencijom. Tačnije, kako je i sama glumica rekla, ona je dementna u situacijama kada to hoće, a nije dementna onda kada to neće. Onaj koji je drugačiji, a o kome čujemo samo iz teksta, jeste sin Miine sestre Rite koju tumači odlična Milica Zarić. Upravo je Rita ta koja, čini se, najviše negira ono što zna, a zapravo najbolje ume da to i prihvati.

Ako već govorimo o ženskim ulogama koje su stub ovog komada, važno je spomenuti i lik Doris, Miine ćerke, koju tumači Jelisaveta Orašanin i lik njene drugarice Sare koju tumači mlada Anja Alač. Obe su svoje likove iznele na pravi način, u svakom momentu smo im verovali i to što su, čini mi se, njih dve i nosioci komičnog dela predstave je svakako ostavilo svoj pečat. Pored njih dve, za komiku je zadužena i baka Ana, naravno.

predrag
FOTOGRAFIJE PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Ono što je mene zaintrigiralo jeste fotoaparat koji je stalno u Brankovim rukama, a na zidu stana, odnosno scenografiji, su okačene fotografije ove porodice. Zbog toga sam odlučila da na konferenciji postavim pitanje reditelju da li je baš fotografija Brankov beg od okoline. Na pitanje mi je odgovorio Miloš Biković objasnivši da se to može tumačiti na razne načine i da svakako nije pogrešno to posmatrati iz tog ugla. Dodao je da fotografije koje su okačene predstavljaju ličnu istoriju ove porodice, da su tu da načine muzej. I sam reditelj je to potvrdio i još rekao da kada porodica doživi krizu, tada beži u sećanja, a fotografije upravo to i predstavljaju. Taj beg svakako nije istinit, ali je ovoj porodici u trenutku spasonosan.

Iako je od samog početka sve slutilo na tragičan ishod, možda psihološki krah lika, komad ima srećan kraj i sve ono što je na momente tragično pada u vodu. Na samom kraju možemo da odahnemo.

Večerašnjom predstavom je završen takmičarski deo Festivala i moram priznati da mi je malo žao. Srećom, gledaćemo još dve predstave, sutra i prekosutra, u čast nagrađenih, a ja ih očekujem sa istim žarom kao i ove do večeras. Sutrašnju, “Kidaj od svoga brata” jer je u pitanju Gradsko pozorište “Teatar 91” Aleksinac, a u nedelju “Beoton mahala” zbog svega što sam o toj predstavi pročitala, a i reditelja Branislava Trifunovića i Rifata Rifatovića.

Vaša Vještica!