“Bićemo prvaci sveta”

Mislim da niko ne zna koliko sam najviše na svetu želela da igram košarku. Od malena mi je svaka kanta, korpa, kutija ličila na koš i sve što je moglo, ja bih ubacivala i svaki pogodak slavila kao najvažniji koš u životu. Imala sam sve što je bilo potrebno – ljubav prema košarci, visinu, volju, želju, ma sve! Ipak, kada sam sa jedanaest godina dobila reumatski idopatski artritis moje želje nisu nikako mogle biti ostvarene. Često se pitam šta bi bilo da sam uspela da ostvarim taj san. Žao mi je što nikada neću saznati.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Elem, pišem vam o košarci zato što sam večeras ponovo gledala film Bićemo prvaci sveta. Vrlo je malo filmova koje mogu da pogledam više od jednog puta. Obično mi to drugo gledanje bude dosadno i promenim mišljenje o filmu. Kada Ranko Žeravica (Sergej Trifunović) zaplače nakon provokacije američke novinarke, zaplakala sam i ja. Kada Nebojša Popović (Strahinja Blažić) izgovara da je Žućko (Dejan Dedić) poginuo na putu za Beograd srce mi se steglo više nego kada sam gledala premijeru u bioskopu pre nešto manje od godinu dana. Mada, uhvatila sam sebe da sam neke delove filma i večeras gledala sa usnama nehotice razvučenim u osmeh. Od trenutka kada sudbinska utakmica počinje, ja sam počela da se ježim kao da ne znam kakav će ishod biti. Ovaj jedinstveni omaž fenomenalnim ličnostima iz istorije srpske košarke je skrojen baš po mojoj meri. Zahvalna sam svim ljudima koji su se potrudili da na ovaj način sačuvamo naše od zaborava.

Možda ja zbog te prevelike ljubavi prema košarci sve to doživljavam malo subjektivnije, ali mislim da zaista ne smem da ostavim ovaj moj blog bez par redaka o fenomenalnoj glumačkoj ekipi koja je deo ovog projekta. Film je režirao Darko Bajić i nesumnjivo odradio fenomenalan posao! Mislim da je sam pristup jednoj ovakvoj temi upravo ključ uspeha – jako mi se dopada to što sve vreme u filmu imamo dva vremenska toka. U jednom vidimo reprezentaciju koja će osvojiti svetsku titulu i kako su oni proveli dan pre nego što će se naći na tronu, a sa druge strane vidimo koliko su se mladi ljudi borili da ostvare sopstvene snove i ispune obećanja. Muziku za film potpisuje Kiki Lesandrić i ja prosto moram da istaknem koliko mi se muzika dopala. Svaki ton prati emociju momenta u kom ga čujemo.

milos-bikovic-strahinja-blazic-marko-janketic-bicemo-prvaci-sveta
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Posebno bih istakla glumačko umeće mlade četvorke (Marka Janketića, Miloša Bikovića, Aleksandra Radojičića i Strahinje Blažića), sa posebnim osvrtom na Blažićevu ulogu Nebojše Popovića. Film je zamišljen tako da glavnu ulogu igra upravo mladi Blažić, a naglašavam ovo mladi da se slučajno ne zbunite kada vidite kakvom zrelom glumačkom veštinom on raspolaže. On ima tek 25 godina –  da ne znam da je toliko mlad, zapitala bih se gde su krili ovu glumčinu! Marko Janketić me je, takođe, oduševio u svojoj ulozi Aleksandra Nikolića. Ta dinamika kojom odiše gluma sina doajena srpskog glumišta Miše Janketića je nešto što ćemo tek imati prilike da gledamo u punom sjaju, i iskreno, ja jedva čekam to da vidim! Dopalo mi se što sam Sergeja Trifunovića videla u dijametralno suprotnoj ulozi od onih u kojima smo navikli da ga gledamo. Nesumnjivo je odlično odigrao trenera Ranka Žeravicu. Sam taj istorijski kontekst nosi sa sobom ogromne izazove. To su ljudi koji su postojali i koji postoje i dalje, tu nema mnogo lične interpretacije lika, a opet, svako od njih je u lik uneo i utisnuo nešto svoje, nešto autentično i na taj način izgradio likove koje ćemo, bez sumnje, dugo pamtiti.

Bicemo-prvaci-sveta-3
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Možda sam malo pristrasna, možda je ovo trebalo da napišem odavno, ali mogu vam tvrditi da sam ove redove ispisala sa neverovatnom inspiracijom i zadovoljstvom što ću ove misli sačuvati na mom parčetu web-a. Znam da je snimljena i serija i da bi trebalo da se emituje na RTS-u, a ja prosto jedva čekam da priču upotpunim na taj način. Čitav ovaj projekat približio mi je jednu istorijsku sliku o kojoj sam odavno čitala, inspirisao me da istražujem i čitam o svim tim istorijskim činjenicama i da u potpunosti shvatim zbog čega smo mi zemlja košarke. Oprostićete mi ako mislite da je ovo glupo, pretenciozno ili nepotrebno. Ovo sam pisala isključivo zbog sebe, a posvetila bih tekst svim ljudima koji se trude da nešto ostvare i svima onima koji neumorno ganjaju preko trnja do zvezda. Imam samo jednu poruku za vas – uspećemo, kao što su pravi borci pre nas, tako ćemo i mi!

Vaša Vještica!

Advertisements

“Moj sin samo malo sporije hoda”, V veče, Festival PIP, 2015.

Večeras sam ostala bez teksta, ali zaista. Pokušavam da skrojim koju rečenicu ovde, ali ne ide. Brišem slova, nekako mi nemaju smisla. Ono što sam ja doživela gledajući poslednju predstavu u takmičarskom delu IV Festivala PIP prosto ne mogu rečima da vam dočaram. Stoga, zadržaću to lično za sebe, a pisaću vam o onome što sam sama istumačila i onome što sam čula na konferenciji nakon predstave.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Videli smo delo koje je napisao Ivor Martinić, a režirao Predrag Stojmenović. Kao i na svakoj takmičarskoj večeri, jedno umetničko delo. O glumi ovih ljudi, o Beogradskom dramskom pozorištu uopšte, bi zaista bilo suvišno i pretenciozno komentarisati. Mislim da smo svi bili svesni da su večeras pred nama stajala velika imena i ispružila nam nesebično svoje emocije kroz svoje likove. To, naravno, nikako ne umanjuje sve ono prethodno što smo videli. Moje lično mišljenje je da je Duka Jovanović za ovaj Festival načinio fenomenalnu selekciju i da sam imala papirić za glasanje, ne bih ga iskoristila. Ja prosto ne bih znala koju predstavu da izdvojim kao najbolju. Ja sam sve to iz neke druge perspektive posmatrala i tačno je, neka predstava mi se više dopala, neka manje, ali ja sam se bavila tumačenjem teksta, glume, pokreta, a u tom smislu su glumci, pisci tekstova i reditelji svake večeri bili i više nego odlični.

Predstava “Moj sin samo malo sporije hoda” govori o jednoj porodici. Kako je Predrag Stojmenović rekao, o porodici u kojoj je naglašen balkanski matrijarhat. Matrijarhat koji se suočava sa problemima koje često svesno ne umemo da prihvatimo, a nesvesno odavno već jesmo. Po mom mišljenju, srž predstave jeste lik majke, odnosno lik Mie koju tumači fenomenalna Milena Pavlović Čučilović. U njoj sam prepoznala moju majku. Ja sam neko ko se već 12 godina bori sa hroničnom bolešću. I već 12 godina sam drugačija. Srećom, moja porodica me nikada nije tretirala kao drugačiju, ali ne mogu da zamislim kako se moja majka osećala kada drugi to jesu. U ovom komadu se pred nama razvija lik Mie, odnosno odrasta, kako je i sama Milena Pavlović Čučilović rekla na konferenciji. Njena deca odrastaju, pa mora i ona sa njima. U početku je Mia neko ko vidno negira situaciju, neko ko je pod sopstvenom prisilom pozitivan. Kako vreme odmiče, tako rat koji ona vodi sama sa sobom sve više izlazi iz nje, a u trenutku kada ona dolazi do tačke kulminacije, tada i počinje da shvata da je ona odavno već sve prihvatila. Nakon predstave sam sa njom i porazgovarala i rekla joj da mi je drago što sam imala prilike da je vidim u ovoj ulozi i da ju je odlično iznela, a ona mi je rekla da je to svakako bio izazov.

Kada je reč o različitosti, na sceni se pojavljuju dva reprezentativna lika, a o jednom saznajemo samo iz teksta. Dva lika koja su na sceni jesu Miin sin Branko i Miina majka Ana. Branko, kog tumači Miloš Biković, je u kolicima i kako reditelj kaže, bori se sa distrofijom. On je odavno prihvatio svoju bolest i naučio da sa njom živi – potrebno je samo da još jedna kockica upadne na svoje mesto, a to je da i njegova majka Mia nauči sebe. Miina majka Ana, koju tumači grandiozna Vesna Čipčić, se bori sa demencijom. Tačnije, kako je i sama glumica rekla, ona je dementna u situacijama kada to hoće, a nije dementna onda kada to neće. Onaj koji je drugačiji, a o kome čujemo samo iz teksta, jeste sin Miine sestre Rite koju tumači odlična Milica Zarić. Upravo je Rita ta koja, čini se, najviše negira ono što zna, a zapravo najbolje ume da to i prihvati.

Ako već govorimo o ženskim ulogama koje su stub ovog komada, važno je spomenuti i lik Doris, Miine ćerke, koju tumači Jelisaveta Orašanin i lik njene drugarice Sare koju tumači mlada Anja Alač. Obe su svoje likove iznele na pravi način, u svakom momentu smo im verovali i to što su, čini mi se, njih dve i nosioci komičnog dela predstave je svakako ostavilo svoj pečat. Pored njih dve, za komiku je zadužena i baka Ana, naravno.

predrag
FOTOGRAFIJE PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Ono što je mene zaintrigiralo jeste fotoaparat koji je stalno u Brankovim rukama, a na zidu stana, odnosno scenografiji, su okačene fotografije ove porodice. Zbog toga sam odlučila da na konferenciji postavim pitanje reditelju da li je baš fotografija Brankov beg od okoline. Na pitanje mi je odgovorio Miloš Biković objasnivši da se to može tumačiti na razne načine i da svakako nije pogrešno to posmatrati iz tog ugla. Dodao je da fotografije koje su okačene predstavljaju ličnu istoriju ove porodice, da su tu da načine muzej. I sam reditelj je to potvrdio i još rekao da kada porodica doživi krizu, tada beži u sećanja, a fotografije upravo to i predstavljaju. Taj beg svakako nije istinit, ali je ovoj porodici u trenutku spasonosan.

Iako je od samog početka sve slutilo na tragičan ishod, možda psihološki krah lika, komad ima srećan kraj i sve ono što je na momente tragično pada u vodu. Na samom kraju možemo da odahnemo.

Večerašnjom predstavom je završen takmičarski deo Festivala i moram priznati da mi je malo žao. Srećom, gledaćemo još dve predstave, sutra i prekosutra, u čast nagrađenih, a ja ih očekujem sa istim žarom kao i ove do večeras. Sutrašnju, “Kidaj od svoga brata” jer je u pitanju Gradsko pozorište “Teatar 91” Aleksinac, a u nedelju “Beoton mahala” zbog svega što sam o toj predstavi pročitala, a i reditelja Branislava Trifunovića i Rifata Rifatovića.

Vaša Vještica!