“Brakolomije”, 21.06.2016. godine, Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu

Veče pred ispit sam obično vrlo nervozna i napeta. Razmišljam o tome koliko uopšte nisam spremna, a koliko moram da položim sutrašnji ispit. Da ne bih sebi u glavi vrtela hiljadu mogućih scenarija iz kojih ja ne izlazim kao pobednik, odlučila sam da odem u pozorište. Za kraj ove pozorišne sezone u našem skromnom pozorištu odigrana je predstava Brakolomije.

12512287_1700623093539309_6765167725032069597_n
Fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice, photo by Vladan Milisavljević.

O predstavi sam čitala mesecima već. Na Instagramu, Fejsbuku pratila pripreme i nadala se da će gostovati i kod nas. Pre jedno mesec dana, možda i više, trebalo je da predstava gostuje u Nišu i ja sam kupila kartu, ali očigledno nije bilo dovoljno prodatih karata (ŠTO ME IZNENAĐUJE, S OBZIROM NA IMENA I TO ŠTO JE PREDSTAVA FENOMENALNA) i izvođenje u Nišu je otkazano. Večeras su ovi veliki glumci bili gosti našeg malog grada, na moju veliku radost, i nesebično ću reći da smo uvek bolja publika od one iz velikih gradova. Činjenica, sala nije bila puna kao što sam očekivala, ali verujem da se svako iz publike večeras odmorio kao da je deset dana bio na moru.

Predstavu Brakolomije su uradili sami glumci koji u njoj igraju! Dakle, tekst, režija,  postavka, sve su sami uradili! Kalina Kovačević, Bojana Stefanović, Aleksandar Srećković Kubura i Nenad Stojmenović su napravili jednu tako dobru komediju, da sam ja prosto ostala bez teksta i ne znam kako da vam običnim rečima opišem koliko sam se dobro zabavila! U predstavi se radi o rijaliti programu Brakolomije. Samo četiri glumca prolazi kroz više od 10 likova i svaki lik je autentičan! Transformacije se odigravaju u sekundama! Primetila sam da meni izuzetno prija takva dinamika u pozorišnom komadu. Mislim da na taj način glumci zaista pokažu koliko su pretalentovani, a ovo četvoro to svakako jesu, pa i više od toga! Naravno, s obzirom na to da se radi o ozbiljnim profesionalcima, nije čudno što su tako dobro uigrani, ali mi iz manje urbanizovanih sredina nemamo često priliku da gledamo ovako nešto. Zato je naše oduševljenje utoliko veće. Kroz glavu mi je samo prolazilo: Jao, samo da se ne završi prebrzo! Želim još!

12661766_1688188544782764_875702155090034319_n
Fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice, photo by Vladan Milisavljević.

 

Kada sam pročitala podatak da iza čitavog projekta stoji samo njih četvoro, došlo mi je da se vratim u Centar za kulturu i umetnost i lično se pred njima poklonim. Savremena drama u Srbiji je u vrlo teškom položaju. Od nje se očekuje da bude aktivistička, da nam pozorište postane utočište u vremenu kada je svuda oko nas šund i kič. Ja sam oduševljena što jedna ovakva komedija u sebi sadrži i određenu i sasvim dovoljnu dozu pomenutog aktivizma. Sat i trideset minuta se publika smeje bez prestanka! A kada izađeš iz pozorišta, pred očima ti se prikaže šta si upravo video/la. I priželjkuješ da se na TV-u dogodi baš ono što ti se pred očima odigralo, da kič umukne, da šund nestane.

Kalinina dinamičnost, Bojanina predivnost, Kuburin humor i Nenadova teatralnost dali su nam jedan odličan komad koji će sve daske na kojima bude odigran večito pamtiti. Brakolomije na jedan domišljat i vickast način otvaraju oči, ali i zabavljaju publiku do maksimuma. Ne pamtim kada sam poslednji put gledala ovako dobru, domaću komediju. Još jednom, GROMKI APLAUZ ZA OVAJ PROJEKAT!

Vaša Vještica

*** SVE FOTOGRAFIJE SU PREUZETE SA ZVANIČNE FEJSBUK STRANICE BRAKOLOMIJE I NJIHOV AUTOR JE VLADAN MILISAVLJEVIĆ.

“Bela kafa”, Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu, 01.03.2016.

Trebalo mi je nešto više od mesec dana da mi se utisci slegnu. Na Instagramu sam tekst najavila još tada, međutim, zaista mi je bilo potrebno malo vremena da formiram mišljenje i hladne glave pišem o ovoj predstavi.

U Centru za kulturu i umetnost u Aleksincu je 01. marta ove godine odigrana predstava Narodnog pozorišta u Beogradu, “Bela kafa”. Predstava je trajala dva i po sata. Kada sam čitala o njoj, videla sam da se izvodi u dva čina, međutim, kod nas su glumci bez ikakve pauze dva i po sata pričali priču. Ja sam prosto bila oduševljena takvom jednom vrstom profesionalizma. Bilo bi pretenciozno govoriti o glumcima i njihovom umenju jer se, prosto, radi o ljudima koji svoj posao već dugo besprekorno obavljaju. U predstavi igraju: Branko Vidaković, Olga Odanović, Vanja Ejdus, Pavle Jerinić, Nenad Stojmenović i Nada Šargin.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA ZVANIČNOG SAJTA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA ZVANIČNOG SAJTA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU.

Čitava priča obuhvata jedan veoma dug vremenski period, čak četrnaest godina. Ono što je meni bilo najzanimljivije jeste transformacija svih likova u tom vremenskom periodu. Najefektnija je transformacija Ružice koju igra fenomenalna Vanja Ejdus. Meni je posebno zadovoljstvo bilo da konačno na pozorišnoj sceni gledam moju sugrađanku Olgu Odanović koja je maestralno odigrala ulogu majke Janje. U središtu dramske radnje je jedna porodica i njeno propadanje. Jedna priča koja nimalo nije laka. Vrlo često replike ovih komplesnih likova te nateraju na duboko razmišljanje, ali su tu komične replike koje te vrlo brzo trgnu. Fascinantno je što ste u jednoj sekundi na ivici suza, a već u sledećoj možete pući od smeha. Ta dinamika dramskog pisca Aleksandra Popovića. Ipak, ono što je najvažnije jeste to da je stradanje ove porodice zapravo slika stradanja jednog kolektiva.

Jako mi se dopada rediteljev pristup komadu. Sama priča je već dovoljno kompleksna, a reditelj Milan Nešković svojim postupkom samo upotpunjava čitav doživljaj. Ono što je meni bilo upečatljivo jeste sama scenografija, za koju je zadužena Vesna Popović, koja se sastoji od jedne prostorije u kojoj se nalazi jedan vrlo bogat luster i jedna obična, plava fotelja. I to je sve. Ostatak scenografije vam glumci svojom izvanrednom glumom oslikavaju pred očima. Momenat sa ispisivanjem ključnih misli iz komada po zidovima sobe u kojoj se sve dešava ostavlja vrlo jak pečat na čitavu priču.

Ja volim ovakve predstave. Volim način na koji oslikavaju društvo. Ova je, međutim, toliko kompleksna da se malo plašim da joj ne umanjim vrednost svojim rečima, no nadam se da sam uspela da vam dočaram moje utiske. Za sam kraj, definitivno preporučujem da je pogledate ukoliko ste u mogućnosti, a ukoliko ste već gledali napišite mi u komentarima svoje utiske.

Ponudila bih vas belom kafom, ali nema ni kafe, a nema ni mleka…

Vaša Vještica!

Više o predstavi – http://www.narodnopozoriste.rs/bela-kafa