VI Festival PIP: “Rubište”, 25.11.2017.

Na četvrtoj večeri Festivala prvoizvedenih predstava održana je promocija knjiga DukaTi, u kojoj se nalaze anegdote o Dušanu Duki Jovanoviću, utemeljivaču Festivala PIP u Aleksincu, autora Viobrana Viće Radosavljevića i Ješa Mušica, drama Dušana Duke Jovanovića koju je završio tri dana pre svoje smrti. Ovo je bio jedan jako dirljiv, ali vrlo potreban događaj na Festivalu PIP.

Ansambl Šabačkog pozorišta odigrao je četvrtu predstavu u takmičarskom delu Festivala PIP, Rubište. Dramski tekst je napisao Ninoslav Đorđević, dok je reditelj Kokan Mladenović.

Muka. Oči pune suza. Knedla u grlu. Lupanje srca. Znojenje dlanova. Sve to, i još više od toga. Misli, bezbroj teških misli. Ne znam koju pre da uhvatim. Da li da dopustim sebi da zaplačem? Ne mogu. Knedla je i dalje u grlu. Srce lupa. I lupa. I lupa. Muka.

Nekada, negde, na rubu egzistencije u majčici Srbiji neka žena otišla je na njivu sa sinom. Pronašli su je krvavu, ali živu. Bez sina. To je okinulo misli Ninoslava Đorđevića i nateralo ga da zapiše kako se to “živi” na rubu egzistencije. Kada je okidač jedan ovako tragičan događaj, niko ni ne sluti da će se za njim nizati još tragičniji. Možda ja nisam dovoljno vešta da prenesem sve ono što bih možda želela. Možda previše pišem srcem. Ali, nakon jedne ovakve predstave, ja drugačije ne umem. Ja sam neko ko potiče sa juga Srbije, gde je radnja i smeštena. Možda zato i čitavu priču vidim nekim drugim očima. Očima koje svakodnevno gledaju rubištanske gadosti.

Najveći problem leži u tome što su svi mogući međuljudski odnosi narušeni. Još je veći problem što o tome niko ne govori. Zato su ovaj dramski tekst, ova režija i ova podela izuzetno važni i značajni!

Ljudi od krvi i mesa žive u najgorim mogućim uslovima za ljudski život. Životare. I sve priče su potpuno realne, tačne i ispričane tako da se publika sve vreme ježi. Priznajem, nisam sigurna da bih mogla žanrovski da odredim ovaj komad. Možda bi to bila jedna crna drama o krahu jednog naroda. Nema metafore, nema karikiranja, nema praznog hoda. Svaki pokret, potez, korak su na pravom mestu. Kokan Mladenović kaže: “Tamo je Rubište. I bilo bi lepo da je tamo. Ali – ako je tamo, kako to da mi živimo u njemu?” Smatram da je jedan ovakav komad, jedan ovoliko jak i realan tekst mogao samo i jedino Mladenović režirati.

Ne bih znala koji je trenutak bolniji. Da li onaj kada Marija (Milica Janevski) po svaku cenu želi da postane majka, pa se okreće i crnoj magiji i babi Petkani (Sonja Milojević)? Možda momenat kada shvatamo zašto je Marija pobegla iz Rubišta, a zapravo ostala večno u njemu? Ili onda kada luda Stanika (Aneta Tomašević) doživljava potpuni krah? Meni je možda najbolniji momenat kada devojka (Kristina Pajkić) pristaje na sve boleštine koje od nje traži Dragan (Strahinja Barović), ne bi li osetila trunku ljubavi?

15068716051.jpg

Glumci mogu biti maestralni samo onda kada je rečenica dobra, kada je reč jasna i kada je tekst živ. Ansambl Šabačkog pozorišta Dragana Radojević, Ljubiša Barović, Vladimir Milojević, Nikola Breković, Strahinja Barović, Aneta Tomašević, Kristina Pajkić, Slobodan Petranović, Sonja Milojević, Zoran Karajić, Deana Kostić, Aleksandra Ristić, Miloš Vojnović, Siniša Maksimović, Marko Ribić, ali i Saša Torlaković, Milica Janevski i Aleksandra Pleskonjić bili su i više nego maestralni.

Napisati ovakav tekst znači biti mnogo savestan i svesan. Ninoslav Đorđević se sa situacijama o kojima piše nimalo nije igrao. Povezao ih je u jednu tragičnu nit. U publici se nije mogao čuti smeh, pa i onda kada se oteo, nije ga bilo zbog toga što je u komadu nešto komično, već je to bio onaj smeh koji dolazi nakon plača, onaj koji dolazi iz nemoći. Sjajni monolozi koje su izgovarali neki od likova, a posebno mnogolog Ljubinka (Miloš Vojnović) i Svetolika (Saša Torlaković) naterali su me da zaplačem. Vojnović je imao zadatak da izgovori par najjačih rečenica u tekstu i odigra jednu od ključnih scena u čitavoj predstavi, dok je Torlaković ispričao priču koja nije tužna, već je tragična.

Rubište-najava.jpg

Bojim se da ove moje reči ne umanje vrednost ove predstave. Ovo je potrebno odigrati u svakom mogućem mestu u Srbiji. Određeni deo publike na teritoriji cele države može reći da je to negde tamo. Dobro je, nismo mi. Upravo je suprotno od toga. Da, to jesmo mi. Da, sve te gadosti postoje. Rubište je i bliže nego što mislimo. Svi smo mi Rubište. To je možda i ono najbolnije.

Advertisements

V Festival PIP, predstava “Revizor za jugoistok”, 24.11.2016.

Treća predstava koja je izvedena u takmičarskom delu V Festivala prvoizvedenih predstava jeste Revizor za jugoistok. Iz same najave, mogla sam naslutiti autentičnost Svetislava Basare, koji je napisao ovaj komad, a izvanredna režija Marka Torlakovića je zaokružila čitavu priču na jedan jako zanimljiv i nesvakidašnji način. U predstavi igraju: Vladimir Milojević, Aneta Tomašević, Miloš Vojnović, Kristina Pajkić, Deana Kostić, Slobodan Petranović, Siniša Maksimović, Borivoje Božanić, Dragana Radojević, Strahinja Barović, Nikola Breković, Marko Ribić i Pavle Nikolić. Važno je napomenuti da se Basarin Revizor za jugoistok oslanja na Gogoljev Revizor u određenoj meri, ali da to nikako ne utiče na autentičnost srpskog, palanačkog mentaliteta.

Ja uživam u ovakvom, angažovanom pozorištu. U komadu se na jedan vrlo ironičan način iznosi pogled na političku scenu u Srbiji. Vrlo jasnim implikacijama naslućuje se kome su i na koji način upućene poruke koje likovi šalju. Čitava postava je tako osmišljena da bi se i bez samo jednog delića sve srušilo kao kula od karata. Počevši od scenografije, na kojoj je najdominantnija bodljikava žica, preko izvanrednih kostima, pa sve do fascinantnog scenskog pokreta, ovaj komad na najsiroviji i najrealističniji način oslikava stanje u našoj državici. Animalnost koju likovi poseduju svakako je neophodna, a sama drama na pravi način oslikava jedan palanački mentalitet.

Marko Torlaković je objasnio žanrovsku (ne)određenost, a na kraju je dramu odredio kao pozorišnu grotesku. Meni se dopada režija nekoga ko sve ovo što se oko nas dešava gleda očima jedne mlade, perspektivne osobe koja sebi želi zdravu budućnost. U predstavi, kako sam reditelj kaže, konstantno prisutno orgijanje ima svoje izvesno značenje koje treba baš tako i razumeti. Pored najsirovije predstavljene situacije u jednoj palanci, ova predstava postavlja i ozbiljna pitanja.

14980694_1313090025370623_9045228162001228701_n

Ono što mogu tvrditi jeste činjenica da su moji sugrađani iščekivali predstavu Šabačkog pozorišta, a niko od njih nije bio razočaran nakon predstave. Uvek sa radošću dočekamo ansambl ovog pozorišta zato što se u njihov izvanredni performans nikada ne sumnja. To je pozorište koje se na našem Festivalu praizvedbi takmiči od prvog festivala, a ja moram reći da mi to samo pričinjava zadovoljstvo što makar jednom godišnje mogu da pogledam ostvarenja ovog pozorišta. Šabačko pozorište je definitivno u samom vrhu najboljih pozorišta u Srbiji.

Čitava ova priča me zaista malo podseća na nekog modernizovanog Domanovića, a kako njegov rad obožavam, tako mi se i ova vrsta aktivističkog pozorišta zaista dopada. Od Gogolja do danas sve je isto, samo je apgrejdovano, kako je rekao glumac Vladimir Milojević. Stoga, preporučujem vam da predstavu svakako pogledate – na repertoaru je Šabačkog pozorišta, a često i gostuju, pa probajte da ih ulovite.

Vaša Vještica

“Kainov ožiljak”, IV veče, Festival PIP, 2015.

Ivo Andrić. Nobelovac. U maslinastom kaputu, sa crnim naočarima. Jedan gospodin, možda i najveći srpski pisac. Verujem da ste u glavi formirali sliku Andrića baš u tom maslinastom kaputu, sa zamišljenim licem jednog mudraca. Ono što često zaboravljamo kada su u pitanju veliki pisci jeste činjenica da su i oni ljudi, od krvi i mesa, sa vrlinama i manama. To je upravo ono što je istakao koautor romana “Kainov ožiljak”, Dejan Stojiljković. Dramatizaciju ovog romana je uradio Spasoje Ž. Milovanović.

Fotografija preuzeta sa sajta sumadijapress.co.rs.
Fotografija preuzeta sa sajta sumadijapress.co.rs.

S obzirom na to da je u pitanju Festival prvoizvedenih predstava, možete zamisliti koliko je moje oduševljenje što smo na konferenciji imali priliku da čujemo i jednog od pisaca romana. Večerašnja konferencija je najduže trajala, skoro sat vremena. Malo je reći da sam uživala slušajući ljude koji su svoja znanja nesebično delili sa nama. Predstava ima dva čina. Glavni lik je Ivo Andrić, a vreme radnje je smešteno neposredno pred početak Drugog svetskog rata. Iako je bila prilično duga, ne sećam se koja mi je predstava ovako držala pažnju i kada mi je vreme brže proteklo. Radnja je dinamična i scenografija, koja je skoro prazna, je sasvim dovoljna s obzirom na glumačko umeće koje smo imali prilike da vidimo. Zoran Karajić, direktor Šabačkog pozorišta i jedan od glumaca u ovoj predstavi, tumači dva lika, jednako važna.  On je zapisničar koji je ovde u ulozi naratora, ali i Albert Ditrih, neko ko je, pa slobodno mogu reći, kostur predstave. Meni je bila fascinantna transofmacija koju je ovaj glumac činio između ova dva lika.

Fotografija preuzeta sa sajta blic.rs.
Fotografija preuzeta sa sajta blic.rs.

Ja sam u ovoj predstavi bila očarana glumicom Sonjom Milojević. Već sam je gledala na prethodnom Festivalu, ali večeras sam je gledala u potpuno nezahvalnoj ulozi. Ona u ovoj predstavi igra Hitlera. I pre nego što je ona sama na konferenciji to rekla, u toku predstave, ja sam primetila da se ona ozbiljno bavila ovom ulogom. Cilj nije bila imitacija Hitlera, već da se čuje njegov ton, da autentičnost bude jedino sredstvo kojim će se lik graditi i ona je u tome svakako uspela. Te Hitlerove monologe je Spasoje Ž. Milovanović ubacio u dramatizaciji, u romanu ih nema.

Jug Radivojević, koji je režirao ovaj komad, je smisleno stavio tri žene da igraju tri zlikovca. Dakle, spomenula sam Sonju Milojević koja je fenomenalno iznela ulogu Hitlera, a pored nje, Deana Kostić i Aneta Tomašević su igrale Hermana Geringa i Rajnharda Hajdriha. Verujem da su im možda baš ove uloge bile najveći izazov u glumačkoj karijeri. Po mom skromnom mišljenju, uspele su da ih predstave na pravi način.

Od svih predstava koje smo do sada videli na Festivalu, čini mi se da je ova imala najbogatiju radnju. Sve vreme se nešto dešava, a to nešto itekako drži pažnju. Ono što je možda naintrigantnije jeste rasplet. Za mene je bio potpuno neočekivan. Možda zbog toga što još uvek mnogo toga treba da naučim, ali ovakav rasplet nisam očekivala, zaista. Neću otkrivati o čemu je konkretno reč, zato što želim da ukoliko čujete da se ova predstava daje u vašem gradu, kupite kartu i doživite glumu ovog fantastičnog ansambla pred svojim očima. Gledajući nagrade sa prethodnih Festivala, vidim da su dosta njih dobili upravo članovi Šabačkog pozorišta i ja uopšte ne sumnjam da ih sada neće biti.

Meni je razgovor nakon predstave bio poput nekog predavanja o Ivi Andriću, a kao student književnosti uživala sam slušajući Dejana Stojiljkovića. Kao što je Dragana Bošković i sama rekla, on je nepresušni izvor informacija. Zaista mi je drago što je organizacija Festivala tako dobro osmišljena i što imam priliku da prisustvujem tim razgovorima sa glumcima, rediteljima, večeras i piscem. Ja sam mnogo toga naučila i verujem da ću tek naučiti.

Vaša Vještica!