V Festival PIP, predstava “Julije Cezar”, 27.11.2016.

Dajte mi reči vredne za izgovoriti na sceni, reče jedan mudar čovek u toku razgovora nakon predstave Voz u utorak, 22.11.2016. godine. Sergej Trifunović je tada još i dodao da je mislio na Šekspira, Gogolja, Dostojevskog. A onda mu je Kokan Mladenović dao reči vredne za izgovoriti na pozorišnoj sceni. U razgovoru sa prijateljem nakon predstave Julije Cezar, odigrane u čast nagrađenih na V Festivalu PIP, zaključili smo da je dar što smo velikog Sergeja Trifunovića videli na pozorišnoj sceni. Pored njega, u predstavi rađenoj u koprodukciji Budva Grad teatra, Centra za kulturu i umetnost Svilajnac i Somborskog pozorišta, igrali su i Branislav Trifunović, Saša Torlaković, Marko Marković, Jelena Minić i Irena Popović.

Volim način na koji Kokan Mladenović pristupa drami uopšte i pozorištu kao izrazu sopstvene mudrosti. Volim njegov izraz, njegov trud da na potpuno jedan alegorijski način skrene pažnju i pokuša da otvori oči onima kojima su odavno zatvorene, zamagljene. Poruke koje on svojom neprikosnovenom režijom šalje jesu one koje se moraju daleko čuti. Samo ih treba razumeti. Ono što me posebno oduševljava jeste Mladenovićeva moć da odabere tako dobru i moćnu muziku koja će u svakom momentu pratiti sam tok režije.

14991820_1315115101834782_3859439992874008599_n

Iako nikada ne bih mogla da kažem da mi je baš jedan pisac omiljen, svakako bih među omiljene pisce uvek svrstala velikog Šekspira. O njegovim rečima je zaista suvišno govoriti – to su reči koje će uvek biti vredne i uvek će morati da se čuju. Meni se dopada ovakav Mladenovićev pristup jednom od najvećih Šekspirovih dela. Adaptacija teksta je jedna posebna alegorija na vreme u kom naši umetnici stvaraju predstavu i trude se da ožive možda malo zaboravljene misli. Uz to, aluzija na JEDNOG ČOVEKA u čijim su rukama svi konci je meni apsolutno i potpuno jasna, a pritom i sasvim na mestu.

Scenski pokret i sama scenografija urađeni su sasvim smisleno u odnosu na adaptaciju samog teksta i smatram da ona u scenografiji, zapravo, i leži. Crne toge predstavljaju jedno novo, mračno doba u kom se trenutno nalazimo. Ne samo mi, već čitav svet. Moraće mnogo toga da se promeni ne bi li toge ponovo postale bele. Prirodnost samih glumaca, njihova rečitost u scenama kada izlaze iz Šekspirovih likova, nešto je što se mora doživeti, ne samo videti ili čuti. Zato smatram da je jako važno razumetu da je pozorišna predstava ovde i sada, da se takva više nikada neće odigrati, niti je ikada bila odigrana u toj formi. I zato moja ljubav prema pozorištu nikada ne može prestati.Ja ne mogu rečima opisati moje oduševljenje ovom predstavom, ali kada se genijalni ljudi udruže, tu se greške ni ne potkradaju.

Mi moramo shvatiti da je svaka predstava odigrana na ovom Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu dar publici koja voli pozorište. Ne mogu i neću se truditi da shvatim zlurade i ružne komentare kojih je bilo, moram priznati malo, ali sam čula i bilo ih je. Smatram da su odraz malograđanštine koja ne razume koncept pozorišta. A upravo iz tog razloga, zato što su tu da budu viđeni i uslikani, smatram da ne treba jednu reč da progovre, da ne kaljaju uzvišenu pozorišnu umetnost.

Sama organizacija Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu je ove godine svoj trud i rad podigla na jedan viši nivo. Ozbiljno dobre predstave, ansambli i pozorišta iz cele Srbije bili su naši gosti i prosto niko nije imao zamerku, a trudila sam se svake večeri pitam nekog od gostiju kako im se sviđa kod nas i mogu vam reći da su svi imali samo reči hvale. Smatram da je ovaj Festival jako važan za naš grad, da polako postajemo grad uz čije će ime asocijacija biti pozorište i ja se radujem zbog toga. Zamerila bih samo vodećim medijima u Srbiji što Festival prvoizvedenih predstava nisu propratili u onoj meri u kojoj bih ja volela da jesu. Na kraju, u državi u kakvoj živimo, to me uopšte ne čudi i to je tužno. Ipak, ovaj Festival u mojim očima zaista predstavlja jednu svetlu tačku u mraku u kom živimo.

Vaša Vještica

Advertisements

V Festival PIP, predstava “Voz”, 22.11.2016.

Mislim da bi svakako suvišno bilo spominjati ponovo, ali ja prosto moram da naglasim koliko sam ponosna na moj grad. Aleksinac polako dobija jedan festival, jedan ozbiljan festival za koji se uporno traži karta više i koji će veoma uskoro, nadam se, prerasti u jedan pozorišni prestiž, iako sam sigurna da jednoj određenoj meri itekako to već jeste.

U Aleksincu je večeras, 22. novembra 2016. godine, otvoren peti pozorišni Festival prvoizvedenih predstava. Sada već tradicionalno, pre prve predstave, otvorena je izložba fotografija Marka Miladinovića. Fotografije koje su izložene u čitavom Centru za kulturu i umetnost su uslikane na prethodna četiri festivala. Ja jedva čekam da pogledam i ovogodišnje fotografije kakve samo umetnik poput Miladinovića može uslikati. Čovek prosto ima dar za momenat. Prva predstava, izvedena u takmičarskom delu festivala, bila je predstava Voz Zvezdara teatra u kojoj su igrali Voja Brajović i Sergej Trifunović. Tekst Kormaka Makartija videli smo u maestralnoj režiji Voje Brajovića. Za jednu ovakvu sredinu, za publiku željnu dobrog teksta, ova predstava je svojevrsan poklon.

14572187_1301643113181981_6379396217500058681_n

Kada čujete ova imena, imena vanserijskih glumaca, ne može da vas ne zaintrigira šta je ono što ćete moći da vidite na sceni. Kao neko ko se detaljno bavi i tekstom, na predstavu sam otišla potkovana – pronašla sam dramu i pročitala je i pogledala sam film The Sunset Limited, koji je 2011. u saradnji sa televizijom HBO radio Tomi Li Džouns. Nakon odgledane predstave, ja imam tri različita doživljaja i pred sobom tri različite interpretacije jednog teksta.

Ono što se meni najviše dopalo u ovoj režiji jeste taj momenat dinamičnosti. Prvi put sam prisustvovala predstavi gde je publika aktivni učesnik radnje, gde je publika treći lik u drami. I to je ono što ovaj pozorišni komad čini autentičnim, to je možda i najznačajnije za samo razumevanje ovog teksta. Meni je taj prisan odnos sa publikom odgovarao. Kako je i sam Voja Brajović rekao, ta neprimetna režija, ona koja se ne vidi je zapravo najbolja i ja se sa tim zaista mogu samo biti saglasna.

O samom žanru bih mogla mnogo toga napisati. U suštini, nisam znala kako da sopstvene misli složim, s obzirom na to da drama obiluje različitim elementima, a onda je u toku razgovora nakon predstave Sergej Trifunović izgovorio jednu kovanicu koju bi svakako trebalo uvrstiti u RMS, a to je teozofska drama. Najdominantniji elementi u ovoj drami zaista jesu teologija i filozofija, stoga sam sigurna da su pravi ljudi večeras u našem pozorištu uživali. Ukoliko ste željni jedne kvalitetne, teozofske rasprave, onda je prava predstava za vas i od srca vam preporučujem da uživate u ovom izvanrednom tekstu, a i u još izvanrednijoj režiji. Predstava nimalo nije laka, a kako sam Trufunović reče, počinje  upravo onda kada se zavesa spusti.

Nakon predstave, predsednik žirija Milivoje Mlađenović je zvanično otvorio peti Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu, a učenice Aleksinačke gimnazije su dodelile diplome za glumca večeri obojici izvanrednih umetnika. U tome je i čar same predstave – sve vreme si na nekoj sredini, između Crnog i Belog, tek pomalo nagneš ka nekoj strani, ali se vrlo brzo vratiš u početni položaj i tu svakako ostaješ.

Vaša Vještica

V Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu – program

Zadovoljstvo mi je i velika čast što ću ovogodišnji festival propratiti sa vama, podeliti moje utiske i razmišljanja. Prošlogodišnji Festival PIP je za mene predstavljao jedno jako važno iskustvo – uspela sam da spoznam sopstvene mogućnosti i shvatim kom poslu zapravo moje srce pripada i čime želim da se bavim u budućnosti.

Za ovogodišnji festival volim da kažem da je svojevrsni, mali jubilej, s obzirom na to da je peti po redu koji se održava u Aleksincu. Tomislav Trifunović, glumac i selektor predstava za Festival PIP, odabrao je vešto pet predstava za takmičarski deo i jednu, fenomenalnu za revijalni deo.

Continue reading “V Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu – program”

Magija velikog platna: “Jesen samuraja”

Odavno je već jasno da raspolažemo neverovatnim glumačkim kvalitetom. Ono što se već kristalizuje jesu kvalitetni projekti na kojima glumci rade. Filmska umetnost je kod nas uvek bila cenjena i srećna sam što kod nas producenti pametno ulažu. Svaki novi filmski projekat je bolji od prethodnog, a takva gradacija je nešto što nam je odavno potrebno.

Continue reading “Magija velikog platna: “Jesen samuraja””

“Bićemo prvaci sveta”

Mislim da niko ne zna koliko sam najviše na svetu želela da igram košarku. Od malena mi je svaka kanta, korpa, kutija ličila na koš i sve što je moglo, ja bih ubacivala i svaki pogodak slavila kao najvažniji koš u životu. Imala sam sve što je bilo potrebno – ljubav prema košarci, visinu, volju, želju, ma sve! Ipak, kada sam sa jedanaest godina dobila reumatski idopatski artritis moje želje nisu nikako mogle biti ostvarene. Često se pitam šta bi bilo da sam uspela da ostvarim taj san. Žao mi je što nikada neću saznati.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Elem, pišem vam o košarci zato što sam večeras ponovo gledala film Bićemo prvaci sveta. Vrlo je malo filmova koje mogu da pogledam više od jednog puta. Obično mi to drugo gledanje bude dosadno i promenim mišljenje o filmu. Kada Ranko Žeravica (Sergej Trifunović) zaplače nakon provokacije američke novinarke, zaplakala sam i ja. Kada Nebojša Popović (Strahinja Blažić) izgovara da je Žućko (Dejan Dedić) poginuo na putu za Beograd srce mi se steglo više nego kada sam gledala premijeru u bioskopu pre nešto manje od godinu dana. Mada, uhvatila sam sebe da sam neke delove filma i večeras gledala sa usnama nehotice razvučenim u osmeh. Od trenutka kada sudbinska utakmica počinje, ja sam počela da se ježim kao da ne znam kakav će ishod biti. Ovaj jedinstveni omaž fenomenalnim ličnostima iz istorije srpske košarke je skrojen baš po mojoj meri. Zahvalna sam svim ljudima koji su se potrudili da na ovaj način sačuvamo naše od zaborava.

Možda ja zbog te prevelike ljubavi prema košarci sve to doživljavam malo subjektivnije, ali mislim da zaista ne smem da ostavim ovaj moj blog bez par redaka o fenomenalnoj glumačkoj ekipi koja je deo ovog projekta. Film je režirao Darko Bajić i nesumnjivo odradio fenomenalan posao! Mislim da je sam pristup jednoj ovakvoj temi upravo ključ uspeha – jako mi se dopada to što sve vreme u filmu imamo dva vremenska toka. U jednom vidimo reprezentaciju koja će osvojiti svetsku titulu i kako su oni proveli dan pre nego što će se naći na tronu, a sa druge strane vidimo koliko su se mladi ljudi borili da ostvare sopstvene snove i ispune obećanja. Muziku za film potpisuje Kiki Lesandrić i ja prosto moram da istaknem koliko mi se muzika dopala. Svaki ton prati emociju momenta u kom ga čujemo.

milos-bikovic-strahinja-blazic-marko-janketic-bicemo-prvaci-sveta
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Posebno bih istakla glumačko umeće mlade četvorke (Marka Janketića, Miloša Bikovića, Aleksandra Radojičića i Strahinje Blažića), sa posebnim osvrtom na Blažićevu ulogu Nebojše Popovića. Film je zamišljen tako da glavnu ulogu igra upravo mladi Blažić, a naglašavam ovo mladi da se slučajno ne zbunite kada vidite kakvom zrelom glumačkom veštinom on raspolaže. On ima tek 25 godina –  da ne znam da je toliko mlad, zapitala bih se gde su krili ovu glumčinu! Marko Janketić me je, takođe, oduševio u svojoj ulozi Aleksandra Nikolića. Ta dinamika kojom odiše gluma sina doajena srpskog glumišta Miše Janketića je nešto što ćemo tek imati prilike da gledamo u punom sjaju, i iskreno, ja jedva čekam to da vidim! Dopalo mi se što sam Sergeja Trifunovića videla u dijametralno suprotnoj ulozi od onih u kojima smo navikli da ga gledamo. Nesumnjivo je odlično odigrao trenera Ranka Žeravicu. Sam taj istorijski kontekst nosi sa sobom ogromne izazove. To su ljudi koji su postojali i koji postoje i dalje, tu nema mnogo lične interpretacije lika, a opet, svako od njih je u lik uneo i utisnuo nešto svoje, nešto autentično i na taj način izgradio likove koje ćemo, bez sumnje, dugo pamtiti.

Bicemo-prvaci-sveta-3
FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Možda sam malo pristrasna, možda je ovo trebalo da napišem odavno, ali mogu vam tvrditi da sam ove redove ispisala sa neverovatnom inspiracijom i zadovoljstvom što ću ove misli sačuvati na mom parčetu web-a. Znam da je snimljena i serija i da bi trebalo da se emituje na RTS-u, a ja prosto jedva čekam da priču upotpunim na taj način. Čitav ovaj projekat približio mi je jednu istorijsku sliku o kojoj sam odavno čitala, inspirisao me da istražujem i čitam o svim tim istorijskim činjenicama i da u potpunosti shvatim zbog čega smo mi zemlja košarke. Oprostićete mi ako mislite da je ovo glupo, pretenciozno ili nepotrebno. Ovo sam pisala isključivo zbog sebe, a posvetila bih tekst svim ljudima koji se trude da nešto ostvare i svima onima koji neumorno ganjaju preko trnja do zvezda. Imam samo jednu poruku za vas – uspećemo, kao što su pravi borci pre nas, tako ćemo i mi!

Vaša Vještica!