“Ana Karenjina”, Madlenianum, 28.11.2015.

Još kada je početkom 2014. godine najavljena premijera dramatizacije “Ane Karenjine” u Madlenianumu u Zemunu, znala sam da je to nešto što se mora videti. S obzirom na to da se radi o jednom vrlo kompleksnom romanu, zaista me je zaintrigiralo da vidim kako to može da se pretoči u dramu, a da sačuva smisao i da pokaže sve ono što se očekuje. Drago mi je što sam baš u ovom trenutku i pogledala dramu. Reč je o izvođenju 28.11.2015. godine, prvom nakon duže pauze zbog povrede glumca.

 

Još uvek sam mlada, ali srećom, oduvek sam volela pozorište i vrlo često ga posećivala, pa mogu da dozvolim sebi da napišem kritiku. Napominjem da je ovo samo mišljenje jedne mlade osobe, jedno sagledavanje iz neke druge perspektive, sa posebnim osvrtom na tekst. Dakle, radi se o dramatizaciji romana Lava Tolstoja koju je uradio Armin Petras. Prevod na srpski je uradila Jelena Kostić Tomović. Delo je iz epohe realizma, a kao i svako drugo umetničko delo podložno je ličnoj i subjektivnoj interpretaciji. Nisam bila lenja, pa sam malo istraživala pre nego što sam samu predstavu odgledala. Komentari koje sam pročitala su mi zvučali tako da sam se pitala vredi li uopšte videti ovu dramu. No, kakav sam zaljubljenik u dramsku umetnost, sigurna sam bila da ću pronaći smisao i uspeti da shvatim dramatizaciju u potpunosti. I jesam.

Mislim da je veliki problem sa ovom dramom to što ljudi generalno očekuju klasik. Očekuju da osete duh 19. veka, da sve bude autentično. Međutim, dramatizacija je tako urađena da to zaista nije moguće. Petras se potrudio da sačuva osnovne karakteristike svih likova i zato se opredelio samo za njih sedam. Odabrao je Anu, Karenjina, Vronskog, Stepana (u dramatizaciji Stefan), Doli (u dramatizaciji Daša), Kiti i Ljevina. Mislim da je to dobro, s obzirom na obimnost dela i sasvim je dovoljno da se suština prikaže kroz ove likove. Radi se o jednoj vrlo savremenoj dramatizaciji i meni to ne smeta. Tekst je dobar, jak. No, da nije ovakvih glumaca i ovakvog reditelja, ne bi to mnogo imalo smisla. Dakle, moje mišljenje je da je drama u srpskoj interpretaciji sasvim dobro izvedena, štaviše i odlično.

Režiju potpisuje Jug Radivojević. I da nisam istraživala pre izvođenja, na osnovu same scenografije bih sigurno zaključila o čijoj režiji se radi. Kažem to zbog mikrofona kojih ima svuda na sceni. Odnosno, likovi su u isto vreme i naratori. Oni glume, ali i pričaju priču upravo na tim mikrofonima. Iako je ovo tek druga predstava Juga Radivojevića koju sam pogledala, mislim da ću uvek rado otići i pogledati sve ono gde se njegovo ime pojavljuje. S obzirom na to da sam već pogledala njegov “Kainov ožiljak”, jasno mi je koliko se on prilagodi tekstu i koliko u prvi plan iznosi upravo ono što je najvažnije. Moram napomenuti da nisam veliki fan modernizacije večnih dela, ali ukoliko je to urađeno na pravi način, uvek ću dati pozitivan komentar. S obzirom na to da je i sam tekst već dovoljno modernizovan, ne vidim zbog čega je problem što je čitava drama zapravo razgovor neke ovovremenske Ane Karenjine sa onovremenskom. Takođe, izbor muzike je po mom mišljenju izuzetno dobar. Svaka pesma smisleno ima svoje mesto u drami. Možda zbog moje sentimentalne prirode, ali zaplakala sam kada sam čula čuvenu “Anesteziju” EKV-a. Senzibilitet žene koji ovo delo u celini nosi vrlo lako se može transponovati na bilo koje vreme.

Lik Ane Karenjine tumači Nina Janković. Meni je to od samog početka zvučalo kao odličan izbor jer mislim da Nina itekako ima senzibilitet kojim može da iznese čitavu dramu. Drago mi je što ovo nije bila prva predstava u kojoj sam je gledala, pa sa sigurnošću mogu potvrditi ono što sam i nakon prve pomislila, a to je da je njena gluma perfektna. Nju smo gledali i na filmu i na televiziji, a njena moć transformacije je neverovatna. Iako vrlo mlada, ona ozbiljno gazi pozorišnu scenu. Njena interpretacija je toliko jaka i ubedljiva, iako na momente možda previše efektna. Ja sam i to uspela da razumem. Da je bila mlaka u tim delovima, ne bi to ostavilo tako jak utisak, što opet govori o tome koliko je ona ovu ulogu ozbiljno shvatila i potrudila se da je iznese na pravi način.

Lik Vronskog tumači Viktor Savić. Uvek sam želela da njega vidim u pozorištu. Generalno glumce volim da vidim u pozorištu, u živoj interpretaciji, tada shvatim koliko su zapravo dobri. I nije me razočarao. Ta strast Vronskog koju je on morao da pokaže je itekako prikazana na pravi način. Iako je možda za nijansu bolji na televiziji ili filmu, a možda mi se i učinilo, u pozorištu je i više nego dobar. Vronskog sam uvek zamišljala baš onako kako ga je Viktor izneo.

Lik Karenjina tumači Tihomir Stanić, jedini iz te neke starije garde glumaca. Uz dužno poštovanje, možda sam baš zbog toga od njega očekivala da svojim glumačkim umećem odskače od ostalih. S druge strane, mladi glumci su toliko dobri, da je me je malo sramota što sam bila tako isključiva. Karenjin je opsednut formom, prividom. No, mislim da svako treba sebi dozvoliti ličnu i subjektivnu interpretaciju. Tihomir Stanić odlično iznosi lik jednog ovakvog čoveka. Ta prividna melanholija kojom odiše prevareni muž, a sve vreme on iznutra gori i pati je u ovoj dramatizaciji ključ starog Karenjina.

Lik Ljevina tumači Igor Đorđević. Njega sam u pozorištu gledala par puta i zaista se u ovoj drami pred mojim očima odigralo sve ono što sam očekivala, a i više od toga. Neverovatno lep čovek je prikazao ružnog čoveka spolja, a lepog iznutra. Njegova uloga podrazumeva čak i oslanjanje na gestikulaciju, pa i čitavog tela, a Igor to čini besprekorno. Uspeo je da me dotakne čak i do suza, iako je njegov tekst sve vreme protkan komičnim replikama. Uz dužno poštovanje, prosto moram da istaknem moje oduševljenje izvanrednom glumom Igora Đorđevića!

Lik Kiti tumači Tamara Aleksić. Njena interpretacija je izvanredna i nadam se da ću je gledati dugo u pozorištu. Ipak, mislim da je u samoj dramatizaciji lik Kiti doveden do apsurda, koji i razumem, ali ne podržavam. U redu je prenaglasiti njenu živost, buntovnost. Ipak, ja se ne bih usudila da nju dovedem do onoga kakvom nam je predstavlja dramaturg. Mislim da je trebalo više obratiti pažnju na Kitinu nežnost, na to što je ona jedan devojčurak pun snova, a ne degradirati je do apsurda. Nemojte me pogrešno shvatiti, glumica Tamara Aleksić fenomenalno iznosi ono što tekst od nje zahteva, tekst je taj koji u ovom slučaju treba kritikovati.

Lik Stefana tumači Aleksandar Radojičić. Ne znam koliko smem da komentarišem, ali biću hrabra. Stefanu je najvažnija dekadencija, a Radojičić na koga smo navikli u nekim drugačijim ulogama i ovu iznosi na svoj način, a opet sasvim, sasvim dobro. Njegov senzibilitet u glumi nekako potpuno odgovara ovakvom jednom liku. Ipak se ovde radi o mladim glumcima, a ja se trudim da izbegnem taj pridev da im slučajno ne bih umanjila značaj, jer su itekako svi vrlo važni za glumačku scenu u Srbiji. Srećna sam što imamo tako talentovane ljude koji će umetnost uvek održavati živom. Žao mi je što smo u manjini mi koji smo slušali monolog antihrista, a ne gledali. Radi se o vrlo važnom momentu u tekstu koji svakako treba čuti.

Lik Daše tumači Milena Vasić, no u ovoj izvedbi koju sam pogledala to je ipak bila Snežana Jeremić Nešković. Za njen lik je najvažnija religija, tako da mi se baš dopada deo u kom se ona transformiše i to i izgovara. Sviđa mi se njen način interpretacije, njena posvećenost liku. Ona je prava pozorišna glumica, žao mi je što sam je tek sada prvi put gledala. Ako volite odličnu, živu glumu, onda sam sigurna da ste uživali ili ćete uživati u sceni kada su samo Daša i Kiti na pozornici, neverovatna glumačka umetnost se odvija pred očima.

Želja reditelja je da nam približi i prikaže jednu tragičnu ljubav, upuštanje u nešto novo i nepoznato. Rediteljska igra sa vremenom je, po mom skromnom mišljenju, sasvim korektna i vrlo važna za razumevanje suštine. Dramska umetnost je danas vrlo otvorena, stoga meni ne smeta takav pristup pozorištu. Poštujem tuđe mišljenje, ali kao neko ko tek treba da izgradi sebe, ja podržavam ovakve poduhvate.

Obično se raspišem kada me nešto baš, baš inspiriše, a izgleda da se sa ovom dramom upravo to desilo. Celokupni utisak bi bio zaista dobar. Umetnost ne može ostati zatočena u nekom vremenu puritanaca, ona se razvija i raste kao sve ostalo. Moram priznati da me prilično iritiraju komentari upravo takvih sveznalica. Intepretacija je slobodna, ali pre bilo kakvih negativnih komentara moramo se setiti koliko neko ulaže sebe u ono što radi. To nisu ljudi koji su skupljeni nasumično i postavljeni na pozorišnu scenu. Radi se o profesionalncima, o umetnicima, o ljudima koji rade posao koji vole, koji prosipaju svoje umeće tu, pred našim očima. Ne volim kada neko govori o nečemu kao da bi on sam to bolje odradio. I zato sam srećna što su svi negativni komentari pobijeni onog momenta kada sam dramu odgledala, kada sam dozvolila sebi da je istumačim i zato vam i poklanjam ovaj tekst uz preporuku da obavezno otvorenog uma pogledate “Anu Karenjinu” u Madlenianumu. Vredi. Itekako vredi.

VIŠE INFORMACIJA: http://operatheatremadlenianum.com/ana-karenjina

SVE FOTOGRAFIJE SU PREUZETE SA STRANICE http://operatheatremadlenianum.com/ana-karenjina.

Vaša Vještica!