Covid-19 – moje iskustvo

Na samom početku moram da naglasim da ja nisam lekar, da sam potpuni laik i da o ovoj borbi pišem iz ličnog iskustva. To što se dogodilo meni, sasvim sigurno se neće dogoditi nekom drugom, jer ako sam u nešto sigurna, to je činjenica da virus korona deluje na svaki organizam potpuno drugačije.

Tog petka sam dala poslednji ispit. Diplomirala sam. Međutim, kako sam navikla da sve lepo što mi se u životu desi platim prilično skupo, znala sam da će to verovatno i sada biti slučaj. Ipak, nisam slutila da će me ovoliko koštati. Došla sam kući i izmerila temperaturu 37,5. Grlo me je peklo, ali potpuno čudno, nikada do tada to nisam osetila. Zašto pišem sve ovo? Zato što sam odregovala istog trenutka, izvadila krv i pulmolog mi je odmah dala antibiotik uz napomenu da se vidimo u ponedeljak ukoliko bude bilo potrebe. Taj vikend je možda bio najveći rolerkoster. U subotu sam od 24h bila budna čitavih šest. U noći između petka i subote sam se probudila oko pola pet sa osećajem da imam temperaturu 40, a nisam je imala uopšte. Tog 18. jula sam se pokrila jorganom. Momenat kada sam shvatila da ovo nije obična prehlada bio je onda kada sam stavila kapi u nos i kada su one skliznule u grlo. U životu me grlo nije tako peklo, ponavljam, ali moram to da podvučem.

Najčudnija je bila nedelja. Kao da me grlo nikada nije bolelo, samo mi je nos curio. Prolazila me je jeza kroz celo telo, a najneprijatniji osećaj bila je jeza kože glave.

Već u ponedeljak je počelo da me boli ispod desne plećke, da bi mi pulmolog u utorak ujutru rekla da imam upalu pluća i uključila terapiju kroz infuzije. Odmah mi je bilo jasno da se ne radi o poznatom virusu, jer mi nijedan simptom nije bio prepoznatljiv. Svi su bili kao da prvi put osećam tako nešto. Ta noć između ponedeljka i utorka i taj bol u plućima su verovatno nešto najgore što sam do sada preživela. A nije mi prva upala pluća.

Malaksalost, dezorijentisanost, smanjena koncentracija i sve to tako mehanički, gotovo kao programirano. Tri sata se osećamo kao da nam nije ništa, sledeća dva ne možemo da podignemo glavu iz kreveta. Trudila sam se da što manje ležim, da se upala ne bi širila, spavala sam na stomaku i unosila ogromne količine tečnosti, a verujem da mi je to u velikoj meri pomoglo.

I dok fizički nisi dobro, moraš da živiš sa glavom na ramenima u kojoj se smenjuju najrazličitiji fimovi. Legneš da spavaš, ali san neće na oči. Od potpune pospanosti dođeš do totalne insomnije. Najgori simptom je strah. Zato što ne znaš kako ćeš se ujutru probuditi. Borba za dah nastaje i kada samo odeš do toaleta, a kamoli kada se krene na terapiju. Inače, infuzije se kod nas primaju u dnevnoj bolnici koja ima svega osam kreveta, a oko deset puta više pacijenata dnevno. Medicinski radnici koji su tamo nisu heroji, već su zmajevi.

Sigurno se sećate mog teksta sa početka pandemije, pa tako i znate da spadam u ugroženu grupu, a i koliko sam se bojala virusa korona. Pre zaražavanja sam spremala ispite, nisam izlazila iz kuće. Bio je dovoljan samo jedan izlazak i par direktnih kontakata tom prilikom, a kako mi je već narušen imunitet, virus je odmah otišao u pluća. Bila sam ja bolesna i pre ovoga, ali nikada mi se nije desilo da mi se toliko brzo smenjuju simptomi i da me nešto tako brzo slomi. Zato sam odmah i podelila sa pratiocima ovu ne tako lepu vest. I ta podrška koju sam dobila mi je prilično pomogla da lakše prođem kroz najteži period.

Sada sam dobro, upala je izlečena, sledi oporavak. I znam da će biti dug i da će biti teško, ali proći će. Makar ne moram da brinem o septembarskom ispitnom roku.

Uz sve ovo, desila se i jedna lepa stvar. Shvatila sam da sam okružena divnim ljudima koji su tu i u dobru i u zlu. Neki ljudi su me prijatno iznenadili pokazavši mi koliko me vole i brinu. Bilo je i onih manje prijatnih iznenađenja, ali nije ni vreme ni mesto da se o tome govori. Sve sam u životu prošla hrabro, pa ću i kroz ovo. A uz podršku koju imam samo mi može biti lakše.

Do nekog sledećeg, lepšeg kuckanja,

Vaša Vještica

Prva digitalizovana predstava u Srbiji

Kulturna dešavanja su uglavnom vezana za instituciju u kojoj nastaju, odnosno za zgradu u kojoj fizički žive. Kako nam je vanredno stanje zatvorilo pozorišta, muzeje, galerije, našli smo se u situaciji u kojoj možemo iskoristiti sve što nam tehnologija donosi.

Continue reading “Prva digitalizovana predstava u Srbiji”

Saopštenje za javnost

Dragi prijatelji,


Zvanično vas obaveštavam da više neću biti deo portala “Hoću u pozorište”. Do ove odluke sam
došla, jer smatram da je došlo da gazim tamo gde nikada nisam, a u cilju da pre svega
zaštitim sebe i svoj autorski rad. Istina je da se osećam tužno, zato što sam primorana da se
isključim iz te priče, ali mi to ne narušava unutrašnji mir koji sam ovim potezom stekla. Pre
svega želim da istaknem da portal ne napuštam zbog nečega što je produkt mog rada, već zbog
novonastale atmosfere u redakciji koja je počela da ugrožava moj rad.


Moja dela svedoče koliko sam uradila za pozorište u Srbiji, a kako želim da još napredujem,
potrebno je da krenem dalje. Vizija pozorišta koju imam ja, nije se poklapala sa vizijom tima čiji
sam deo bila. Zbog tih nepremostivih razlika u mišljenju i stavovima, napuštanje portala je bio
jedini logičan potez za mene.


Portalu sam se pridružila čistih motiva, a zahvaljujući radu i trudu, u jednom trenutku sam
zaslužila i mesto urednice. Manjak kompetencije i kolegijalnosti kod nadređenih je jedan od
razloga koji je doprineo da donesem ovu odluku.


Zahvalna sam na ukazanoj prilici da sarađujem sa kolektivom portala, ali ovom prilikom želim i
da se potpuno ogradim od njegovih budućih stavova i objava.


Napuštanje portala “Hoću u pozorište” ni u kom slučaju ne znači da ja prestajem da se bavim ovim poslom. Naprotiv, uz vašu punu podršku i podršku mojih kolega, nastaviću sa radom u kontinuitetu. Moje tekstove ćete pre svega moći da čitate na mom blogu ,,Priče jedne veštice”, ali i na blogu moje drage prijateljice, Brane Antović Aleksić, gde ću joj biti saradnica i baviti se isključivo pozorištem, kada prođe vanredno stanje i kada pozorišta ponovo otvore svoja vrata. Svima koji prate i cene moj rad, želim da poručim da se trenutno radi na nečemu potpuno novom, na šta ću biti jako ponosna ako se adekvatno realizuje, tako da, nastavite da me pratite dok ne otkrijem šta se to sprema.

Malo se osećam kao Robert Frost koji stoji na raskrsnici. Krenuti utabanim putem ili pak onim
neraskrčenim, kojim niko do sada nije prošao i na koji moram sama.Biram ovaj drugi, biram da
krenem sama.


Fokus. Na ono što je dobro, na ono što vredi. To je sve što nam je neophodno da ne izgubmo sebe. Ja sam na ovaj način sebe pronašla i jedva čekam nove pobede!

Sa poštovanjem,

Vaša Jovana Stanković

3 serije koje će vas zabaviti

U karantinu imamo vremena za sve, a posebno za gledanje serija i filmova. Danas vam predstavljam tri serije koje su beskrajno zabavne, prave komedije. Ja najviše volim taj tip serije, scenario je zanimljiv, radnja uglavnom komična, možeš da gledaš bukvalno sa pola mozga, zabaviš se, a ne udubljuješ se previše, jer je tematika vrlo bliska ljudskoj svakodnevice.

Continue reading “3 serije koje će vas zabaviti”

Pet sitkoma za samoizolaciju

Novonastala situacija nam je pružila obavezu da ostanemo kod kuće, kako bismo bili odgovorni i prema sebi i prema drugima. Ovi prvi dani su i meni proticali prilično stresno, tako da je bilo neophodno naći nešto što će me nasmejati i oraspoložiti. Posegla sam za sitkomima i odlučila da napravim izbor i podelim sa vama

Continue reading “Pet sitkoma za samoizolaciju”

Život sa JIA u doba korone

Vraćam se ovoj temi, o kojoj postoji čitav serijal tekstova na blogu, ne baš tako oduševljeno, moram da priznam. Da se ne biste zamarali, jer ovih dana nas sve zamara, objasniću ukratko šta je tačno JIA. Juvinalni idiopatski artritis je autoimuna bolest koja je meni dijagnostifikovana u septembru 2004. godine i upravo sam shvatila da moja bolest postaje punoletna za dve godine. Čoveče. Elem, u prevodu to je reumatski artritis, moji je poliartikularni, što znači da zahvata više od pet zglobova i da me boli sve od ušne hrskavice do palca na stopalu. Poenta ovog teksta nije samosažaljenje, niti bilo šta slično, želim da napravim sebi neku vrstu dnevnika, a i da pružim podršku svim mojim saborcima, znam da ih ima!

Continue reading “Život sa JIA u doba korone”

Nasilje na internetu – “Nije život Instagram”

“Nije život Instagram” naziv je novog videa, koji je objavila Dunja Jovanić na svom kanalu na Jutjubu. Očekivano, video je izazvao mnogo različitih komentara. Dok jedni u potpunosti podržavaju to što se govori o jednoj vrlo važnoj temi, drugi su izrazito protiv, a čini mi se da se formirala i treća grupa ljudi koji apsolutno nisu shvatili suštinu.

Continue reading “Nasilje na internetu – “Nije život Instagram””

Saška Janx: “Moja inspiracija je život”

Smatram da je privilegija živeti u vremenu u kom Saška Janx stvara muziku. Aleksandra Janković je kao svoje umetničko ime, zbog karijere van granica Srbije, uzela skraćenicu imena i prezimena, pa je danas poznata kao Saška Janx. Sa 16 godina je izdala svoju prvu pesmu i prvi spot, za koje je i muziku i tekst radila sama. Od njenog prvog javnog pojavljivanja na Beoviziji 2009. godine, sa pesmom “Nauči me”, koju su za nju uradili Bojan Jeremić i Violeta Mihajlovska, pa do danas, ja pratim rad Saške Janković. Ničija muzika, ničija umetnost me ne dotakne kao njena. Svaki ton, svaku reč osetim. Punih deset godina ja uživam u njenoj umetnosti, rastem i sazrevam sa muzikom Saške Janx.

Većeras će Saška Janx na Beoviziji nastupiti sa pesmom “Da li čuješ moj glas?” za koju je muziku radila uz pomoć Marka Nikolića, a tekst napisala sama.

  1. Šta si sve naučila od prvog pojavljivanja na Beoviziji sa pesmom „Nauči me“ do danas?

Nauči me u toj pesmi nije baš bilo u skladu sa mojih dvadeset godina tada, ali naslov ide potpuno uz 2019. i uz ovo pitanje, zato što je vrlo lepo osvrnuti se i pogledati šta sam ja zapravo naučila, prošla, doživela u ovih deset godina, a mnogo toga jesam, baš mnogo toga. Jedina stvar koje bih mogla odmah da se setim je da sam mnogo, mnogo zrelija, da mnogo drugačije gledam na stvari i da Beovizija od 2009. do 2019. i onih nekoliko u međuvremenu Beovizija i Evrovizija, jesu isto tako nešto mene naučile muzički. Dopada mi se što je neko krenuo na društvenim mrežama, pre svega na Instagramu, sa onim #10yearschallenge i ja nisam ništa tim povodom stavila, a 2009. i 2019. mogu biti taj #10yearschallenge, ali hajde da vidimo kako će ova Beovizija da prođe. Tada ću moći da napravim tu fotografiju, pa će moći i fizički i energetski da se vidi tok i razvoj tih 10 godina od jedne devojčice/devojke do jedne devojke/žene.

2. Sama pišeš tekstove i sama radiš muziku. Šta je ono što te najviše inspiriše?

Da, većinu pesama koje sam izvela do sada i izdala u životu pišem sama, nekad kompletno sama, nekad sa koautorima, ali bitno je da bazno to sve jesam ja, dakle ona suština koja dolazi do ljudi od napisane melodije, reči, harmonije, preko pevanja, jeste iz mene. I imala sam tu sreću da od Boga dobijem dar, na čemu sam neizmerno zahvalna, i pišem i izvodim muziku, što za sebe, što za druge, ali sebi sam najbolja, čini mi se, kada radim za sebe. Od malena se divim muzičkim umetnicima koji ono što izvode i napišu, koji su kantautori i koji su kompletni. S druge strane u svetu imamo fantastične kompozitore, aranžere, tekstopisce i izvođače koji rade najbolje baš to što rade i napravi se spoj i svi oni zajedno nekom svojom energijom doprinesu da neko delo bude fenomenalno. Moje poštovanje prema ljudima koji sami pišu i sami izvode je malo veće samo zato što je meni najinteresantnije kada je cela priča zaokružena, zato što tome najviše verujem, bilo da je izvođač instrumentalni ili vokalni. Tu se negde vidi šta ste hteli da kažete, vi najbolje ispričate ono što je proizašlo iz vaše duše iz vašeg srca i iz vaše glave. I tu nema mnogo priče. Dokaz tome je „Pesma za tebe“ sa prošlogodišnje Beovizije, gde koautor jeste bio Marko Nikolić, ali bazno, sve osnove jesu potekle od mene, zato mislim da je upravo ta emocija toliko daleko dosegla i da je pesma toliko dobro prošla, kao i sam nastup, zato što je slika kompletna, i zato što sam ja najiskrenije izvukla ono nešto iz svojih dubina i dala publici. Što se tiče inspiracije, nikada nisam volela da odgovaram na to pitanje, ali znam jednu simpatičnu priču. Ne mogu da se setim koji svetski muzičar je u pitanju, legenda, muški izvođač, a priča ide tako da se on vozio autom i do njega je došla, energetski doplivala inspiracija. Pošto nije imao gde da je zapiše, a nije nešto mogao ni da je upamti, izgovorio je da je zahvalan na inspiraciji što je došla trenutno do njega, ali ju je usmerio nekom drugom. Taj tok, koji dođe do nas, ta energija, talas, treba da uhvatimo i da iznedrimo. To je interesantan pogled na inspiraciju. Ja bih onda rekla da inspiracija zaista jeste svuda oko nas u samom životu, od Boga i da kruži neprestano. Razlikuje se nešto što je komercijalno od nečega što nastane uz tu dubinsku, istinsku inspiraciju. Ništa ne može na silu. Nekada dođe i kada niste svesni, meni se to često dešava. Neobjašnjiva je to forma, a ja prihvatam viđenje tog umetnika. I od kad sam ja to čula, tako i ja posmatram stvari i zahvalna sam što sam odabrana da do mene takve stvari dolaze i što mogu da ih oblikujem u delo.

3. Šta te najviše motiviše da iznova i iznova stvaraš?

Motiviše me život. Život kao takav, sa svim njegovim bojama, momentima, emocijama, sve ovo što on obuhvata. Uopšte se ne osećam loše kada nemam motivaciju, iz tih perioda zna da proizađe nešto vrlo interesantno, jer da biste se uzdigli, da biste došli do tačke B, morate da krenete od tačke A, jer negde mora i da se potone i da se demotiviše i da se prođe kroz neku nižu amplitudu da bi se onda podigla na sledeću. U užem smislu mi je motivacija uvek publika. Kada sam vrlo tužna i demotivisana, to je ono što me vrati, možda me ne oraspoloži, ali me vrati jer se osećam dužnom da pišem i da tim ljudima nešto dam. Još ako imaju priliku da mi to kažu na neki način, da dobijem povratnu informaciju, onda me to uvek dodatno motiviše. Kada pomislim da nešto nije dobro, da se možda povučem da možda ne bi trebalo, odmah me podigne i ono jedno pitanje koje često dobijam, kada će nešto novo, i komentari tipa kako ste dobro otpevali ovo, ja slušam Vašu pesmu svaki dan, ja sam prošao kroz taj i taj period. To su neke stvari koje apsolutno najviše motivišu, jer ljudi i jesu zapravo život, ljubav, emocije. To je suština. Na kraju dana kada se sva svetla pogase, mi smo svi isti. Mislim da smo ista duša, imamo iste potrebe, samo se razlikujemo onako po omotu, a ono najtananije u nama je isto. To je svakako ljubav. A da li ćete ići levo ili desno, ka crnom ili belom vuku, to je vaš izbor. Svi smo odozgo dobili u sebi ogromnu ljubav i svakako svako po neki talenat, za koji je, po mom mišljenju, dužan da taj talenat iskazuje ovako ili onako, pred ovolikom ili onolikom publikom i to je stalni pokretač.

4. Ja bih tvoju muziku definisala kao jedinstvenu, autentičnu. Da li se trudiš da to bude tako ili se prosto desi samo od sebe?

Ne trudim se, ali sam prešla put od klinke koja je htela da ide u jednom smeru, pa klinke koja je shvatila da joj mnogi žanrovi idu i da treba da se opredeli, prošla i preko onoga šta volim najviše privatno, pa onda onoga šta mi leži, ali i onoga što znam da prolazi u industriji zabave. U balansu svega toga, mog bića i mog iskustva, moja muzika zvuči tako i hvala ti na komplimentu ako zaista zvuči autentično, to publika uvek najbolje primeti i kaže. Ja, kao profesionalac, mislim da jeste. Moja muzika je svakako drugačija, fuzija nekoliko žanrova, i iznosim je na svoj način. Veoma sam zahvalna što sam bila dovoljno strpljiva i što sam verovala sebi da me čeka mnogo toga velikog i da ne moram da idem ni putem kojim svi žele da idu, niti putem novca, već onim putem koji je najbolji za mene. U neke velike formate, u koje sam bila pozvana, nisam želela da uđem zato što sam znala da to nije za mene.Jednom sam jednom menadžeru odgovorila da čvrsto verujem u sebe, samo je potrebno vreme da moja muzika pronađe svoj put do publike. Ja sam pre za to da diktiram nešto, da budem original u nečemu i vrlo autentična, nego da samo radim nešto zarad novca ili bilo čega drugog što nisam apsolutno ja i što ja doživljavam na najbolji način. I za najbolje stvari na svetu ukus je presudan i ne možete vi nekog ubediti da mu se nešto sviđa ukoliko mu se to ne dopada. Iskustvo u ovom poslu i godine, zrelost su me oformili da ne obraćam pažnju na komentare. Od kolega čujem ono što treba, selektujem konstruktivnu kritiku. To je privilegija, kada te kolege poštuju i veruju u tebe. Najvažnije je da veruješ sam u sebe. Najbolji i najjači skokovi su baš oni koji nisu preko noći, nisu odjednom, nego za koje moraš da daš dvesta posto i da znaš da si dao znoja i nerviranja i strepnje i strpljenja da bi na kraju skočio tamo gde i koliko želiš.

5. Imaš iskustva u muzičkim takmičenjima. Da li je Srbiji danas potrebno takmičenje tog tipa koje će afirmisati mlade umetnike?

Ja sam se izuzetno dvoumila da li da se prijavim za šou u kom sam učestvovala, za “Prvi glas Srbije”, samo zato što sam znala da ulazim u „industrijsku zonu“ i da ne mogu da biram mnogo šta, ali da mogu da se donekle dogovorim da to izgleda ili zvuči približno kako bih ja na to želela. Postoje ljudi koji sve te šou programe prave, i to uopšte nije da bi se novi ljudi plasirali, nego da bi se postigla super gledanost, da bi se publika super provela pored malih ekrana. Ljudi generalno mnogo vole pevačka takmičenja, što meni donekle nije jasno, ali s obzirom na to da je muzika jedna od najlepših stvari koja postoji, tu mi postaje jasno. Mislim da je uvek potrebno da imamo neko takmičenje. Ne dopada mi se što smo ih imali mnogo u poslednje vreme i mislim da se prilično ne obraća pažnja na ljude koji učestvuju, nego se pakuje u odnosu na gledaoce, datu televiziju, format, odnosno delove formata. Moje mišljenje je i da treba i da nam ne treba. Da ja sada imam 16 godina, ja bih sve radila preko Jutjuba, kao Jutjuber, svoju muziku, spotove, sve bih plasirala preko interneta. Danas to na ovaj ili onaj način ispliva i mi smo svedoci mnogih mladih imena iz raznih žanorva, koji su uspeli da preko Jutjuba dođu do svog cilja.

6. Već tri puta si bila na Evroviziji kao prateći vokal. Šta je ono što te vuče da joj se iznova vraćaš?

I ja sam se sama u nekom momentu zapitala zašto bih ponovo učestvovala. Jedan od razloga je što nisam bila kao izvođač. Kada idete kao prateći vokal, vi ste deo tima, i naravno, ništa ne bi moglo da nema celog tima na sceni, ali sam želela da se predstavim i kao autor i kao izvođač. Prošle godine se, prvi put na Beoviziji, desilo da stojim iza svega. Smatram da ukoliko želite da ostvarite svoj cilj, treba da pokušate više puta. Bilo je dosta momenata gde sam ja rekla sebi da ne bih ponovo da učestvujem, da nema potrebe da se takmičim. Što se tiče neodustajanja, nabasala sam skoro na klip koji sam davno videla, a to je klip dečaka koji pokušava iz mesta da skoči na vrh stolice i ne uspeva mu. Bilo je mnogo, mnogo puta skakanja i padanja. U jednom momentu on uspe da skoči i deli radost sa svojim ocem i to je nemerljivo. Tako isto ja znam da ukoliko ne pokušam da skočim, a već sam bila na ivici, i ovako i onako stajala, ali nisam komplet skočila gde je trebalo, ako se ne oprobam, neću ni moći da znam da li će to da se desi. Samo probanjem i neodustajanjem, upornošću, strpljenjem i radom možete da stignete do apsolutno svakog cilja, u to sam ubeđena. Ono što me vuče da se vraćam Beoviziji je  da se pokažem tamo u punom svetlu, dakle autorskom i izvođačkom, jer sam upravo odlaskom na te Evrovizije shvatila kakav je festival u pitanju koliko je sjajan i najveći tog tipa. Imam iskustva sa tog festivala koja mi daju pravo da kažem da bih mogla dobro da odradim taj posao zato što znam kako sve to funkcioniše, poznajem srž tog festivala.

7. Šta očekuješ od ovogodišnje Beovizije?

Očekujem da ostvarim svoj cilj. Prošle godine ih je bilo nekoliko, ove godine je samo jedan. A što se tiče celog festivala, a ne mene lično, očekujem da bude još bolji nego prošle godine i da RTS podigne na još viši nivo sve oko njega, što verujem da hoće i već uveliko radi. Drago mi je što će biti dve večeri polufinala, zato što u mnogim razvijenim zemljama, predstavnik se upravo tako i bira, dakle dve polufinalne večeri i jedno finale, tri dana, baš kao na samoj Evroviziji. Očekujem i da se ljudima predstave sjajni, talentovani ljudi, koje možda nisu znali, ili koje su zaboravili i na koje se ne obraća previše pažnja. I da se ne prave mnogo pametni ovi duhoviti komentatori, da usmere svoje komentarisanje u promociju tih novih, talentovanih ljudi, a ne da mrzimo sve svoje i da ne podržavamo, a da se s druge strane žalimo kako nemamo pop mejnstrim. Mislim da muzika treba da bude iznad svega i da najbolja pesma uvek treba da bude iznad marketinga, popularnosti i ko zna čega što bi ljudi naveli. Na Evroviziji uvek najbolje prođe pesma i super izvođenje iste.

8. Da li razmišljaš o studijskom albumu i kako ga zamišljaš?

Raduje me ovo pitanje zato što sam mišljenje promenila, odnosno želju. Još kao mala sam rasla u vreme kaseta. I skupljala sam sa roditeljima i ploče i kasete, uopšte formu albuma. Do pre koju godinu sam odgovarala na ovo pitanje iz svog dečijeg ugla, a onda sam shvatila da to uopšte nije moj odgovor, nego odgovor deteta u meni i da moj odgovor i želje nisu uopšte album radi albuma. Ne mislim da je album ono što, u današnje vreme muzičke industrije, treba obavezno da se desi. Vi možete da izbacite mnogo singlova i da oni prešišaju i album. Ja sebi želim što više pesama po kojima će me ljudi odmah prepoznati i u nekom trenutku bih volela, ali to nije moja prva želja, da sve to bude na jednom mestu.

9. Koliko je važno da evrovizijski/beovizijski tim diše kao jedan?

Veoma je važno. Svako od ljudi koji ide tamo ima svoj deo posla, koji utiče na samog izvođača i na celokupnu sliku kasnije. Bude tu i nesuglasica, svi smo ljudi, razilaze se mišljenja, zato što je to kreativni rad, zato što to sve košta, zato što je to ipak odbrana boja svoje zemlje i zato je odgovornost samim tim apsolutno velika. Najbitnije je da su uvek svi mnogo dobro radili svoj posao i da smo imali sjajne rezultate kao zemlja baš zato što smo dobro radili. Vi tamo, na Evroviziji, treba da budete 15 dana na probama, snimanjima, intervjuima sa ljudima sa kojima možda imate drugačije poglede na svet i drugačije energije, ali mislim da svi znaju da ste tamo da biste svi došli do istog cilja, a to je da se uradi nešto najbolje za svoju zemlju. Prva želja je, naravno, uvek ulazak u finale, zato što ni to nije lako na Evroviziji, a onda u finalu najbolji rezultat, do pobede. Vrlo je bitno da sve funkcioniše dobro, zato i RTS najčešće izlazi u susret izvođačima koji žele da povedu neke bliske saradnike, kao što kreativni ljudi poput frizera, kostimografa, koreografa, šminkera, neki ljudi u čiji rad izvođač veruje. Na taj način se i izvođač, a i čitav tim potrude da sve najbolje iznesu kao zemlja, kao Srbija.

10. Šta bi poručila publici, zašto treba baš za tebe da glasamo?

Ne bih ja rekla da neko treba da glasa za mene, neka glasa za mene ko želi, jer mislim da je pesma dovoljno dobra, da ne kažem predobra, toliko da probudi emocije u mnogim ljudima. Jedino mogu da kažem da ako vam se već dopadne, svakako pošaljete glas za pesmu, zato što na taj način meni pomažete da ostvarim svoj cilj i san, da ta pesma dobije dalji život i da je više slušate od same Beovizije, odnosno na Evroviziji. Sigurno ćete dobiti vrhunski kvalitet pesme i izvođenja, ja ću dati sve od sebe. Očekujte iskrenost, autentičnost. I ono na šta sam ponosna od Beovizije 2009. do danas, je da i dalje stojim iza sebe ja, vrlo čvrsto i iskreno, kao i moji saradnici, prijatelji i porodica. To je nešto što nema cenu. Ja ću uvek biti za fer igru. Verujem da će se desiti najbolji sud. Najveća magija se, verujte mi, dešava na samom nastupu. Vidimo se na RTS-u, uživo. Na samoj Evroviziji je najvažniji momenat bio upravo taj momenat uživo. Ova pesma je za mene najveća do sad. Ima direktnu poruku, emociju i to moju životnu. Ova pesma je bolja od prošlogodišnje, a u tome je poenta, da stalno napredujemo.

Taste of Fashion: Moja porodica je moja inspiracija

Kada sam pogledala njen prvi video, odmah sam negde znala da je pred njom jedan ozbiljan put uspeha. Bojana Kostić je jedna od onih ljudi za koje znate da vredno rade i da se trude, pa vam onda i nije čudno kada vidite šta su sve stvorili sa svojih deset prstiju. U vremenu u kom živimo veliki je uspeh pretvoriti hobi u ozbiljan posao. Ja znam da je Bojana uvek Jutjubu pristupala pažljivo i oprezno, te je to i jedan od razloga što danas može da kaže da je njen ukus mode zapravo njen posao.

  1. Moram ti otkriti da si ti jedna od onih ljudi koja je učvrstila moju veru u intuiciju – kada sam pogledala tvoj prvi video, znala sam da ćeš napraviti nešto veliko. Koliko veruješ u svoju intuiciju?

Prvo, dugujem ti veliku zahvalnost što si verovala u mene, i što još uvek veruješ. Drugo, verujem jako u unutrašnji osećaj. Nisam vidovita, pa samim tim ne mogu videti mnogo stvari unapred, ali itekako sam naučila da osluškujem sebe, a i ljude oko mene, i razvila sposobnost da pročitam sledeći korak. Puno puta sam ispaštala u životu zbog svoje intuicije, jer neke stvari koje sam osetila nisu imale baš lep završetak, dok sam puno puta dobila. Iz mog ugla gledanja nikada neću biti načisto da li je to dar ili prokletstvo.

  1. Da li si dostigla svoje ciljeve koje si imala na početku ovog posla ili ih konstantno nadograđuješ?

Cilj je prava reč za to, realnije zvuči od plana. Još nisam došla do svog cilja, ali vredno i svakodnevno radim na tome.

ALX_2850
Photo: Aleksandra Milošević

  1. Koja je tvoja najveća želja u vezi sa ovim poslom?

Da ostavim trag! S obzirom na to da mi se želja da od ovog posla živim već ostvarila.

  1. Među ljudima vlada uverenje da je posao influensera/Jutjubera „lak“. Opiši mi jedan tvoj radni dan.

Poznaješ naš način rada, bolje nego bilo ko drugi, pa znaš da ovde to ne bi stalo u par rečenica. Ukratko, ustaješ kada hoćeš, na spavanje odlaziš kada želiš, sve ostalo radiš, i to je jedina istina. Ako od ovog posla neko želi da živi, treba da shvati da je ovde vreme novac, i da bude spreman na mnogo ličnih odricanja, kao i da određeno vreme radi potpuno besplatno sa istim žarom kao da sve vreme ima najveću platu na svetu. A to nije lako, niti može svako, niti želi.

  1. Gde pronalaziš ideje za svoje videe?

Od početka mog rada na društvenim mrežama sam snimala i nastaviću da snimam samo videe u kojima sam se pronašla, kao i sve teme koje bih želela da sam lično ja kod drugih videla. Tako da svoje ideje crpim iz potreba – što svojih, što publike.

  1. Ko te najviše inspiriše?

MOJA PORODICA! Kada mi na tom polju vlada mir, i kada su tu svi namireni, ja ni jednu drugu brigu ne shvatam ni najmanje važnom.

  1. Stalno sa svojim pratiocima deliš savete kako da rade na sebi i kako da se oslone na unutrašnji mir. Ja znam koliko ti ulažeš u sebe, ali i u svoj posao. Koliko je teško/lako ispratiti sve promene koje ti padnu na pamet?

Uh, upravo radim na jednoj takvoj promeni. Menjam potpuno koncept studija, jer želim da moja publika dobije mir i uživanje kada gleda moj video. Danas ljudi veoma brzo i stresno žive, te im naši videi često dođu kao ventili. Želim da kada se tih pola sata isključe iz svog života dobiju nešto što će ih odmoriti, nasmejati, naučiti nečemu. I nije nimalo lako, niti konstantno ulagati, niti držati pažnju, ali je zadovoljstvo, ogromno zadovoljstvo! Što bi moja mama rekla-da, borim se, jer imam za koga! 😊

  1. Moram da spomenem nedelju dana izazova koju si osmislila i prošle zime realizovala uz pomoć svojih koleginica. To je bilo jako zapaženo i vrlo lepo propraćeno. Koliko je važna kolegijalnost u ovom poslu?

Mislim da je u svakom poslu kolegijalnost od velikog značaja. Ona bi trebalo da se uvede kao must have trening pre početka bilo kog posla. Jasno je da se svako podelio i otišao baš u grupu koja mu prija, na svim poljima. Kao i u privatnom životu, tako vam ni na poslu ne može odgovarati svako, niti treba, ali kolegijalnost je upravo ta koja te motiviše da na poslu sa svima budeš u korektnim odnosima, čak i sa ljudima sa kojima u privatnom životu ne bi ni kafu popio. Rekli bi neki da je to licemerno, ali ne, to je upravo kolegijalnost.

ALX_3099
Photo: Aleksandra Milošević

  1. Tvoj serijal „Znaš li šta kuvaš?“ svaki put završi u tendingu na Jutjubu. Znam da su to verovatno najzahtevniji videi što se tiče snimanja. Da li si ponosna što se je taj trud i rad uvek prepozna i koje osećaje u tebi izazivaju pozitivne reakcije na ove videe?

Preponosna sam! Pogotovo zbog tog serijala jer je autorski, potpuno moj, nije pozajmljen, ukraden ili iskopiran od nekoga, i verujem da je na Jutjub stigao gledaocima kao pravo osveženje. Malo ljudi zna da mi je to najteži video za snimanje, kao i editovanje. On sam po sebi zahteva gosta, koga je u ovom brzom vremenu teško uskladiti sa snimajućim danima, on kada se zavši ima preko sat i po sirovog materijala, a gledaoci vide svega 30-40 minuta samo šture zabave. Ono što takođe malo ljudi zna je da ovaj serijal ima skrivenu poruku, autentičnu za našu zemlju, i stanje u njoj, a to je – snađi se kako znaš i umeš. Što bi naš narod rekao – iz šupljeg u prazno.

  1. Šta je ono što te najviše čini srećnom u vezi sa ovim poslom?

Mogućnost izbora! O pravu na izbor sam mnogo puta pričala, data nam je po rođenju, ali su je ljudi skresali davnih dana, i zaboravili da svako od nas ima neoborivo pravo na izbor. Dakle, sama biram sa kim želim da sarađujem, sa kim se družim, kada ću snimati, a kada slikati, sama upravljam svojim vremenom. Rekla bih nakon ove skoro tri godine da ja to fino znam da rasporedim, s obzirom da držim isti tempo od prvog videa. Nema zabušavanja i odustajanja. Ponoviću opet – ako na ovo gledate kao na posao, i biće vam posao, a ako volite to što radite, vi nećete zapravo raditi nijedan dan svog života! Pa tako logično dolazimo do toga da je moj posao moj blagoslov.

  1. Kako vidiš sebe i svoj posao za pet godina?

Ne vidim, jer ne gledam. Ne planiram, jer ne smem. Ne računam, jer ne znam. Onako kako Bog kaže tako će jedino biti. Oduvek sam mu verovala i dan danas verujem da on jedini ima savršen plan za mene!