Na 46. Danima komedije u Jagodni dogodila se prva promocija knjige Prvih pet u izdavaštvu Centra za kulturu i umetnost Aleksinac. Kako je sam Milivoje Mlađenović rekao, neverovatna je činjenica da je na jednom pozorišnom festivalu svoju promociju doživeo drugi festival. Tu se onda zaista radi o kvalitetu i jednog i drugog.
Continue reading ““Prvih pet”, promocija na “Danima komedije” u Jagodini, 23.03.2017.”
Dajte mi reči vredne za izgovoriti na sceni, reče jedan mudar čovek u toku razgovora nakon predstave Voz u utorak, 22.11.2016. godine. Sergej Trifunović je tada još i dodao da je mislio na Šekspira, Gogolja, Dostojevskog. A onda mu je Kokan Mladenović dao reči vredne za izgovoriti na pozorišnoj sceni. U razgovoru sa prijateljem nakon predstave Julije Cezar, odigrane u čast nagrađenih na V Festivalu PIP, zaključili smo da je dar što smo velikog Sergeja Trifunovića videli na pozorišnoj sceni. Pored njega, u predstavi rađenoj u koprodukciji Budva Grad teatra, Centra za kulturu i umetnost Svilajnac i Somborskog pozorišta, igrali su i Branislav Trifunović, Saša Torlaković, Marko Marković, Jelena Minić i Irena Popović.
Volim način na koji Kokan Mladenović pristupa drami uopšte i pozorištu kao izrazu sopstvene mudrosti. Volim njegov izraz, njegov trud da na potpuno jedan alegorijski način skrene pažnju i pokuša da otvori oči onima kojima su odavno zatvorene, zamagljene. Poruke koje on svojom neprikosnovenom režijom šalje jesu one koje se moraju daleko čuti. Samo ih treba razumeti. Ono što me posebno oduševljava jeste Mladenovićeva moć da odabere tako dobru i moćnu muziku koja će u svakom momentu pratiti sam tok režije.
Iako nikada ne bih mogla da kažem da mi je baš jedan pisac omiljen, svakako bih među omiljene pisce uvek svrstala velikog Šekspira. O njegovim rečima je zaista suvišno govoriti – to su reči koje će uvek biti vredne i uvek će morati da se čuju. Meni se dopada ovakav Mladenovićev pristup jednom od najvećih Šekspirovih dela. Adaptacija teksta je jedna posebna alegorija na vreme u kom naši umetnici stvaraju predstavu i trude se da ožive možda malo zaboravljene misli. Uz to, aluzija na JEDNOG ČOVEKA u čijim su rukama svi konci je meni apsolutno i potpuno jasna, a pritom i sasvim na mestu.
Scenski pokret i sama scenografija urađeni su sasvim smisleno u odnosu na adaptaciju samog teksta i smatram da ona u scenografiji, zapravo, i leži. Crne toge predstavljaju jedno novo, mračno doba u kom se trenutno nalazimo. Ne samo mi, već čitav svet. Moraće mnogo toga da se promeni ne bi li toge ponovo postale bele. Prirodnost samih glumaca, njihova rečitost u scenama kada izlaze iz Šekspirovih likova, nešto je što se mora doživeti, ne samo videti ili čuti. Zato smatram da je jako važno razumetu da je pozorišna predstava ovde i sada, da se takva više nikada neće odigrati, niti je ikada bila odigrana u toj formi. I zato moja ljubav prema pozorištu nikada ne može prestati.Ja ne mogu rečima opisati moje oduševljenje ovom predstavom, ali kada se genijalni ljudi udruže, tu se greške ni ne potkradaju.
Mi moramo shvatiti da je svaka predstava odigrana na ovom Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu dar publici koja voli pozorište. Ne mogu i neću se truditi da shvatim zlurade i ružne komentare kojih je bilo, moram priznati malo, ali sam čula i bilo ih je. Smatram da su odraz malograđanštine koja ne razume koncept pozorišta. A upravo iz tog razloga, zato što su tu da budu viđeni i uslikani, smatram da ne treba jednu reč da progovre, da ne kaljaju uzvišenu pozorišnu umetnost.
Sama organizacija Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu je ove godine svoj trud i rad podigla na jedan viši nivo. Ozbiljno dobre predstave, ansambli i pozorišta iz cele Srbije bili su naši gosti i prosto niko nije imao zamerku, a trudila sam se svake večeri pitam nekog od gostiju kako im se sviđa kod nas i mogu vam reći da su svi imali samo reči hvale. Smatram da je ovaj Festival jako važan za naš grad, da polako postajemo grad uz čije će ime asocijacija biti pozorište i ja se radujem zbog toga. Zamerila bih samo vodećim medijima u Srbiji što Festival prvoizvedenih predstava nisu propratili u onoj meri u kojoj bih ja volela da jesu. Na kraju, u državi u kakvoj živimo, to me uopšte ne čudi i to je tužno. Ipak, ovaj Festival u mojim očima zaista predstavlja jednu svetlu tačku u mraku u kom živimo.
Vaša Vještica
Predstavom Gde je nestao Harms Narodnog pozorišta u Nišu zatvoren je takmičarski deo V Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu. Tekst za ovu predstavu napisala je Mila Mašović Nikolić, a režiju je uradio mladi Angelčo Ilievski. U predstavi su igrali: Dušan Matejić, Evgenija Stanković, Dejan Cicmilović, Maja Banković, Katarina Mitić, Marjan Todorović, Aleksandar Mihailović, Dragoslav Savić i Luka Grubešić.
Centralni lik u ovoj drami je svakako Danil Harms kog tumači mladi Dušan Matejić. Ono što se meni jako dopalo jeste način na koji ovaj mladi glumac predstavlja mentalne transformacije jednog genija kakav je bio sam Danil Harms. Angelčo Ilievski je istakao da je radio na tome da pronađe način da se prikaže Harmsov život. Ovo je jedna vrlo zahtevna drama upravo iz tog razloga što se sastoji iz autorske fikcije i faktografskih momenata. Sam reditelj komadu prilazi na jedan sasvim poseban način i koristi fragmentarnu strukturu. Ona je možda i najbolje rešenje, s obzirom na to da se smenjuju scene iz života Danila Harmsa, ali i scene iz njegovih dela. Vrlo je jasno da je Mila Mašović Nikolić dobro proučila život i delo Danila Harmsa, a ova drama, čini mi se, predstavlja jednu svojevsrsnu vrstu spomenika liku jednog ruskog umetnika.
Predstava na vrlo specifičan način govori o usponu i padu jednog sasvim običnog čoveka koji je samo jedan običan genije. Veštim replikama poentira se taj krik za slobodom, i društvenom i ličnom. Ipak, kao sasvim objektivni gledalac, moram priznati da mi ova priča večeras prosto nije legla, što nikako ne znači da je loša. Naprotiv, pretpostavljam da umor već čini svoje i da nisam mogla da se skoncentrišem. Zbog same složenosti ove drame volela bih da je i pročitam i makar još jednom pogledam.
Nakon razgovora sa glumcima, žiri je saopštio svoju odluku o nagradama na V Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu.
Nagradu Duka Jovanović za najboljeg mladog glumca/glumicu je dobio Dušan Matejić za ulogu Harmsa u predstavi Gde je nestao Harms Narodnog pozorišta u Nišu.
Nagradu za najboljeg glumca je dobio Sergej Trifunović za ulogu Crnog u predstavi Voz Zvezdara teatra.
Nagradu za najbolju glumicu je dobila Jovana Gavrilović za ulogu Ranke u predstavi Moje dete Beogradskog dramskog pozorišta.
Nagradu za najbolju režiju je dobila Ana Đorđević za režiju predstave Moje dete u izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta.
Nagradu za najbolju predstavu u celini je dobila predstava Moje dete Beogradskog dramskog pozorišta.
Nagradu Slobodan Selenić za najbolji dramski tekst je dobila Mila Mašović Nikolić za predstavu Gde je nestao Harms Narodnog pozorišta u Nišu.
Nagradu publike za najbolju predstavu na V Festivalu prvoizvedenih predstava osvojila je predstava Moje dete Beogradskog dramskog pozorišta.
Ja moram priznati da mi je bilo zadovoljstvo da budem deo volonterskog tima V Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu. Drago mi je i što je za vreme festivala bilo vrlo malo praznih stolica i što je publika naučila da se mobilni telefoni isključuju u toku predstave. U nedelju, 27.11.2016. godine biće izvedena predstava Julije Cezar u čast nagrađenih. Tu predstavu sam jurila još od premijere, a na kraju je prestava pronašla put do mene i presrećna sam zbog toga. Šekspirove reči u režiji Kokana Mladenovića – kod mene je katarza zagarantovana.
Vaša Vještica
Valjevska bolnica je četvrta odigrana predstava u takmičarskom delu V Festivala prvoizvedenih predstava. Tekst Dobice Ćosića, odnosno treću knjigu iz ciklusa Vreme smrti – Valjevska bolnica, dramatizovao je Branislav Nedić, a režirao Slavenko Saletović. Ova predstava rađena je u koprodukciji Kruševačkog pozorišta, Centra za kulturu Vuk Karadžć u Loznici i Fakulteta umetnosti Univerziteta u Prištini. Glumačka postava broji čak 19 članova, a to su: Marko Živić, Biljana Nikolić, Dejan Cicmilović, Milica Tomašević, Nebojša Vranić, Nenad Stanojević, Bojan Veljović, Milan Popović, Uroš Milojević, Matija Ristić, Nikola Rakić, Jelena Orlović, Marija Vidaković, Nikola Pantović, Jovana Krstić, Milija Vuković, Predrag Milenković, Bogdan Milojević i Momčilo Radosavljević.
Ako se drame koje smo gledali prethodnih dana bave nekim apstraktnim problemima i otvaraju mnoštvo pitanja, ova drama je, pre svega, drama o čoveku od mesa i krvi, o njegovoj ljudskosti i njegovoj posvećenosti. U prvi plan izlazi lik doktora Mihajla Radića (Marko Živić) koji svojevoljno odlazi da spasi živote tamo gde je najpotrebnije. On uspeva da ubedi vojvodu Živojina Mišića (Milija Vuković) da žene mogu spasiti Srbiju. Veoma zanimljivi rediteljski postupci približavaju ovu priču publici. Najefektniji je možda motiv jabuke kojim predstava počinje i završava se.
Dominantni ženski likovi Olge i Milene Katić, koje maestralno tumače Biljana Nikolić i Milica Tomašević, potkrepljuju insistiranje Mihajla Radića da žene mogu spasiti Srbiju. Uvek je poseban zadatak igrati istorijske ličnosti, a Ćosićevi likovi su upravo realni likovi koji su svoje živote uglavnom dali ne bi li spasili svoju državu. Verujem da je ovim glumcima to pričinjavalo i zadovoljstvo, ali i neku vrstu odgovornosti. Zbog toga ne mogu da ne pohvalim posebno mlade glumce sa prištinske akademije. Igranje jedne ovako glumački zahtevne predstave za njih je samo jedno veliko iskustvo na samom početku glumačke karijere. Ja sa nesptrpljenjem čekam da ih ponovo vidim u pozorištu.
Meni se zaista dopada ovakva dramatizacija Ćosićevog romana. Predstava je vrlo efektna, protkana opipljivom emocijom i stalno prisutnim saosećanjem sa likovima. Možda sam malo stručno pristrasna, ali s obzirom na to da je ovo festival na kom je akcenat na samom tekstu, ovaj tekst mi se zaista čini najpotpunijim. Kada bih ja odlučivala o dodeli nagrade, mnogo bih se dvoumila između teksta predstave Voz i teksta predstave Valjevska bolnica. Takođe, Kruševačko pozorište uvek iznedri fenomenalne predstave, a pojačanje maičnog ansambla mladim glumcima sa prištinskog univerziteta je jedna nepobediva kombinacija.
Preostaje nam da pogledamo još i predstavu Gde je nestao Harms Narodnog pozorišta u Nišu, a onda će i publika moći da donese svoj sud.
Vaša Vještica
Treća predstava koja je izvedena u takmičarskom delu V Festivala prvoizvedenih predstava jeste Revizor za jugoistok. Iz same najave, mogla sam naslutiti autentičnost Svetislava Basare, koji je napisao ovaj komad, a izvanredna režija Marka Torlakovića je zaokružila čitavu priču na jedan jako zanimljiv i nesvakidašnji način. U predstavi igraju: Vladimir Milojević, Aneta Tomašević, Miloš Vojnović, Kristina Pajkić, Deana Kostić, Slobodan Petranović, Siniša Maksimović, Borivoje Božanić, Dragana Radojević, Strahinja Barović, Nikola Breković, Marko Ribić i Pavle Nikolić. Važno je napomenuti da se Basarin Revizor za jugoistok oslanja na Gogoljev Revizor u određenoj meri, ali da to nikako ne utiče na autentičnost srpskog, palanačkog mentaliteta.
Ja uživam u ovakvom, angažovanom pozorištu. U komadu se na jedan vrlo ironičan način iznosi pogled na političku scenu u Srbiji. Vrlo jasnim implikacijama naslućuje se kome su i na koji način upućene poruke koje likovi šalju. Čitava postava je tako osmišljena da bi se i bez samo jednog delića sve srušilo kao kula od karata. Počevši od scenografije, na kojoj je najdominantnija bodljikava žica, preko izvanrednih kostima, pa sve do fascinantnog scenskog pokreta, ovaj komad na najsiroviji i najrealističniji način oslikava stanje u našoj državici. Animalnost koju likovi poseduju svakako je neophodna, a sama drama na pravi način oslikava jedan palanački mentalitet.
Marko Torlaković je objasnio žanrovsku (ne)određenost, a na kraju je dramu odredio kao pozorišnu grotesku. Meni se dopada režija nekoga ko sve ovo što se oko nas dešava gleda očima jedne mlade, perspektivne osobe koja sebi želi zdravu budućnost. U predstavi, kako sam reditelj kaže, konstantno prisutno orgijanje ima svoje izvesno značenje koje treba baš tako i razumeti. Pored najsirovije predstavljene situacije u jednoj palanci, ova predstava postavlja i ozbiljna pitanja.
Ono što mogu tvrditi jeste činjenica da su moji sugrađani iščekivali predstavu Šabačkog pozorišta, a niko od njih nije bio razočaran nakon predstave. Uvek sa radošću dočekamo ansambl ovog pozorišta zato što se u njihov izvanredni performans nikada ne sumnja. To je pozorište koje se na našem Festivalu praizvedbi takmiči od prvog festivala, a ja moram reći da mi to samo pričinjava zadovoljstvo što makar jednom godišnje mogu da pogledam ostvarenja ovog pozorišta. Šabačko pozorište je definitivno u samom vrhu najboljih pozorišta u Srbiji.
Čitava ova priča me zaista malo podseća na nekog modernizovanog Domanovića, a kako njegov rad obožavam, tako mi se i ova vrsta aktivističkog pozorišta zaista dopada. Od Gogolja do danas sve je isto, samo je apgrejdovano, kako je rekao glumac Vladimir Milojević. Stoga, preporučujem vam da predstavu svakako pogledate – na repertoaru je Šabačkog pozorišta, a često i gostuju, pa probajte da ih ulovite.
Vaša Vještica
Na drugoj takmičarskoj večeri Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu smo gledali predstavu Moje dete u izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta, po tekstu Stojana Srdića i u režiji Ane Đorđević. Uloge su poverene izvanrednim glumcima: Andreju Šepetkovskom, Jovani Gavrilović, Ivani Nikolić, Vladanu Miliću, Jelisaveti Orašanin i Mladenu Sovilju. Ova drama je zaista oslikala ono nepisano pravilo da jedna dobra drama mora sadržati i elemente komedije i elemente tragedije. Kad god sam pustila suzu, neverovatno jezičko poigravanje vratilo mi je osmeh na lice, makar na sekund. Nikako to nije bio radostan osmeh, već upravo onaj koji svi dobro poznajemo, onaj osmeh koji se na licu iscrta kada ni suze nisu dovoljne.
Ova priča, kako je i sam pisac Stojan Srdić rekao, nastala je na vrlo poseban način. Naime, tu bol koju tekst nosi, sam pisac je u sebi čuvao čitavih deset godina, a tek onda zabeležio. Sreo je jednu Romkinju od svega 12 ili 13 godina sa bebom u naručju. Iz priče je saznao da je reč o njenom detetu, a onda mu je ispričala strahote kroz koje prolaze romska deca. Realistični, suvi elementi u ovoj drami su ono što čini njen kostur. Izvanredna gluma ansambla BDP-a je ono što je upotpunjuje.
Smatram da se o ovakvom položaju Roma u Srbiji ne govori na pravi način, da je to jedna tabu tema koju svi zaobilaze. Ja ne bih znala kako da se izjasnim da nisam pogledala ovaj komad. Na specifičan način, ova drama otvara oči. Publika je svedok svih traumatičnih i strašnih situacija kroz koje prolaze Romkinje, posebno dok su deca, a pisac pokušava da jednu neiskvarenu dušu iščupa iz te nezdrave okoline i u tome uspeva pored svih nedaća na koje Romi nailaze u susretu sa razičitim institucijama.
Ono što je meni stručno bilo jako zanimljivo jeste sam jezik. U čitavoj predstavi glumci govore jednim vidno romski obojenim jezikom. Moć samih glumaca da svoj govor transformišu na taj način je nešto što uopšte ne treba komentarisati, ali ono što je ovde ključno jeste činjenica da oni na taj način prenose taj romski duh, a ne karikiraju niti im se dešava da skliznu u banalnost, pa čak i političku nekorektnost, toliko spominjanu. Glumci svoje likove iznose fenomenalno u svakom smislu.
Ukoliko volite aktivno pozorište, dramu koja budi svest i govori o neprilikama koje se moramo truditi ispraviti onda vam svakako preporučujem da predstavu pogledate. Predstava je na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta, a posebno moram pohvaliti ovo pozorište, odnosno samog upravnika Slobodana Ćustića, koji svoj ansambl prati na svakom festivalu. Za mene je to oličenje odgovornosti i posvećenosti poslu, a takvih ljudi je zaista malo.
Vaša Vještica
Mislim da bi svakako suvišno bilo spominjati ponovo, ali ja prosto moram da naglasim koliko sam ponosna na moj grad. Aleksinac polako dobija jedan festival, jedan ozbiljan festival za koji se uporno traži karta više i koji će veoma uskoro, nadam se, prerasti u jedan pozorišni prestiž, iako sam sigurna da jednoj određenoj meri itekako to već jeste.
U Aleksincu je večeras, 22. novembra 2016. godine, otvoren peti pozorišni Festival prvoizvedenih predstava. Sada već tradicionalno, pre prve predstave, otvorena je izložba fotografija Marka Miladinovića. Fotografije koje su izložene u čitavom Centru za kulturu i umetnost su uslikane na prethodna četiri festivala. Ja jedva čekam da pogledam i ovogodišnje fotografije kakve samo umetnik poput Miladinovića može uslikati. Čovek prosto ima dar za momenat. Prva predstava, izvedena u takmičarskom delu festivala, bila je predstava Voz Zvezdara teatra u kojoj su igrali Voja Brajović i Sergej Trifunović. Tekst Kormaka Makartija videli smo u maestralnoj režiji Voje Brajovića. Za jednu ovakvu sredinu, za publiku željnu dobrog teksta, ova predstava je svojevrsan poklon.
Kada čujete ova imena, imena vanserijskih glumaca, ne može da vas ne zaintrigira šta je ono što ćete moći da vidite na sceni. Kao neko ko se detaljno bavi i tekstom, na predstavu sam otišla potkovana – pronašla sam dramu i pročitala je i pogledala sam film The Sunset Limited, koji je 2011. u saradnji sa televizijom HBO radio Tomi Li Džouns. Nakon odgledane predstave, ja imam tri različita doživljaja i pred sobom tri različite interpretacije jednog teksta.
Ono što se meni najviše dopalo u ovoj režiji jeste taj momenat dinamičnosti. Prvi put sam prisustvovala predstavi gde je publika aktivni učesnik radnje, gde je publika treći lik u drami. I to je ono što ovaj pozorišni komad čini autentičnim, to je možda i najznačajnije za samo razumevanje ovog teksta. Meni je taj prisan odnos sa publikom odgovarao. Kako je i sam Voja Brajović rekao, ta neprimetna režija, ona koja se ne vidi je zapravo najbolja i ja se sa tim zaista mogu samo biti saglasna.
O samom žanru bih mogla mnogo toga napisati. U suštini, nisam znala kako da sopstvene misli složim, s obzirom na to da drama obiluje različitim elementima, a onda je u toku razgovora nakon predstave Sergej Trifunović izgovorio jednu kovanicu koju bi svakako trebalo uvrstiti u RMS, a to je teozofska drama. Najdominantniji elementi u ovoj drami zaista jesu teologija i filozofija, stoga sam sigurna da su pravi ljudi večeras u našem pozorištu uživali. Ukoliko ste željni jedne kvalitetne, teozofske rasprave, onda je prava predstava za vas i od srca vam preporučujem da uživate u ovom izvanrednom tekstu, a i u još izvanrednijoj režiji. Predstava nimalo nije laka, a kako sam Trufunović reče, počinje upravo onda kada se zavesa spusti.
Nakon predstave, predsednik žirija Milivoje Mlađenović je zvanično otvorio peti Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu, a učenice Aleksinačke gimnazije su dodelile diplome za glumca večeri obojici izvanrednih umetnika. U tome je i čar same predstave – sve vreme si na nekoj sredini, između Crnog i Belog, tek pomalo nagneš ka nekoj strani, ali se vrlo brzo vratiš u početni položaj i tu svakako ostaješ.
Vaša Vještica
Zadovoljstvo mi je i velika čast što ću ovogodišnji festival propratiti sa vama, podeliti moje utiske i razmišljanja. Prošlogodišnji Festival PIP je za mene predstavljao jedno jako važno iskustvo – uspela sam da spoznam sopstvene mogućnosti i shvatim kom poslu zapravo moje srce pripada i čime želim da se bavim u budućnosti.
Za ovogodišnji festival volim da kažem da je svojevrsni, mali jubilej, s obzirom na to da je peti po redu koji se održava u Aleksincu. Tomislav Trifunović, glumac i selektor predstava za Festival PIP, odabrao je vešto pet predstava za takmičarski deo i jednu, fenomenalnu za revijalni deo.
Continue reading “V Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu – program”
Priče jedne veštice 