Svetski dan pozorišta – zašto toliko volim teatar?

Svetski dan pozorišta. U godini kada ga ima tek ponekad. Kada predstave počinju popodne. Kada se vrata teatra prva zatvaraju zbog epidemioloških mera. U prethodnoj godini sam u pozorište ušla nekoliko puta. Sramota me je i da kažem… Iako nije do mene, znam to dobro. Godinu dana bez pozorišnih festivala, bez dragih ljudi iz sveta teatra. Zaboravićemo se, čini mi se…

Continue reading “Svetski dan pozorišta – zašto toliko volim teatar?”

“Glasine” Kraljevačkog pozorišta – igra gestikulacije, mimike i intonacije

Predstavu “Glasine” po tekstu Nila Sajmona, a u režiji Olje Đorđević pogledala sam u Narodnom pozorištu u Nišu. Ovo gostovanje Kraljevačkog pozorišta, u čijoj produkciji je i urađena predstava, za mene je bilo posebno zanimljivo baš zato što je to bio prvi put da gledam neku njihovu predstavu.

Continue reading ““Glasine” Kraljevačkog pozorišta – igra gestikulacije, mimike i intonacije”

Milena Radulović – heroina svih devojčica

Dok pahulje miluju listove i bobice mog božićnog drvceta, ušuškana kraj kamina, u kom pucketa bor, gledam seriju “Kosti”. Kakav momenat da gledam baš ovu seriju… Svi znamo koja je vest danas udarna na mrežama. Trebalo mi je vreme da je svarim.

Continue reading “Milena Radulović – heroina svih devojčica”

50 psiholoških pitanja – ko sam ja?

Sinoć sam na Jutjub kanalu “Marija i Kristina – TJD” pogledala video u kom Marija Veljković odgovara na 50 psiholoških pitanja. Kako su napisale u opisu videa da su pronašle pitanja negde na netu, poželela sam jako da ih nađem i ispišem moje odgovore. Videćete, pitanja su prezanimljiva. Možda bi bilo zgodnije odgovoriti na njih videom, ali ipak sam odlučila da to bude na mom terenu, u pisanoj formi. Nadam se da mi Marija i Kristina neće zameriti, s obzirom na to da me zaista jesu inspirisale da na ova pitanja odgovorim i sve to pribeležim na blogu.

  1. Kada ste poslednji put pokušali nešto novo?

Ja se stalno trudim da izađem iz zone komfora. Isprobavam neke nove stvari, a opet radim ono gde plivam najbolje i najsigurnije. Kao nešto novo u poslednje vreme mogu da izdvojim druženje sa prijateljima i svakodnevno viđanje. Ja sam se u toku studija učaurila i baš slabo izlazila na kafu u grad, npr. Sada sam konačno slobodna da se družim i to mi neizmerno prija. To je, eto, stara-nova stvar. Za neke druge inovacije potrebno je još malkice hrabrosti.

2. Šta Vas tera da budete bolji?

Ambicija i povratna informacija. Kada neko prepozna moj rad, to mi daje takav vetar u leđa, a onda sam nezaustavljiva.

3. Što volite da radite? Radite li to često? Ako je odgovor ne, zašto ne?

Volim da pišem. I da, svakog dana napišem nešto. Volim i da se šminkam, a i to radim često.

4. Šta možete uraditi danas što niste mogli pre godinu dana?

Više je onih stvari koje danas ne mogu, a mogla sam pre godinu dana. Ne mogu da posećujem pozorišne festivale zbog epidemiološke situacije. Ili su ograničeni ili su odloženi. Ali danas mogu da stanem iza svojih reči i postupaka, ponosno, bez bojazni da će mi neko spočitavati to što sam rekla ili uradila.

5. Gde se vidite za godinu dana? Pet godina? Deset godina?

Za godinu dana sebe vidim sa stabilnim poslom. I ta stabilnost je ono što sebi želim i za pet i za deset godina. Mada, za deset godina bih mogla da budem i organizatorka nekog pozorišnog festivala. Ja planiram na dnevnom nivou, a dugoročni planovi obično budu izmenjeni, pa o njima baš retko razmišljam.

6. Volite li svoj posao?

Posao za koji sam se školovala ne volim. Međutim, hvala Bogu, živimo u vremenu kada fakultet ne uslovljava da moraš da se baviš nečim, u mom slučaju ja kao srbista ne moram da radim u školi, već radim posao koji obožavam. Pišem, stvaram, kreativišem, a to je zaista jedan neopisivi gušt.

7. Šta biste promenili?

Jedino to što su u mom poslu bitnije brojke od kvaliteta. Naime, smatram da postoje blogeri sa prilično niskim brojem pratilaca, a sjajnim sadržajem, dok neki sa velikim brojevima zapravo i nisu tako dobri, nego su eto, na razne načine, prikupili neku masu ljudi. No, to nije stvar na koju ja mogu da utičem, već baš sama publika, koja će uvek prepoznati sve što je maska i sve što je lažno.

8. Jeste li nedavno učinili nešto vredno pamćenja?

Zapravo jesam, ali o tome ne mogu da govorim javno još uvek.

9. Šta Vas uzbuđuje?

Pozorišni festivali. I to ne toliko sam čin predstave, koliko sve ono pre i posle toga. Ta druženja, pametni razgovori, različiti ljudi. I to mi baš, baš nedostaje.

10. Šta je Vaš najveći problem?

Pa mislim da je sasvim jasno da taj najveći problem trenutno potiče iz zdravstvenog problema. Osim što slušam lekare i uzimam neophodne terapije, ništa drugo ne mogu da učinim po tom pitanju. Saživela sam se sa tim autoimunim oboljenjem, te to više i ne doživljavam kao problem.

11. Kada ste poslednji put otputovali negde gde nikada niste bili?

Jasno je da je ove godine situacija takva kakva jeste, ipak i u takvim uslovima me od poslednjeg putovanja tog tipa deli nepunih godinu dana. Za doček Nove godine sam sa prijateljima bila na Staroj planini, u selu Topli Do i sasvim sigurno je to kratko putovanje vredno pomena.

12. Šta biste zažalili da nikada ne učinite?

Da ne otputujem nikada na neku egzotičnu destinaciju. Baš bih bila tužna kada to ne bih ostvarila, jer je realno moguće da se desi.

13. Šta Vas nasmeje?

Humor. Dobar, zanimljiv humor. To dalje znači prijatelji i svi naši međusobni razgovori i pregovori.

14. Da je prosečna životna dob 50 godina, šta biste učinili drugačije?

Ništa. Jer baš sve što sam uradila, bilo to dobro ili loše, naučilo me je nečemu.

15. Šta najviše želite od života?

Sreću. Samo malo sreće, one svakodnevne, koja se npr. pobrine da ti na semaforu uvek bude zeleno. E, ta vrsta sreće mi je neophodna. Jer kada imamo to, sve ostalo je moguće i sve može.

16. Kakav uticaj želite da ostavite na svet?

Pa sasvim sigurno pozitivan. Sumnjam da ću ja ostaviti neki uticaj baš na čitav svet, ali sasvim sigurno ću uticati na moju sredinu, na ljude oko mene i nadam se da će me po dobrom pamtiti.

17. Po čemu želite da Vas pamte?

Po rečima. Po poeziji. Po magiji.

18. Da Vam se vrati milo za drago, da li bi to bilo dobro ili loše?

Mislim da bi svakako više bilo dobro nego loše.

19. Da možete da se vratite u prošlost i promeniti jednu stvar, koja bi ona bila?

Šta god kad bih promenila, danas ne bih bila tu gde jesam. Tako da je sasvim očigledan odgovor da ne bih promenila ništa.

20. Šta stoji između Vas i sreće?

To što sreću više donosim drugima nego sebi.

21. Da Vam ostaje još godina života šta biste hteli postići?

Da pronađem ljubav svog života i da posao učinim stabilnim.

22. Šta najviše volite kod sebe?

To što sam otvorenog uma, što sam zabavna i pozitivna. Volim i moju crvenu kosu.

23. Bez čega ne možete živeti?

Bez knjiga, mačaka i kafe.

24. Kada zažmurite o čemu razmišljte?

O ljubavi.

25. Da možete pitati jednu osobu, živu ili mrtvu jedno pitanje, kome biste pitanje uputili i kako bi glasilo?

Žive, hvala Bogu, mogu da pitam sve. Mrtve, nažalost, ne mogu. Pa bi moje pitanje bilo jesu li ponosni na mene, a pitala bih mog deku Velička i moju Milu.

26. Da je Vaš život film kako bi se zvao?

Maktub. To na arapskom znači “tako je zapisano”.

27. Šta za Vas znači uspeh?

Za mene je svaki uspeh potvrda da su se godine truda i rada isplatile.

28. Da možete ispuniti jednu želju koja bi ona bila?

Da odem na Maldive. I ispuniću je. Jednog dana…

29. Šta dugujete samoj sebi?

Vreme.

30. Kada mislite o domu, o čemu razmišljate?

O toplini.

31. Kako biste opisali sebe u 5 reči?

Uporna, ambiciozna, elokventna, duhovita, druželjubiva.

32. Kako provodite slobodno vreme?

Čitam. Gledam serije, odmaram. Nekada se i šminkam, jer me to baš smiruje.

33. Šta ste hteli da budete kada ste bili mlađi?

Kada sam se sa 11 godina razbolela, želela sam da budem doktorka koja će pomagati bolesnoj deci. Ubrzo sam shvatila da to nije moj poziv, pa sam se okrenula pisanju.

34. Šta radite kako biste ostvarili svoje snove?

Sve što je u mojoj moći.

35. Čega se najviše bojite?

Smrti.

36. Čemu se radujete?

Pozorištu. Prijateljima. Pisanju.

37. Šta je bila najveća avantura u Vašem životu?

Mislim da me prave avanture tek čekaju.

38. Čime se najviše ponosite?

Ovim blogom i nekim odlukama u poslednjih godinu dana koje su mi donele mir.

39. Gde biste voleli da živite? Zašto se niste preselili?

Volela bih da živim na nekom primorju. Nisam se preselila zbog finansijske nestabilnosti.

40. Da napustite trenutni život kako biste ostvarili svoje snove, šta biste izgubili?

Očigledno ništa, zato što strpljivo ostvarujem svoje snove.

41. Šta je Vaša najveća snaga, a šta je Vaša slabost?

Snaga mi je rečitost, a slabost nedostatak samopouzdanja u ključnim situacijama.

42. Šta Vas je život naučio juče?

Da je nepredvidiv, a da je kormilo u našim rukama.

43. Na čiji ste život imali najveći uticaj?

Ni na čiji, rekla bih. Ako moje reči možda jesu, onda sam na njih ponosna.

44. Šta najviše želite?

Najviše želim da budem srećna i voljena.

45. Koliko ljudi volite? Šta činite za njih?

Dosta – tu podrazumevam porodicu i prijatelje. A za njih radim sve, jer sam ja škorpija i kod mene je sve na max.

46. Šta Vas čini posebnom?

Magija.

47. Da imate još 24 časa života, sa kim biste bili 23?

Sa njim.

48. Kojih loših navika želite da se otarasite?

Navike da noću funkcionišem, a ujutru baš dugo spavam.

49. Kada niste progovorili, a trebalo je?

Progovorila sam na vreme.

50. Kako biste opisali sledećih 5 godina u jednoj rečenici?

Da je zdravlja, sve ostalo ćemo lako.

“Koštanin tvist” – podsećanje na teatar i ljubav prema istom

Kao kakav papagaj, neprestano ponavljam priču o pozorištu, o postojanju teatra u „novoj normalnosti“. Početkom oktobra sam išla u pozorište. Prvi put od 6. marta ove godine. Sedam meseci nisam kročila u teatar ne bih li pogledala predstavu. Pratila sam onlajn programe i delila preporuke sa vama na BDW-u, ali moram da priznam da me je to brzo zasitilo. Šta onda kada pogledamo postojeće snimke, šta tada?

Continue reading ““Koštanin tvist” – podsećanje na teatar i ljubav prema istom”

Šesti oktobar: rođendan

,,Ogledala nema, a pobuna je samo forma za izbegavanje odgovornosti. Kad niko nije kriv ništa se i ne događa.“ Andrej Nosov, reditelj

Prošlo je dvadeset godina od Miloševićevog pada, no tadašnji kulminirani gnev javnosti ne jenjava ni danas kada se Srbija nalazi u identičnom političkom establišmentu i nemilosrdnoj diktaturi pojedinca koji možda samo za nijasu bolje tumači ovu ulogu od svog prethodnika. ,,Ovo je samo priča. Ovo je samo porodica. A ovo je samo predstava“ reči su kojima narator završava novu predstavu Niškog narodnog pozorišta u koprodukciji sa Hartefakt fondom – ,,Šesti oktobar – priča o jednom letovanju“ po tekstu Tise Milić, a u režiji Andreja Nosova. No, da li je zaista samo predstava? Retoričko pitanje je očigledno kao i svaka sličnost između likova iz predstave i pojedinca koji je deo dvadeset godina razočarane Srbije.

Continue reading “Šesti oktobar: rođendan”

Covid-19 – moje iskustvo

Na samom početku moram da naglasim da ja nisam lekar, da sam potpuni laik i da o ovoj borbi pišem iz ličnog iskustva. To što se dogodilo meni, sasvim sigurno se neće dogoditi nekom drugom, jer ako sam u nešto sigurna, to je činjenica da virus korona deluje na svaki organizam potpuno drugačije.

Tog petka sam dala poslednji ispit. Diplomirala sam. Međutim, kako sam navikla da sve lepo što mi se u životu desi platim prilično skupo, znala sam da će to verovatno i sada biti slučaj. Ipak, nisam slutila da će me ovoliko koštati. Došla sam kući i izmerila temperaturu 37,5. Grlo me je peklo, ali potpuno čudno, nikada do tada to nisam osetila. Zašto pišem sve ovo? Zato što sam odregovala istog trenutka, izvadila krv i pulmolog mi je odmah dala antibiotik uz napomenu da se vidimo u ponedeljak ukoliko bude bilo potrebe. Taj vikend je možda bio najveći rolerkoster. U subotu sam od 24h bila budna čitavih šest. U noći između petka i subote sam se probudila oko pola pet sa osećajem da imam temperaturu 40, a nisam je imala uopšte. Tog 18. jula sam se pokrila jorganom. Momenat kada sam shvatila da ovo nije obična prehlada bio je onda kada sam stavila kapi u nos i kada su one skliznule u grlo. U životu me grlo nije tako peklo, ponavljam, ali moram to da podvučem.

Najčudnija je bila nedelja. Kao da me grlo nikada nije bolelo, samo mi je nos curio. Prolazila me je jeza kroz celo telo, a najneprijatniji osećaj bila je jeza kože glave.

Već u ponedeljak je počelo da me boli ispod desne plećke, da bi mi pulmolog u utorak ujutru rekla da imam upalu pluća i uključila terapiju kroz infuzije. Odmah mi je bilo jasno da se ne radi o poznatom virusu, jer mi nijedan simptom nije bio prepoznatljiv. Svi su bili kao da prvi put osećam tako nešto. Ta noć između ponedeljka i utorka i taj bol u plućima su verovatno nešto najgore što sam do sada preživela. A nije mi prva upala pluća.

Malaksalost, dezorijentisanost, smanjena koncentracija i sve to tako mehanički, gotovo kao programirano. Tri sata se osećamo kao da nam nije ništa, sledeća dva ne možemo da podignemo glavu iz kreveta. Trudila sam se da što manje ležim, da se upala ne bi širila, spavala sam na stomaku i unosila ogromne količine tečnosti, a verujem da mi je to u velikoj meri pomoglo.

I dok fizički nisi dobro, moraš da živiš sa glavom na ramenima u kojoj se smenjuju najrazličitiji fimovi. Legneš da spavaš, ali san neće na oči. Od potpune pospanosti dođeš do totalne insomnije. Najgori simptom je strah. Zato što ne znaš kako ćeš se ujutru probuditi. Borba za dah nastaje i kada samo odeš do toaleta, a kamoli kada se krene na terapiju. Inače, infuzije se kod nas primaju u dnevnoj bolnici koja ima svega osam kreveta, a oko deset puta više pacijenata dnevno. Medicinski radnici koji su tamo nisu heroji, već su zmajevi.

Sigurno se sećate mog teksta sa početka pandemije, pa tako i znate da spadam u ugroženu grupu, a i koliko sam se bojala virusa korona. Pre zaražavanja sam spremala ispite, nisam izlazila iz kuće. Bio je dovoljan samo jedan izlazak i par direktnih kontakata tom prilikom, a kako mi je već narušen imunitet, virus je odmah otišao u pluća. Bila sam ja bolesna i pre ovoga, ali nikada mi se nije desilo da mi se toliko brzo smenjuju simptomi i da me nešto tako brzo slomi. Zato sam odmah i podelila sa pratiocima ovu ne tako lepu vest. I ta podrška koju sam dobila mi je prilično pomogla da lakše prođem kroz najteži period.

Sada sam dobro, upala je izlečena, sledi oporavak. I znam da će biti dug i da će biti teško, ali proći će. Makar ne moram da brinem o septembarskom ispitnom roku.

Uz sve ovo, desila se i jedna lepa stvar. Shvatila sam da sam okružena divnim ljudima koji su tu i u dobru i u zlu. Neki ljudi su me prijatno iznenadili pokazavši mi koliko me vole i brinu. Bilo je i onih manje prijatnih iznenađenja, ali nije ni vreme ni mesto da se o tome govori. Sve sam u životu prošla hrabro, pa ću i kroz ovo. A uz podršku koju imam samo mi može biti lakše.

Do nekog sledećeg, lepšeg kuckanja,

Vaša Vještica

Teatar je ostao bez umetnika, svet je ostao bez čoveka

Ne volim umrlice na društvenim mrežama. Baš me nekako to smara i mislim da mreže nisu mesto za tako nešto. Mada, pomislim tako… Kada je neko veliki kao što je bio Igor Vuk Torbica, prosto ne možeš da ćutiš. Čoveče… Upravo sam napisala “bio”. Jer, znate, ne može baš svako sa 33 ono što je uradio on.

“Tartifa” sam gledala tri puta. Svaki put sam se divila rediteljevoj genijalnosti da Molijerov tekst uzme kao predložak i pretoči ga u nešto što živimo danas. U toku svakog gledanja sam pročitala nešto novo, upamtila neku novu poruku. Niko nije umeo da pronikne u suštinu kao Torbica, i ne, ne govorim to samo zato što je došao ovaj momenat. Nakon svakog gledanja sam pisala o predstavi i svaki tekst je donosio neki novi pogled. To govori o izuzetnoj umetničkoj kompetentnosti i kompletnosti.

“Carstvo mraka” sam gledala jednom. To je bio moj prvi susret sa delom ovog reditelja. Osavremenio je Tolstojev tekst, protkao je pozorišnu scenu mrakom koji nikada ne prestaje. Ostavio je opus jedne neverovatne, epohalne umetnosti.

„Moje je da pokušavam ispitivati gde smo, šta radimo, zašto tako radimo, da prikažem šta nam
rade, na šta smo pristali da nam rade i da ukažem na put da je iz toga moguće izaći“, rekao je Igor
na jednom okruglom stolu. I moram da priznam da mi je baš bila želja da nekada u budućnosti ja budem moderator okruglog stola na kom će on govoriti o nekoj budućoj predstavi. I sasvim sam sigurna da bi se to u nekom momentu i desilo. Ovako samo ostaje priča budućim generacijama o stvaralaštvu jednog od najvećih naših reditelja.

I kada se dese ovako tragične situacije, nekako zanemiš. Suštinski je teatar ostao bez umetnika. Što je tužnije, svet je ostao bez čoveka. Igor Vuk Torbica je bio neko ko je svojim rečima budio veru u bolje sutra. Oštro je opominjao na bolesnu današnjicu i optimistično govorio o budućnosti, o jednom svetu gde nema tiranije, raznih tartifa i gde ne caruje mrak. I verovala sam mu. Pokretao je moje kritičko mišljenje o pozorištu, moju kritičku nit u tekstu. Bio je primer neustrašivosti. Od Igora Vuka Torbice i njegovog rada sam naučila kako da stojim čvrsto na zemlji, čak i onda kada deluje nemoguće.

Njegove predstave moraju da žive. I dok god one budu živele, deo Igora Vuka Torbice živeće u teatru,a to je, verujte mi, jedan nebrušeni dijamant koji je čekao bolje sutra. Nažalost, nije dočekao… Bio je izvanredan umetnik, ali pre svega, bio je čovek.

Zato je ovo moj način da kažem zbogom. Čast mi je što sam bila svedok ove umetnosti i što ću budućim generacijama govoriti o tome koliko je teatar izgubio te proklete 2020. godine.

Počivaj u miru, Igore.

Saopštenje za javnost

Dragi prijatelji,


Zvanično vas obaveštavam da više neću biti deo portala “Hoću u pozorište”. Do ove odluke sam
došla, jer smatram da je došlo da gazim tamo gde nikada nisam, a u cilju da pre svega
zaštitim sebe i svoj autorski rad. Istina je da se osećam tužno, zato što sam primorana da se
isključim iz te priče, ali mi to ne narušava unutrašnji mir koji sam ovim potezom stekla. Pre
svega želim da istaknem da portal ne napuštam zbog nečega što je produkt mog rada, već zbog
novonastale atmosfere u redakciji koja je počela da ugrožava moj rad.


Moja dela svedoče koliko sam uradila za pozorište u Srbiji, a kako želim da još napredujem,
potrebno je da krenem dalje. Vizija pozorišta koju imam ja, nije se poklapala sa vizijom tima čiji
sam deo bila. Zbog tih nepremostivih razlika u mišljenju i stavovima, napuštanje portala je bio
jedini logičan potez za mene.


Portalu sam se pridružila čistih motiva, a zahvaljujući radu i trudu, u jednom trenutku sam
zaslužila i mesto urednice. Manjak kompetencije i kolegijalnosti kod nadređenih je jedan od
razloga koji je doprineo da donesem ovu odluku.


Zahvalna sam na ukazanoj prilici da sarađujem sa kolektivom portala, ali ovom prilikom želim i
da se potpuno ogradim od njegovih budućih stavova i objava.


Napuštanje portala “Hoću u pozorište” ni u kom slučaju ne znači da ja prestajem da se bavim ovim poslom. Naprotiv, uz vašu punu podršku i podršku mojih kolega, nastaviću sa radom u kontinuitetu. Moje tekstove ćete pre svega moći da čitate na mom blogu ,,Priče jedne veštice”, ali i na blogu moje drage prijateljice, Brane Antović Aleksić, gde ću joj biti saradnica i baviti se isključivo pozorištem, kada prođe vanredno stanje i kada pozorišta ponovo otvore svoja vrata. Svima koji prate i cene moj rad, želim da poručim da se trenutno radi na nečemu potpuno novom, na šta ću biti jako ponosna ako se adekvatno realizuje, tako da, nastavite da me pratite dok ne otkrijem šta se to sprema.

Malo se osećam kao Robert Frost koji stoji na raskrsnici. Krenuti utabanim putem ili pak onim
neraskrčenim, kojim niko do sada nije prošao i na koji moram sama.Biram ovaj drugi, biram da
krenem sama.


Fokus. Na ono što je dobro, na ono što vredi. To je sve što nam je neophodno da ne izgubmo sebe. Ja sam na ovaj način sebe pronašla i jedva čekam nove pobede!

Sa poštovanjem,

Vaša Jovana Stanković