Ljudski život kao ratna valuta – “Severoistok”, Bitef teatar

Da li je ljudski život, običan ljudski život najbolja valuta kojom se plaća u ratu? Za vreme trajanja drugog Čečenskog rata, 23. oktobra 2002. godine 40 Čečena je upalo u moskovski teatar Dubrovka i počinilo jedan od najstrašnijih terorističkih zločina u srcu Rusije. Talačka kriza je trajala tri dana. Od oko 900 zarobljenih civila poginulo je oko 130 nedužnih ljudi. Taj događaj je inspirisao nemačkog glumca i dramskog pisca Torstena Buhštajnera da napiše dramu Severoistok i pokuša da nam približi priču o strahovitim počecima terorističkih napada i talačkih kriza.

Continue reading “Ljudski život kao ratna valuta – “Severoistok”, Bitef teatar”

Advertisements

VI Festival PIP – “Maestro”, 26.11.2017.

Predstava Maestro u produkciji Narodnog pozorišta Sombor odigrana je na petoj večeri Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu. Dramski tekst je napisao Milivoje Mlađenović, a reditelj ovog komada je Milan Nešković.

Ova drama na jedan vrlo interesantan način iznosi priču o životu somborskog slikara Milana Konjovića. Još je važnije, ta priča nije prikazana biografski, već potpuno umetnički i apstraktno. Rediteljska rešenja su jako dobra, s obzirom na to da je u pitanju jedna fragmentarna struktura dramskog teksta. Svako rešenje ima svoju funkciju u građenju ove drame.

Ako bi se na ovom Festivalu dodeljivale nagrade za scenografiju i kostim, mislim da bi ova predstava ubedljivo odnela pobedu u tim kategorijama. Jako dobro rediteljsko rešenje su i maske koje glumci nose u polilozima. Čitava scena sve vreme toliko lepo izgleda da je zaista pravo uživanje gledati jednu takvu predstavu.

NPsombor-Maestro-Konjovic

Po mom mišljenju, vrlo važan lik u predstavi je glumac Živojin (Ivana V. Jovanović), pored samog Konjovića kog igra Saša Torlaković. Glumac otvara predstavu, sve vreme je prisutan, ali sve vreme je i alter ego protagoniste, odnosno, antagonista. Sjajana Ivana V. Jovanović je ovu ulogu odigrala zaista odlično, s obzirom na to da je zahtevala mnogo – i dobar scenski pokret, i glasovne igre, i preciznost i jako dobru dikciju. Konjović je predstavljen kao pravi umetnik. Ako sam ikada zamišljala život nekog neprikosnovenog umetnika, to bi bilo baš ono što sam videla na sceni. Ostale uloge poverene su odličnim glumcima somborskog pozorišta Marku Markoviću, Vanji Nenadić, Biljani Keskenović, Srđanu Aleksiću, Grigoriju Jakišiću i Bogomiru Đorđeviću.

10-maestro

Milivoje Mlađenović posebno ističe odrednicu ovog komada jednom nadasve zanimljivom kovanicom – fantazmaglorija. I zaista, ona u sebi sadrži fantastično, a to je ono u šta je režija duboko zgazila, zatim maglu koja se kao motiv provlači kroz čitavu predstavu, a potiče iz dela Milana Konjovića i glorija kao slava, večna slava jednog takvog umetnika.

Volim tekstove ove prirode. Tekstove koji nastoje da očuvaju umetnost kao takvu, da je približe publici i pruže joj mogućnost da se sa njom saživi. Ovo je opet, nešto drugačije od onoga što smo gledali na prethodnim večerima Festivala PIP. Ovo nije problemsko pozorište, ovo je pozorište u kom se uživa. Život je prolazan, umetnost je večna. Dok je god umetnosti, dotle će svi umetnici i živeti.

Kristina Pajkić: “Rubište je ova Srbija.”

Gledajući Rubište, nisam znala da odredim šta mi je tragičnije, likovi ili situacije. Ipak, jako me je pogodila uloga devojke koju je igrala Kristina Pajkić. Imala je nimalo lak zadatak. Na sceni je radila sve – oralno zadovoljavala partnera, polivala se sopstvenom krvlju, pristala na najgnusnije i najgadnije stvari ne bi li dokazala svoju ljubav.

Još sam tužnija bila kada sam saznala da je reč o istinitoj sudbini jedne devojke sa Rubišta. Zapravo, sve vreme sam znala da su priče zasnovane na istinitim događajima, ali kada sam i od samog pisca dobila tu potvrdu, baš u vezi sa ovom pričom, bilo mi je još teže.

S obzirom na to da je radnja komada smeštena na jug Srbije, kako je bilo igrati pred aleksinačkom publikom? Kakav je tvoj utisak?

Moj utisak je sjajan. Prosto, bilo je malo veće treme, s obzirom na to da je ovo taj kraj u kom otprilike ljudi najbolje osećaju i znaju  ovaj tekst i način ovih života svih. Ali, videti publiku na nogama i punu salu, to je nešto najlepše, a to je zaista velika čast!

Uloga koju si igrala je vrlo zahtevna. Šta je ono što te je nakon prvog čitanja teksta nateralo da je i prihvatiš?

Pa, pre svega Kokan Mladenović, a odmah zatim i sam tekst, uloga koja je veliki izazov. Prosto, mislim da je bitno ovde imati dobrog partnera, kao što je Strahinja Barović koji je sjajan. Mislim, kako odbiti Kokana Mladenovića i to za ovakav tekst koji je na prvo čitanje toliko potresan da mislim da čak i oni ljudi koji ne znaju stvarnu sliku takvih priča, mislim da čak i njih dotakne.

18671102_10213260150924638_7908724809801168440_n

Kako je bilo raditi sa Kokanom Mladenovićem?

Ovo je prvi put da radim sa njim. Taj proces je bio za neke ljude strašan u jednu ruku, jer na probama je bilo toliko katarze, toliko plača, naravno i smeha, ali mnogo manje nego inače. Prosto smo svi toliko ušli u tu priču da je Kokan jednom prokomentarisao: “Uh, će pocrcamo od ovoga!”

Kako sam ja sa ovog govornog područja, čula sam da ste se prilično dobro snašli sa govorom na dijalektu, iako je on neodređen. Kako je bilo raditi sa tekstom na dijalektu?

Meni je uvek, još na fakultetu, dikcija dobro išla, išla mi je od ruke baš. To mi je bio još veći izazov. To smo isto sa Ninoslavom radili, jer on je iz tih krajeva, pa nam je pomagao. Meni je to sjajno išlo.

Šta je po tvom mišljenju Rubište?

Pa… Možda u neku ruku ova Srbija. Zavisi iz kog ugla gledamo, naravno. Ima tu svakakvih priča, svakakvih Rubišta i kod komšija i u celoj Srbiji, je l? Ali, hajde neka to bude metafora na Srbiju.

 

VI Festival PIP: “Rubište”, 25.11.2017.

Na četvrtoj večeri Festivala prvoizvedenih predstava održana je promocija knjiga DukaTi, u kojoj se nalaze anegdote o Dušanu Duki Jovanoviću, utemeljivaču Festivala PIP u Aleksincu, autora Viobrana Viće Radosavljevića i Ješa Mušica, drama Dušana Duke Jovanovića koju je završio tri dana pre svoje smrti. Ovo je bio jedan jako dirljiv, ali vrlo potreban događaj na Festivalu PIP.

Ansambl Šabačkog pozorišta odigrao je četvrtu predstavu u takmičarskom delu Festivala PIP, Rubište. Dramski tekst je napisao Ninoslav Đorđević, dok je reditelj Kokan Mladenović.

Muka. Oči pune suza. Knedla u grlu. Lupanje srca. Znojenje dlanova. Sve to, i još više od toga. Misli, bezbroj teških misli. Ne znam koju pre da uhvatim. Da li da dopustim sebi da zaplačem? Ne mogu. Knedla je i dalje u grlu. Srce lupa. I lupa. I lupa. Muka.

Nekada, negde, na rubu egzistencije u majčici Srbiji neka žena otišla je na njivu sa sinom. Pronašli su je krvavu, ali živu. Bez sina. To je okinulo misli Ninoslava Đorđevića i nateralo ga da zapiše kako se to “živi” na rubu egzistencije. Kada je okidač jedan ovako tragičan događaj, niko ni ne sluti da će se za njim nizati još tragičniji. Možda ja nisam dovoljno vešta da prenesem sve ono što bih možda želela. Možda previše pišem srcem. Ali, nakon jedne ovakve predstave, ja drugačije ne umem. Ja sam neko ko potiče sa juga Srbije, gde je radnja i smeštena. Možda zato i čitavu priču vidim nekim drugim očima. Očima koje svakodnevno gledaju rubištanske gadosti.

Najveći problem leži u tome što su svi mogući međuljudski odnosi narušeni. Još je veći problem što o tome niko ne govori. Zato su ovaj dramski tekst, ova režija i ova podela izuzetno važni i značajni!

Ljudi od krvi i mesa žive u najgorim mogućim uslovima za ljudski život. Životare. I sve priče su potpuno realne, tačne i ispričane tako da se publika sve vreme ježi. Priznajem, nisam sigurna da bih mogla žanrovski da odredim ovaj komad. Možda bi to bila jedna crna drama o krahu jednog naroda. Nema metafore, nema karikiranja, nema praznog hoda. Svaki pokret, potez, korak su na pravom mestu. Kokan Mladenović kaže: “Tamo je Rubište. I bilo bi lepo da je tamo. Ali – ako je tamo, kako to da mi živimo u njemu?” Smatram da je jedan ovakav komad, jedan ovoliko jak i realan tekst mogao samo i jedino Mladenović režirati.

Ne bih znala koji je trenutak bolniji. Da li onaj kada Marija (Milica Janevski) po svaku cenu želi da postane majka, pa se okreće i crnoj magiji i babi Petkani (Sonja Milojević)? Možda momenat kada shvatamo zašto je Marija pobegla iz Rubišta, a zapravo ostala večno u njemu? Ili onda kada luda Stanika (Aneta Tomašević) doživljava potpuni krah? Meni je možda najbolniji momenat kada devojka (Kristina Pajkić) pristaje na sve boleštine koje od nje traži Dragan (Strahinja Barović), ne bi li osetila trunku ljubavi?

15068716051.jpg

Glumci mogu biti maestralni samo onda kada je rečenica dobra, kada je reč jasna i kada je tekst živ. Ansambl Šabačkog pozorišta Dragana Radojević, Ljubiša Barović, Vladimir Milojević, Nikola Breković, Strahinja Barović, Aneta Tomašević, Kristina Pajkić, Slobodan Petranović, Sonja Milojević, Zoran Karajić, Deana Kostić, Aleksandra Ristić, Miloš Vojnović, Siniša Maksimović, Marko Ribić, ali i Saša Torlaković, Milica Janevski i Aleksandra Pleskonjić bili su i više nego maestralni.

Napisati ovakav tekst znači biti mnogo savestan i svesan. Ninoslav Đorđević se sa situacijama o kojima piše nimalo nije igrao. Povezao ih je u jednu tragičnu nit. U publici se nije mogao čuti smeh, pa i onda kada se oteo, nije ga bilo zbog toga što je u komadu nešto komično, već je to bio onaj smeh koji dolazi nakon plača, onaj koji dolazi iz nemoći. Sjajni monolozi koje su izgovarali neki od likova, a posebno mnogolog Ljubinka (Miloš Vojnović) i Svetolika (Saša Torlaković) naterali su me da zaplačem. Vojnović je imao zadatak da izgovori par najjačih rečenica u tekstu i odigra jednu od ključnih scena u čitavoj predstavi, dok je Torlaković ispričao priču koja nije tužna, već je tragična.

Rubište-najava.jpg

Bojim se da ove moje reči ne umanje vrednost ove predstave. Ovo je potrebno odigrati u svakom mogućem mestu u Srbiji. Određeni deo publike na teritoriji cele države može reći da je to negde tamo. Dobro je, nismo mi. Upravo je suprotno od toga. Da, to jesmo mi. Da, sve te gadosti postoje. Rubište je i bliže nego što mislimo. Svi smo mi Rubište. To je možda i ono najbolnije.

Irfan Mensur: “One sredine koje žele pozorište, pozorište će im doći!”

Nakon okruglog stola povodom igranja predstave Hor “bečkih” dečaka na VI Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu, iskoristila sam priliku da uradim jedan kratak intervju sa glumcem i rediteljem Irfanom Mensurom.

Kako je bilo igrati pred aleksinačkom publikom, u jednoj manjoj sredini?

Znate šta, ja ne biram sredinu, sredine biraju mene. Moj zadatak je da igram tamo u onim sredinama koje me žele. Ne samo ja, nego sve moje kolege. I one sredine koje žele pozorište, pozorište će im doći. E, sad, pitanje je samo koju vrstu pozorišta žele sredine, da li žele problemsko pozorište, da li žele pozorište koje će ih samo nasmejati, pozorište koje će ih naterati da malo i misle, pozorište koje će ih rasplakati… Pozorište je jedna živa stvar, publika je živa stvar, a i sredine su živa stvar. Sredine se mogu menjati. Jer ako, recimo, Aleksinac izdrži ovaj festival godinama, onda će ova aleksinačka publika, i Vi Jovana i Vaši sledbenici na vašem portalu shvatiti da je pozorište neophodno, da pozorište može postati deo gena jednog naroda. Kada pričamo o Englezima, ja kažem da Englezi ne izlaze u pozorište, ne posmatraju to kao izlazak, oni imaju potrebu za pozorištem, jer ga oni imaju već 6, 7 vekova, a naše pozorište, ovo istinsko, srpsko pozorište, postoji vek, dva.

S obzirom na to da ste Vi režirali ovu predstavu. Šta je ono što Vas je nakon prvog čitanja navelo da se baš ovim tekstom bavite?

To je nedostatak predstava koje nude igru. Ja mislim da su glumci sve manje i manje upotrebljavani kao rediteljsko oruđe. Ja se rediteljskim poslom bavim već dvadesetak godina isključivo zbog toga što želim da glumci koji mi poveruju, imaju šansu da se zaigraju, izigraju i da se naigraju, da pokažu šta umeju i znaju, a ne da režija i pozorište budu u prvom planu. Tako da sam ja shvatio da ovaj dramski tekst može ponuditi glumcima koji se udruže u radu na njemu jednu lepotu uživanja u glumačkom poslu i uživanja boravka na sceni.

144451_irfan1-_ff

Koliko je bilo teško ili lako balansirati između glumca i reditelja u radu na ovom komadu?

Ovo je jednostavnija predstava zato što nema mnogo glumaca. Naravno, nije jednostavno, ali je svakako moguće. Naporno jeste. Ja sam dugo, dugo režirao, ali nisam nikada sebi dodelio ni najmanju ulogu. Napravio sam presedan pre jedno sedam, osam godina i režirao sam u mostarskom pozorištu i dodelio sebi glavnu ulogu. Odnosno, oni su mi dodelili i glavnu ulogu i režiju. I režirao sam i režirao, bio sam jako zadovoljan režijom, bližila se premijera, ja sam uživao, već je muzika stizala, stigla je scenografija. Ja sam iz sale dobacivao tekst koji treba da govorim, jer sam počeo da uživam u predstavi i pozorištu koje sam pravio, da bih jedno šest, sedam dana pred premijeru shvatio da ja moram na scenu. Ja sam bio nespreman. I tih šest, sedam dana su najtraumatičnijih sedam dana mog bavljenja ovim poslom, jer sam dan-noć pokušavao da uđem u sopstvenu predstavu, da savladam zanatstvo sopstvene predstave, da savladam tekst svoje predstave, ja jesam znao tekst, ali nisam znao šta on sve nudi u svojoj interpretaciji. Tako da to nije jednostavno.

Koliko komični elementi u ovoj predstavi boje one tragične i u kojoj meri?

Kada je neko duhovit na svoj račun, on je po meni duhovitiji od onih ljudi koji su duhoviti na tuđ račun. Ova predstava se bavi duhovitošću i smehom, nama samima. Mi se sami sebi smejemo, čini mi se, govorimo publici koja nas gleda, jer prepoznaju svoje dileme, svoja razmišljanja, svoje nesigurnosti i, naravno, jednu vrstu duhovitosti koju samo ovi krajevi imaju.

 

VI Festival PIP – “Novo doba”, 24.11.2017.

Na trećem danu Festivala održana je promocija knjige Prvih pet, priređivača Milivoja Mlađenovića. O knjizi su govorili Slobodan Savić, Željko Hubač i Milivoje Mlađenović. S obzirom na to da je prva promocija ove knjige održana na Danima komedije u Jagodini, ostavljam vam LINK da pročitate nešto više o njoj da se ne bih ponavljala.

Treća predstava odigrana u takmičarskom delu Festivala bila je Novo doba po dramskom tekstu Vuka Boškovića, u režiji Dina Mustafića, a u koprodukciji Bitef teatra i ArtHub-a. Moram da priznam da sam još u jednom razgovoru, negde na proleće, sa Tomom Trifunovićem naslutila da se radi o jednoj sjajnoj predstavi. Baš zbog toga sam iščekivala da je pogledam.

Već nakon prve izgovorene replike, naježila sam se. A onda su se nizale, jedna za drugom. Tako dobre, tako realne i opipljive rečenice. Stalno sam se pomerala, kao da sam želela da se otmem vrtlogu u koji nas dramski tekst uvlači, a opet uzalud. Jer ono što smo videli na sceni, to smo mi, to je naš realni život. To je pozorišna provokacija. Likovi su bezimeni, dakle nisu imenom okarakterisani, već vrlo jasno postavljeni kao realni ljudi. Glumci su sve vreme prisutni na sceni, presvlače se na sceni i iz minuta u minut iskaču i uskaču u likove koje je neophodno prikazati. Ovakav koncept pozorišta, široko i duboko postavljena scenografija na neki način simboliše koliko smo široko i duboko u takozvanom novom dobu.

kul-novo-doba-(3)

Vrlo hrabra postavka, odlična podela i baš jak dramski tekst su možda tri epiteta koji najbolje opisuju ovu predstavu. U podeli su Mirjana Karanović, Boris Isaković, Snežana Bogićević, Ermin Bravo i Slaven Došlo. Moram primetiti da je glumačka ekipa okupljena vrlo pažljivo, toliko da apsolutno svako od njih svojim senzibilitetom i maestralnom glumom čitavom konceptu daje neki novi, viši nivo.

Jako volim ovaj tip dramskog teksta. Dovoljno eksplicitan, a vrlo oštar i nametljiv. Smatram da je pozorište mesto za ovakve teme i da više nego ikada vrišti upravo za njima. Momenat kada žena koja gleda televiziju i muž koji čita govore o politici, sistemu i ubeđenjima je možda ostavio najjači utisak na mene. Direktno, bez okolišanja, a opet sa toliko informacija između redova je ono što karakteriše ovaj dramski tekst.

Na kraju, vreme je za promene.

Anica Dobra: “Pozorište su naši koreni i živelo pozorište!”

Anica Dobra je jedna od najbolji srpskih glumica, stoga mi je posebno velika čast što sam prvi intervju u životu uradila baš sa njom. Istina, to je pre bio kratak razgovor, no klasičan intervju, ali kao i uvek, smatram da je presudan kvalitet, a ne kvantitet.

Razgovor smo obavile nakon igranja predstave Hipnoza jedne ljubavi na Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu, ali i nakon toga što je Anica dobila nagradu za glumicu večeri.

Prvo pitanje koje sam htela da joj postavim bilo je kako je igrati pred aleksinačkom publikom, odnosno u jednoj drugačijoj sredini. To pitanje bilo je prethodno postavljeno za vreme okruglog stola, stoga ću prafrazirati odgovor.

Mi zaista u tekstu imamo nekoliko mesta na kojima publika u svakom mestu reaguje, ali moram priznati da postoje i mesta koja publika iz neke druge sredine prepozna, doživi drugačije i onda baš na tom mestu reaguje, što je nekada novina i za nas.

Šta je ono što ste prvo pomislili nakon čitanja dramskog teksta Hipnoza jedne ljubavi?

Da li verujete da je prvo čitanje obično toliko tačno da se poklapa sa onim kako predstava izgleda kada ima svoju premijeru? Ali treba dodati ovde da sam ja prvo pristala da radim ovaj komad samo na poziv Duška Kovačevića, a bez čitanja teksta, jer je Duško, kako da kažem, znamo svi to, naš živi klasik i prosto je velika privilegija kada takav pisac, čovek i reditelj pozove lično glumca, kao što je uradio, ne samo sa mnom, već sa svakim glumcem u ovoj podeli. Prvo čitanje je usamljeno čitanje, iako ono jeste otprilike nešto što je izašlo na premijeru, ono je možda naznaka toga. Premijera je bila isto to, samo sto puta jače. Već prva čitajuća proba, kada se čuju živi glasovi drugih glumaca koji su takve ale i tako talentovani, to je već  bilo na deseti stepen, to je već bilo jako podignuto i onda, naravno, u procesu rada se sve to razvijalo i produbljivalo. I to može samo kada je rečenica dobra i kada je dobro napisana.

predstava-hipnoza-jedne-ljubavi-02

Dušan Kovačević je prošle godine dobio Povelju za doprinos srpskoj drami od Festivala PIP. Kako je bilo raditi sa Dušanom Kovačevićem?

Duško Kovačević, kao reditelj, sada na nivou vica, uopšte ne poštuje Duška Kovačevića pisca. On osluškuje svoje rečenice, neki put se zaraduje, neki put se malo namršti na njih i daje nam, ne samo da nam daje, već zahteva od nas da njegove rečenice gužvamo, da ih prilagođavamo, da ih cepamo, da ih gazimo, jer je to život. I tada tek, u tom trenutku njegova rečenica oživi. Tako da je on jedan jako nenametljiv reditelj, posmatrač. Zašto on radi svoje praizvedbe? Zato što ima veliku potrebu da čuje svoj tekst onako kako je napisan, bez ikakve dekonstrukcije, bez ikakvog dodavanja, bez ičega. On piše realistički, naturalistički i to želi da vidi i od glumca.

Ne viđamo vas često u pozorištu. Zbog čega je to tako?

Ja jesam član Ateljea 212, i igram svako malo, zapravo i u kontinuitetu igram predstave u Ateljeu 212 i evo sada sam gost u Zvezdara teatru. Pre jedno desetak dana smo imali i premijeru Urnebesne tragedije u Ateljeu i tamo me možete videti. Kako da Vam kažem, pozorište su naši koreni i živelo pozorište!

VI Festival PIP – “Hor “bečkih” dečaka”, 23.11.2017.

Drugo veče Festivala prvoizvedenih predstava obeležila je promocija Fakulteta savremenih umetnosti, ali i igranje praizvedbe komada Hor “bečkih” dečaka. Vida Ognjenović, ovogodišnja dobitnica povelje za doprinos srpskoj drami, i njene kolege, profesori sa departmana glume, slikarstva i dizajna enterijera promovisali su Fakultet savremenih umetnosti, a kako je Milivoje Mlađenović lepo primetio, uskoro će to moći da postane jedan pravi univerzitet, s obzirom na to šta sve ovaj fakultet obuhvata. Nakon promocije je otvorena izložba slika svih njihovih studenata sa departmana slikarstva i ja moram naglasiti da su radovi jako dobri.

Nakon toga, usledilo je igranje predstave Hor “bečkih” dečaka, po tekstu Miroljuba Nedovića, u režiji Irfana Mensura i u produkciji JugoArta. Kako je i sam Mensur naglasio, on je Nedovićev tekst adaptirao i promenio naslov, te tako dobio predstavu koju smo mi gledali. Dodao je još i da su svoj pečat ostavili i Predrag Ejdus i Boda Ninković i na taj način formirali jedan vrlo kompleksan dramski tekst. Ova tri doajena srpskog glumišta su zaista svojim izvanrednim glumačkim sposobnostima obojili ovu dramu i to je neosporno.

Osiromašena scenografija je refleksija osiromašenih duša trojice likova, Džonija (Boda Ninković), Vuleta (Irfan Mensur) i Ace (Predrag Ejdus). To su ljudi koji nisu svoji u tuđini i tamo imaju jedino jedan drugoga. Džoni je gastarbajter koji pokušava da oda sliku da je i u inostranstvu snalažljiv, što se na kraju ispostavi da i nije baš tako. Vule već nekoliko godina radi u inostranstvu i u njegovom liku se može pročitati najviše nostalgičnih metafora, dok je Aca tek došao u inostranstvo u borbi za egzistencijom. Presudni faktor jesu njihove godine, s obzirom na to da je Mensur izmenio originalni tekst i likove smestio u sedmu deceniju života. Onda je priča još tragičnija.

Ono što mi se u tekstu nije dopalo jesu replike koje nose neki ruralni humor, ali su i one imale svoju funkciju i svakako jesu važan deo teksta. Praznih duša ovi likovi životare daleko od svog doma, a to je tema koja je sve više prisutna u našem okruženju. Smatram da je ova predstava odličan pokazatelj te neke realne, surovo realne slike naše države.

Đački parlament Aleksinačke gimnazije je i večeras dodelio nagradu za glumca večeri, a ona je pripala Irfanu Mensuru.

 

VI Festival PIP – “Hipnoza jedne ljubavi”, 22.11.2017.

U Aleksincu je 22. novembra svečano otvoren 6. Festival prvoizvedenih predstava. Zvanično je otvoren onog trenutka kada je predsednik žirija, Zlata Numanagić, svojim govorom pozdravila publiku, a nezvanično je tradicionalno otvoren izložbom fotografija Marka Miladinovića sa prethodnog Festivala. Nakon toga, direktorka Centra za kulturu i umetnost Maja Radoman Cvetićanin je otvorila izložbu Negujmo srpski jezik, koja je prvi put postavljena van Beograda. Učenici omš “Vladimir Đorđević” imali su svoj nastup pola sata pre početka predstave. Bogatim propratnim programom, čiji je urednik Milivoje Mlađenović, ovaj Festival dobija neku novu dimenziju i potvrdu da je iz godine u godinu samo bolji.

Umetnički direktor i selektor Festivala PIP Tomislav Trifunović je odabrao šest predstava koje će se igrati u takmičarskom delu, a prva od njih bila je Hipnoza jedne ljubavi, po dramskom tekstu i u režiji Dušana Kovačevića, a u produkciji Zvezdara teatra.

Volim da dramski tekst sagledam uporednom i analitičkom metodom. Kako jako dobro poznajem Kovačevićev opus, ono što sam na samom početku primetila bio je dosta smireniji ton od onoga na šta smo navikli da čujemo od ovog dramskog pisca. Kovačevićev senzibilitet je dosta istančan i vrlo prepoznatljiv, a Hipnoza jedne ljubavi je zaista jedna priča koju moramo dublje čitati. Publika je sve vreme hipnotisana tragičnim humorom i baš tu tragiku moramo pročitati iz svega onog izrečenog ili odigranog na sceni.

hipnoza-jedne-ljubavi-10

Tema masovnog napuštanja Srbije je sve prisutnija, a dramski pisci se neretko okreću baš njoj. Ipak, Dušan Kovačević zaista ima tu moć da i u neku novu temu uplete one svevremenske elemente koje često srećemo u njegovom opusu. U ovoj drami oni se zaista čitaju između redova. Zato će se drama možda učiniti mlakom, ali onda kada se pronikne u suštinu, tekst nosi jednu vrlo ozbiljnu temu i određenu težinu, izmerenu baš onoliko koliko je sam Kovačević to želeo.

Za takav jedan projekat neophodno je napraviti dobru podelu. Reditelj je napravio odličnu! Ljubomir Bandović i Dragan Petrović Pele su maestralni u tragikomici likova Ranka i Vase. Čudesni, komičan i brižni svet majke Soje iznosi Anica Dobra. Mila, koju igra Nina Janković, je devojčurak koji sanjari i svoje snove odsanja. Fantastični elementi u građenju lika Maja (Ivan Mihailović), koji je definisan kao mladić, čine priču čarobnijom, svakako, a Dragi (Uroš Jakovljević) je baš onaj lik koji ćutanjem mnogo toga kaže. Nagradu za glumicu večeri, koju dodeljuje đački parlament Aleksinačke gimnazije, je dobila Anica Dobra.

Ono što je i u tekstu i na sceni vidljivo jesu fizička oboljenja svih likova. Soja je pogrbljena i kreće se uz pomoć štapa, Ranko ne ostavlja štaku zato što mu je noga povređena, Vasa sve vreme nosi kragnu zbog preloma pršljena, a Dragi ne može da govori. Ovim potezom dramski pisac u prvi plan iznosi osakaćenost društva uopšte.

Ukoliko očekujete da vas ova predstava uzdrma od glave do pete kao neke druge Kovačevićeve drame na koje ste možda navikli, to se neće dogoditi. Kako i sami glumci ističu, oni ovom tekstu pristupaju izuzetno ozbiljno. Gledaćete predstavu sa osmehom na licu, a pitanja ćete sebi postaviti tek onda kada vam se utisci slegnu. Mislim da u tome leži genijalnost ovog dramskog teksta.

Predstava “Od A do DA”, Aleksinac, 09.10.2017.

Sa posebnim zadovoljstvom ću ovu pozorišnu sezonu započeti kritikom baš ove predstave. Moram priznati da sam baš dugo iščekivala ovaj trenutak. Kada je reč o pozorištu, onda mojim mislima ništa ne može biti prepreka.

Continue reading “Predstava “Od A do DA”, Aleksinac, 09.10.2017.”