Teatar je ostao bez umetnika, svet je ostao bez čoveka

Ne volim umrlice na društvenim mrežama. Baš me nekako to smara i mislim da mreže nisu mesto za tako nešto. Mada, pomislim tako… Kada je neko veliki kao što je bio Igor Vuk Torbica, prosto ne možeš da ćutiš. Čoveče… Upravo sam napisala “bio”. Jer, znate, ne može baš svako sa 33 ono što je uradio on.

“Tartifa” sam gledala tri puta. Svaki put sam se divila rediteljevoj genijalnosti da Molijerov tekst uzme kao predložak i pretoči ga u nešto što živimo danas. U toku svakog gledanja sam pročitala nešto novo, upamtila neku novu poruku. Niko nije umeo da pronikne u suštinu kao Torbica, i ne, ne govorim to samo zato što je došao ovaj momenat. Nakon svakog gledanja sam pisala o predstavi i svaki tekst je donosio neki novi pogled. To govori o izuzetnoj umetničkoj kompetentnosti i kompletnosti.

“Carstvo mraka” sam gledala jednom. To je bio moj prvi susret sa delom ovog reditelja. Osavremenio je Tolstojev tekst, protkao je pozorišnu scenu mrakom koji nikada ne prestaje. Ostavio je opus jedne neverovatne, epohalne umetnosti.

„Moje je da pokušavam ispitivati gde smo, šta radimo, zašto tako radimo, da prikažem šta nam
rade, na šta smo pristali da nam rade i da ukažem na put da je iz toga moguće izaći“, rekao je Igor
na jednom okruglom stolu. I moram da priznam da mi je baš bila želja da nekada u budućnosti ja budem moderator okruglog stola na kom će on govoriti o nekoj budućoj predstavi. I sasvim sam sigurna da bi se to u nekom momentu i desilo. Ovako samo ostaje priča budućim generacijama o stvaralaštvu jednog od najvećih naših reditelja.

I kada se dese ovako tragične situacije, nekako zanemiš. Suštinski je teatar ostao bez umetnika. Što je tužnije, svet je ostao bez čoveka. Igor Vuk Torbica je bio neko ko je svojim rečima budio veru u bolje sutra. Oštro je opominjao na bolesnu današnjicu i optimistično govorio o budućnosti, o jednom svetu gde nema tiranije, raznih tartifa i gde ne caruje mrak. I verovala sam mu. Pokretao je moje kritičko mišljenje o pozorištu, moju kritičku nit u tekstu. Bio je primer neustrašivosti. Od Igora Vuka Torbice i njegovog rada sam naučila kako da stojim čvrsto na zemlji, čak i onda kada deluje nemoguće.

Njegove predstave moraju da žive. I dok god one budu živele, deo Igora Vuka Torbice živeće u teatru,a to je, verujte mi, jedan nebrušeni dijamant koji je čekao bolje sutra. Nažalost, nije dočekao… Bio je izvanredan umetnik, ali pre svega, bio je čovek.

Zato je ovo moj način da kažem zbogom. Čast mi je što sam bila svedok ove umetnosti i što ću budućim generacijama govoriti o tome koliko je teatar izgubio te proklete 2020. godine.

Počivaj u miru, Igore.

Hajde, vodim vas na “Rubište”

Aleksinac. 2017. Kraj novembra. Moje omiljeno doba godine. Šesti Festival prvoizvedenih predstava. Četvrto veče. Znam da nam danas dolaze Šapčani. Dobri su. Dopao mi se taj ansambl prethodnih godina. Odlazim malo ranije u pozorište, zavolela sam te ljude, moramo popiti kafu pre predstave. Ulazim u bife, tu me već čeka Jelena. Prvi put se srećemo, a kao da se znamo hiljadu godina. Sedamo da popijemo kafu, a onda dolaze i Aneta i Ivan. U jednom momentu, Jelena me pita kako su prošle prethodne večeri, a zatim mi govori: “Dobro, čekaj da vidiš ovo večeras.” Mislim da je to momenat u kom sam shvatila da želim da život provedem u pozorištu.

Continue reading “Hajde, vodim vas na “Rubište””

Spektakl na daskama Narodnog pozorišta u Nišu

Gledala sam dosta predstava i nekako sam baš ponosna na činjenicu da mogu time da se pohvalim. Retko ko to može danas. Međutim, uvek sam svesno zaobilazila Narodno pozorište u Nišu, koje mi je zaista najbliže profesionalno pozorište. Niško pozorište je u prethodnoj sezoni imalo odlične produkcijske poteze i drago mi je što na moju listu odgledanih predstava mogu da dopišem i mjuzikl „Cigani lete u nebo“. Čini mi se da se situacija drastično menja, posebno sa dolaskom novog upravnika, i da će Narodno pozorište u Nišu konačno pokazati svoj sjaj i krenuti jednom uzlaznom putanjom.

Continue reading “Spektakl na daskama Narodnog pozorišta u Nišu”

Ljudski život kao ratna valuta – “Severoistok”, Bitef teatar

Da li je ljudski život, običan ljudski život najbolja valuta kojom se plaća u ratu? Za vreme trajanja drugog Čečenskog rata, 23. oktobra 2002. godine 40 Čečena je upalo u moskovski teatar Dubrovka i počinilo jedan od najstrašnijih terorističkih zločina u srcu Rusije. Talačka kriza je trajala tri dana. Od oko 900 zarobljenih civila poginulo je oko 130 nedužnih ljudi. Taj događaj je inspirisao nemačkog glumca i dramskog pisca Torstena Buhštajnera da napiše dramu Severoistok i pokuša da nam približi priču o strahovitim počecima terorističkih napada i talačkih kriza.

Continue reading “Ljudski život kao ratna valuta – “Severoistok”, Bitef teatar”

VI Festival PIP – “Maestro”, 26.11.2017.

Predstava Maestro u produkciji Narodnog pozorišta Sombor odigrana je na petoj večeri Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu. Dramski tekst je napisao Milivoje Mlađenović, a reditelj ovog komada je Milan Nešković.

Ova drama na jedan vrlo interesantan način iznosi priču o životu somborskog slikara Milana Konjovića. Još je važnije, ta priča nije prikazana biografski, već potpuno umetnički i apstraktno. Rediteljska rešenja su jako dobra, s obzirom na to da je u pitanju jedna fragmentarna struktura dramskog teksta. Svako rešenje ima svoju funkciju u građenju ove drame.

Ako bi se na ovom Festivalu dodeljivale nagrade za scenografiju i kostim, mislim da bi ova predstava ubedljivo odnela pobedu u tim kategorijama. Jako dobro rediteljsko rešenje su i maske koje glumci nose u polilozima. Čitava scena sve vreme toliko lepo izgleda da je zaista pravo uživanje gledati jednu takvu predstavu.

NPsombor-Maestro-Konjovic

Po mom mišljenju, vrlo važan lik u predstavi je glumac Živojin (Ivana V. Jovanović), pored samog Konjovića kog igra Saša Torlaković. Glumac otvara predstavu, sve vreme je prisutan, ali sve vreme je i alter ego protagoniste, odnosno, antagonista. Sjajana Ivana V. Jovanović je ovu ulogu odigrala zaista odlično, s obzirom na to da je zahtevala mnogo – i dobar scenski pokret, i glasovne igre, i preciznost i jako dobru dikciju. Konjović je predstavljen kao pravi umetnik. Ako sam ikada zamišljala život nekog neprikosnovenog umetnika, to bi bilo baš ono što sam videla na sceni. Ostale uloge poverene su odličnim glumcima somborskog pozorišta Marku Markoviću, Vanji Nenadić, Biljani Keskenović, Srđanu Aleksiću, Grigoriju Jakišiću i Bogomiru Đorđeviću.

10-maestro

Milivoje Mlađenović posebno ističe odrednicu ovog komada jednom nadasve zanimljivom kovanicom – fantazmaglorija. I zaista, ona u sebi sadrži fantastično, a to je ono u šta je režija duboko zgazila, zatim maglu koja se kao motiv provlači kroz čitavu predstavu, a potiče iz dela Milana Konjovića i glorija kao slava, večna slava jednog takvog umetnika.

Volim tekstove ove prirode. Tekstove koji nastoje da očuvaju umetnost kao takvu, da je približe publici i pruže joj mogućnost da se sa njom saživi. Ovo je opet, nešto drugačije od onoga što smo gledali na prethodnim večerima Festivala PIP. Ovo nije problemsko pozorište, ovo je pozorište u kom se uživa. Život je prolazan, umetnost je večna. Dok je god umetnosti, dotle će svi umetnici i živeti.

Kristina Pajkić: “Rubište je ova Srbija.”

Gledajući Rubište, nisam znala da odredim šta mi je tragičnije, likovi ili situacije. Ipak, jako me je pogodila uloga devojke koju je igrala Kristina Pajkić. Imala je nimalo lak zadatak. Na sceni je radila sve – oralno zadovoljavala partnera, polivala se sopstvenom krvlju, pristala na najgnusnije i najgadnije stvari ne bi li dokazala svoju ljubav.

Još sam tužnija bila kada sam saznala da je reč o istinitoj sudbini jedne devojke sa Rubišta. Zapravo, sve vreme sam znala da su priče zasnovane na istinitim događajima, ali kada sam i od samog pisca dobila tu potvrdu, baš u vezi sa ovom pričom, bilo mi je još teže.

S obzirom na to da je radnja komada smeštena na jug Srbije, kako je bilo igrati pred aleksinačkom publikom? Kakav je tvoj utisak?

Moj utisak je sjajan. Prosto, bilo je malo veće treme, s obzirom na to da je ovo taj kraj u kom otprilike ljudi najbolje osećaju i znaju  ovaj tekst i način ovih života svih. Ali, videti publiku na nogama i punu salu, to je nešto najlepše, a to je zaista velika čast!

Uloga koju si igrala je vrlo zahtevna. Šta je ono što te je nakon prvog čitanja teksta nateralo da je i prihvatiš?

Pa, pre svega Kokan Mladenović, a odmah zatim i sam tekst, uloga koja je veliki izazov. Prosto, mislim da je bitno ovde imati dobrog partnera, kao što je Strahinja Barović koji je sjajan. Mislim, kako odbiti Kokana Mladenovića i to za ovakav tekst koji je na prvo čitanje toliko potresan da mislim da čak i oni ljudi koji ne znaju stvarnu sliku takvih priča, mislim da čak i njih dotakne.

18671102_10213260150924638_7908724809801168440_n

Kako je bilo raditi sa Kokanom Mladenovićem?

Ovo je prvi put da radim sa njim. Taj proces je bio za neke ljude strašan u jednu ruku, jer na probama je bilo toliko katarze, toliko plača, naravno i smeha, ali mnogo manje nego inače. Prosto smo svi toliko ušli u tu priču da je Kokan jednom prokomentarisao: “Uh, će pocrcamo od ovoga!”

Kako sam ja sa ovog govornog područja, čula sam da ste se prilično dobro snašli sa govorom na dijalektu, iako je on neodređen. Kako je bilo raditi sa tekstom na dijalektu?

Meni je uvek, još na fakultetu, dikcija dobro išla, išla mi je od ruke baš. To mi je bio još veći izazov. To smo isto sa Ninoslavom radili, jer on je iz tih krajeva, pa nam je pomagao. Meni je to sjajno išlo.

Šta je po tvom mišljenju Rubište?

Pa… Možda u neku ruku ova Srbija. Zavisi iz kog ugla gledamo, naravno. Ima tu svakakvih priča, svakakvih Rubišta i kod komšija i u celoj Srbiji, je l? Ali, hajde neka to bude metafora na Srbiju.

 

VI Festival PIP: “Rubište”, 25.11.2017.

Na četvrtoj večeri Festivala prvoizvedenih predstava održana je promocija knjiga DukaTi, u kojoj se nalaze anegdote o Dušanu Duki Jovanoviću, utemeljivaču Festivala PIP u Aleksincu, autora Viobrana Viće Radosavljevića i Ješa Mušica, drama Dušana Duke Jovanovića koju je završio tri dana pre svoje smrti. Ovo je bio jedan jako dirljiv, ali vrlo potreban događaj na Festivalu PIP.

Ansambl Šabačkog pozorišta odigrao je četvrtu predstavu u takmičarskom delu Festivala PIP, Rubište. Dramski tekst je napisao Ninoslav Đorđević, dok je reditelj Kokan Mladenović.

Muka. Oči pune suza. Knedla u grlu. Lupanje srca. Znojenje dlanova. Sve to, i još više od toga. Misli, bezbroj teških misli. Ne znam koju pre da uhvatim. Da li da dopustim sebi da zaplačem? Ne mogu. Knedla je i dalje u grlu. Srce lupa. I lupa. I lupa. Muka.

Nekada, negde, na rubu egzistencije u majčici Srbiji neka žena otišla je na njivu sa sinom. Pronašli su je krvavu, ali živu. Bez sina. To je okinulo misli Ninoslava Đorđevića i nateralo ga da zapiše kako se to “živi” na rubu egzistencije. Kada je okidač jedan ovako tragičan događaj, niko ni ne sluti da će se za njim nizati još tragičniji. Možda ja nisam dovoljno vešta da prenesem sve ono što bih možda želela. Možda previše pišem srcem. Ali, nakon jedne ovakve predstave, ja drugačije ne umem. Ja sam neko ko potiče sa juga Srbije, gde je radnja i smeštena. Možda zato i čitavu priču vidim nekim drugim očima. Očima koje svakodnevno gledaju rubištanske gadosti.

Najveći problem leži u tome što su svi mogući međuljudski odnosi narušeni. Još je veći problem što o tome niko ne govori. Zato su ovaj dramski tekst, ova režija i ova podela izuzetno važni i značajni!

Ljudi od krvi i mesa žive u najgorim mogućim uslovima za ljudski život. Životare. I sve priče su potpuno realne, tačne i ispričane tako da se publika sve vreme ježi. Priznajem, nisam sigurna da bih mogla žanrovski da odredim ovaj komad. Možda bi to bila jedna crna drama o krahu jednog naroda. Nema metafore, nema karikiranja, nema praznog hoda. Svaki pokret, potez, korak su na pravom mestu. Kokan Mladenović kaže: “Tamo je Rubište. I bilo bi lepo da je tamo. Ali – ako je tamo, kako to da mi živimo u njemu?” Smatram da je jedan ovakav komad, jedan ovoliko jak i realan tekst mogao samo i jedino Mladenović režirati.

Ne bih znala koji je trenutak bolniji. Da li onaj kada Marija (Milica Janevski) po svaku cenu želi da postane majka, pa se okreće i crnoj magiji i babi Petkani (Sonja Milojević)? Možda momenat kada shvatamo zašto je Marija pobegla iz Rubišta, a zapravo ostala večno u njemu? Ili onda kada luda Stanika (Aneta Tomašević) doživljava potpuni krah? Meni je možda najbolniji momenat kada devojka (Kristina Pajkić) pristaje na sve boleštine koje od nje traži Dragan (Strahinja Barović), ne bi li osetila trunku ljubavi?

15068716051.jpg

Glumci mogu biti maestralni samo onda kada je rečenica dobra, kada je reč jasna i kada je tekst živ. Ansambl Šabačkog pozorišta Dragana Radojević, Ljubiša Barović, Vladimir Milojević, Nikola Breković, Strahinja Barović, Aneta Tomašević, Kristina Pajkić, Slobodan Petranović, Sonja Milojević, Zoran Karajić, Deana Kostić, Aleksandra Ristić, Miloš Vojnović, Siniša Maksimović, Marko Ribić, ali i Saša Torlaković, Milica Janevski i Aleksandra Pleskonjić bili su i više nego maestralni.

Napisati ovakav tekst znači biti mnogo savestan i svesan. Ninoslav Đorđević se sa situacijama o kojima piše nimalo nije igrao. Povezao ih je u jednu tragičnu nit. U publici se nije mogao čuti smeh, pa i onda kada se oteo, nije ga bilo zbog toga što je u komadu nešto komično, već je to bio onaj smeh koji dolazi nakon plača, onaj koji dolazi iz nemoći. Sjajni monolozi koje su izgovarali neki od likova, a posebno mnogolog Ljubinka (Miloš Vojnović) i Svetolika (Saša Torlaković) naterali su me da zaplačem. Vojnović je imao zadatak da izgovori par najjačih rečenica u tekstu i odigra jednu od ključnih scena u čitavoj predstavi, dok je Torlaković ispričao priču koja nije tužna, već je tragična.

Rubište-najava.jpg

Bojim se da ove moje reči ne umanje vrednost ove predstave. Ovo je potrebno odigrati u svakom mogućem mestu u Srbiji. Određeni deo publike na teritoriji cele države može reći da je to negde tamo. Dobro je, nismo mi. Upravo je suprotno od toga. Da, to jesmo mi. Da, sve te gadosti postoje. Rubište je i bliže nego što mislimo. Svi smo mi Rubište. To je možda i ono najbolnije.

Irfan Mensur: “One sredine koje žele pozorište, pozorište će im doći!”

Nakon okruglog stola povodom igranja predstave Hor “bečkih” dečaka na VI Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu, iskoristila sam priliku da uradim jedan kratak intervju sa glumcem i rediteljem Irfanom Mensurom.

Kako je bilo igrati pred aleksinačkom publikom, u jednoj manjoj sredini?

Znate šta, ja ne biram sredinu, sredine biraju mene. Moj zadatak je da igram tamo u onim sredinama koje me žele. Ne samo ja, nego sve moje kolege. I one sredine koje žele pozorište, pozorište će im doći. E, sad, pitanje je samo koju vrstu pozorišta žele sredine, da li žele problemsko pozorište, da li žele pozorište koje će ih samo nasmejati, pozorište koje će ih naterati da malo i misle, pozorište koje će ih rasplakati… Pozorište je jedna živa stvar, publika je živa stvar, a i sredine su živa stvar. Sredine se mogu menjati. Jer ako, recimo, Aleksinac izdrži ovaj festival godinama, onda će ova aleksinačka publika, i Vi Jovana i Vaši sledbenici na vašem portalu shvatiti da je pozorište neophodno, da pozorište može postati deo gena jednog naroda. Kada pričamo o Englezima, ja kažem da Englezi ne izlaze u pozorište, ne posmatraju to kao izlazak, oni imaju potrebu za pozorištem, jer ga oni imaju već 6, 7 vekova, a naše pozorište, ovo istinsko, srpsko pozorište, postoji vek, dva.

S obzirom na to da ste Vi režirali ovu predstavu. Šta je ono što Vas je nakon prvog čitanja navelo da se baš ovim tekstom bavite?

To je nedostatak predstava koje nude igru. Ja mislim da su glumci sve manje i manje upotrebljavani kao rediteljsko oruđe. Ja se rediteljskim poslom bavim već dvadesetak godina isključivo zbog toga što želim da glumci koji mi poveruju, imaju šansu da se zaigraju, izigraju i da se naigraju, da pokažu šta umeju i znaju, a ne da režija i pozorište budu u prvom planu. Tako da sam ja shvatio da ovaj dramski tekst može ponuditi glumcima koji se udruže u radu na njemu jednu lepotu uživanja u glumačkom poslu i uživanja boravka na sceni.

144451_irfan1-_ff

Koliko je bilo teško ili lako balansirati između glumca i reditelja u radu na ovom komadu?

Ovo je jednostavnija predstava zato što nema mnogo glumaca. Naravno, nije jednostavno, ali je svakako moguće. Naporno jeste. Ja sam dugo, dugo režirao, ali nisam nikada sebi dodelio ni najmanju ulogu. Napravio sam presedan pre jedno sedam, osam godina i režirao sam u mostarskom pozorištu i dodelio sebi glavnu ulogu. Odnosno, oni su mi dodelili i glavnu ulogu i režiju. I režirao sam i režirao, bio sam jako zadovoljan režijom, bližila se premijera, ja sam uživao, već je muzika stizala, stigla je scenografija. Ja sam iz sale dobacivao tekst koji treba da govorim, jer sam počeo da uživam u predstavi i pozorištu koje sam pravio, da bih jedno šest, sedam dana pred premijeru shvatio da ja moram na scenu. Ja sam bio nespreman. I tih šest, sedam dana su najtraumatičnijih sedam dana mog bavljenja ovim poslom, jer sam dan-noć pokušavao da uđem u sopstvenu predstavu, da savladam zanatstvo sopstvene predstave, da savladam tekst svoje predstave, ja jesam znao tekst, ali nisam znao šta on sve nudi u svojoj interpretaciji. Tako da to nije jednostavno.

Koliko komični elementi u ovoj predstavi boje one tragične i u kojoj meri?

Kada je neko duhovit na svoj račun, on je po meni duhovitiji od onih ljudi koji su duhoviti na tuđ račun. Ova predstava se bavi duhovitošću i smehom, nama samima. Mi se sami sebi smejemo, čini mi se, govorimo publici koja nas gleda, jer prepoznaju svoje dileme, svoja razmišljanja, svoje nesigurnosti i, naravno, jednu vrstu duhovitosti koju samo ovi krajevi imaju.

 

VI Festival PIP – “Novo doba”, 24.11.2017.

Na trećem danu Festivala održana je promocija knjige Prvih pet, priređivača Milivoja Mlađenovića. O knjizi su govorili Slobodan Savić, Željko Hubač i Milivoje Mlađenović. S obzirom na to da je prva promocija ove knjige održana na Danima komedije u Jagodini, ostavljam vam LINK da pročitate nešto više o njoj da se ne bih ponavljala.

Treća predstava odigrana u takmičarskom delu Festivala bila je Novo doba po dramskom tekstu Vuka Boškovića, u režiji Dina Mustafića, a u koprodukciji Bitef teatra i ArtHub-a. Moram da priznam da sam još u jednom razgovoru, negde na proleće, sa Tomom Trifunovićem naslutila da se radi o jednoj sjajnoj predstavi. Baš zbog toga sam iščekivala da je pogledam.

Već nakon prve izgovorene replike, naježila sam se. A onda su se nizale, jedna za drugom. Tako dobre, tako realne i opipljive rečenice. Stalno sam se pomerala, kao da sam želela da se otmem vrtlogu u koji nas dramski tekst uvlači, a opet uzalud. Jer ono što smo videli na sceni, to smo mi, to je naš realni život. To je pozorišna provokacija. Likovi su bezimeni, dakle nisu imenom okarakterisani, već vrlo jasno postavljeni kao realni ljudi. Glumci su sve vreme prisutni na sceni, presvlače se na sceni i iz minuta u minut iskaču i uskaču u likove koje je neophodno prikazati. Ovakav koncept pozorišta, široko i duboko postavljena scenografija na neki način simboliše koliko smo široko i duboko u takozvanom novom dobu.

kul-novo-doba-(3)

Vrlo hrabra postavka, odlična podela i baš jak dramski tekst su možda tri epiteta koji najbolje opisuju ovu predstavu. U podeli su Mirjana Karanović, Boris Isaković, Snežana Bogićević, Ermin Bravo i Slaven Došlo. Moram primetiti da je glumačka ekipa okupljena vrlo pažljivo, toliko da apsolutno svako od njih svojim senzibilitetom i maestralnom glumom čitavom konceptu daje neki novi, viši nivo.

Jako volim ovaj tip dramskog teksta. Dovoljno eksplicitan, a vrlo oštar i nametljiv. Smatram da je pozorište mesto za ovakve teme i da više nego ikada vrišti upravo za njima. Momenat kada žena koja gleda televiziju i muž koji čita govore o politici, sistemu i ubeđenjima je možda ostavio najjači utisak na mene. Direktno, bez okolišanja, a opet sa toliko informacija između redova je ono što karakteriše ovaj dramski tekst.

Na kraju, vreme je za promene.