49. Dani komedije u Jagodini – Sitnice koje život znače o krupnim temama

Peta predstava u takmičarskom delu programa 49. Dana komedije bila je “Sitnice koje život znače” po tekstu Lorenca Maronea, u režiji Andreja Nosova, a u koprodukciji Narodnog pozorišta u Beogradu, Beo Art-a i Centra za kulturu Tivat.

49. Dani komedije u Jagodini – Je l’ nam se dovoljno zgadilo?

Na četvrtoj takmičarskoj večeri 49. Dana komedije u Jagodini odigrana je predstava “Ibi The Great” po tekstu Alfreda Žarija, u režiji Andraša Urbana, a u produkciji Narodnog pozorišta iz Sombora. Pre nego što bilo šta kažem o predstavi, želim da podelim sa vama nešto što sam i sama saznala na okruglom stolu nakon predstave od moderatorke Aleksandre Glovacki. Naime, davne 1896. godine kada je komad “Kralj Ibi” imao svoju premijeru u jednom teatru u Francuskoj i kada je glumac izašao na proscenijum i uzviknuo: “Sranje!”, publika je zaurlala i tako ispratila čitavu predstavu. U Jagodini smo prisustvovali jednoj veoma sličnoj situaciji – ljudi su izlazili zgađeni, besni, lupali vratima, psovali, sve vreme se vrpoljili u stolicama, dobacivali, komentarisali. Tenzičnost je sa scene prenesena u gledalište i na momente je bilo teško pratiti samu predstavu.

49. Dani komedije u Jagodini – Dokle ću biti Dorina u ovom društvu?

Na trećoj takmičarskoj večeri odigrana je predstava “Tartif” autorski projekat Igora Vuka Torbice po Molijerovom tekstu. Predstavu sam sinoć gledala četvrti put, a pisala sam o njoj i više od četiri puta. Tri puta sam je gledala na festivalima tik pred koronu, kada je i imala premijeru i sada, nakon tri i po godine, ponovo.

49. Dani komedije – Poetika žene u predstavi “Čista kuća”

Na drugoj večeri 49. Dana komedije odigrana je predstava Ateljea 212 “Čista kuća” po tekstu Sare Rul, a u režiji Andree Pjević. Pitanje koje nam nameće suština ovog festivala jeste pitanje komediografskog postupka. Ukoliko je suditi po selekciji nakon druge predstave, a uzeću u obzir da sam već pogledala dve od onih koje nam predstoje, komedija se sve više razvija u jednu homogenu strukturu ispunjenu različitim žanrovima. Uvek se setim scene iz Uvoda u anatomiju kada sahranjuju mučenog Džordža i kada Meredit počne nekontrolisano da se smeje. Izgleda da smo i mi došli baš dotle, da se smehom borimo protiv svih nedaća koje nam se u životu nameću.

“San o zavičaju” – tragedija čoveka na rubu egzistencije

Narodno pozorište u Nišu je 11. marta napunilo 136 godina i tom prilikom odigrana je i premijera predstave “San o zavičaju (neviđeno folk snoviđenje)” po tekstu Ivana Velisavljevića, a u režiji Milana Neškovića.

Osvrt na treći “Teatar na raskršću” – traganje za identitetom u iščašenom vremenu

Iako pozorišna sezona zvanično počinje u oktobru, septembar je rezervisan za početak pozorišnog života, pa je tako i ove godine od 5. do 12. septembra održan festival “Teatar na raskršću”. Niš je već treći put bio pozorišna prestonica, okupivši umetnike i teatarske radnike sa područja čitavog Balkana. Za osam dana, koliko je trajao festival, publika je imala prilike da pogleda predstave iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Rumunije, Severne Makedonije i Srbije. I zaista je jug Srbije bio umetničko rasrkšće na kom su se okupili ljubitelji teatra i slavili jedan od najlepših vidova kulture – teatar.

Selektor trećeg “Teatra na raskršću” i ove godine je bio Vlatko Ilić, dok je koselektor bio direktor Narodnog pozorišta u Nišu Spasoje Ž. Milovanović. U takmičarskoj selekciji našle su se predstave: “Hrvatski put ka sreći” Satiričkog kazališta Kerempuh iz Zagreba, “Gospođica Julija” Opere i teatra Madlenianum iz Beograda, “Rechnitz – Anđeo uništenja” Sarajevskog ratnog teatra SARTR i Hrvatskog narodnog kazališta u Mostaru, “Orač i smrt” Narodnog pozorišta “Vasile Aleksandri” u Jašiju, “My name is Goran Stefanovski” Dramskog teatra Skoplje i “Vitezovi lake male” “Deže Kostolanji” iz Subotice.

“Hrvatski put ka sreći” Satiričko kazalište Kerempuh, Zagreb

Takmičarski deo festivala otvorila je predstava “Hrvatski put ka sreći”, autorski projekat Bobe Jelčića. Ova neuobičajena inscenacija donela je rustičnu, naturalističku scenografiju, glumce, muziku, ali gotovo ni jednu jedinu reč. I ono malo što su glumci izgovarali, možda je narušilo taj koncept koji govori sve bez reči. Igra je bila kolektivna, vrlo tenzična i precizna, pa nam je vrlo jasno koji su to teški problemi koji pritiskaju običnog čoveka. Radnja je zamišljena tako da prikazuje istorijski put hrvatskog društva, pa na sceni imamo i srećne događaje, poput venčanja ili pojave televizora, ali i one tužne i strahotne, poput silovanja, rata, porodičnih rastanaka. Jedino pitanje koje ostaje na samom kraju jeste da li smo i koliko srećni. Šta je ono što je neophodno za sreću ili možemo li istinski biti srećni, iako pritisnuti različitim nedaćama? Sreća je suštinski neophodna ne bismo li sve onšto je teško podnosili lakše. 

“Gospođica Julija” Opera i teatar Madlenianum, Beograd

Komad Avgusta Strindberga “Gospođica Julija” na scenu beogradskog teatra je postavio reditelj Haris Pašović. Najveća intervencija koju je on izvršio na ovom tekstu jeste izmeštanje mesta radnje – umesto na imanju švedskog grofa, radnja se dešava na dvoru jednog Slovenca čiju poslugu čine ljudi sa Balkana, svi oni koji su krenuli u Evropu po svoje parče sreće. U Ivanjdanskoj noći doći će do klasnog sudara – ćerka bogatog Slovenca, gospođica Julija i njen lakej Žarko Radaković Žan upustiće se u manipulativnu ljubavnu igru. Na taj način, oni će kao predstavnici svojih sojeva, zagrebati po problemima klasnog društva. Žan će pokušati da superiornost i dominaciju uspostavi potpunim oslobođenjem svoje muškosti i seksualnosti, dok će gospođica Julija doživeti potpuni emotivni krah, misleći da može da bude voljena zbog onoga što jeste, a ne zbog toga čija je kćer. Vrativši ove likove na početnu tačku, Pašović režira današnjicu, čoveka koji nesrećan radi za bogataše u inostranstvu i vapi za individualnošću, nezavisnošću i slobodom.

“Rechnitz – Anđeo uništenja” Sarajevski ratni teatar SARTR i Hrvatsko narodno kazalište u Mostaru

Uhvativši se u koštac sa neverovatno talentovanom dramskom spisateljicom nobelovkom Elfride Jelinek, rediteljka Sabine Mitereker na scenu je postavila njenu dramu “Rechnitz – Anđeo uništenja”. Ovaj dramski tekst strukturno je specifičan po tome što ne postoji određena karakterizacija, već su svi likovi u ulozi naratora i oni ispredaju jednu strahotno užasnu priču. Tekst je napisan po istinitom događaju koji se dogodio pred kraj Drugog svetskog rata na austrijskom dvoru Rechnitz. Tada je u jednoj noći ubijeno oko 200 Jevreja iz čiste obesti i zabave. Do današnjeg dana niko nije odgovarao za ovaj zločin. Kada je Jelinek otišla u Austriju ne bi li istražila o tom događaju, naišla je na jedan zid tišine koji nije uspela da probije. O tome niko ne govori, tačnije niko ne sme da govori. Postavivši ovaj komad na scenu, Sabine Mitereker nam saopštava ove užase iz perioda Hitlerove vladavine, ali je ovaj komad i vrlo aktuelizovan, budući da se igra u momentu kada u istočnoj Evropi bukti rat u kom strada običan čovek.

“Orač i smrt” Narodno pozorište “Vasile Aleksandri”, Jaši, Rumunija

Za ovu predstavu opravdano možemo reći da je pravi pozorišni spektakl. Poemu “Orač i smrt” je Johanes fon Tepl napisao još oko 1400. godine, a pronađena je tek u 20. veku. Svetski uvaženi reditelj Silviju Purkarete od poeme pravi dramski tekst i postavlja je na scenu. Orač ostaje bez svoje suprige, mlade i zdrave žene na vrhuncu života, i tada počinje njegov dijalog sa smrću. Sjajno rediteljsko rešenje donosi nam 3D projekciju, te glumac koji igra orača, igra i smrt. Ova sjajna igra sa vizuelnim efektima donosi nam još jednu ljudsku priču, priču o identitetu čoveka koji ne može i ne želi da prihvati smrt kao nešto neizbežno. Upitan da li se bori za život ili za smrt, orač odgovara da se bori za ljubav i u toj jednoj rečenici je sažeta poenta ovog dijaloga. Purkarete vrlo spretno stavlja i pakao i raj u čovekov um, te je ta borba do samog kraja nabijena tenzijom i neizvesnošću.

“My name is Goran Stefanovski” Dramski teatar Skoplje

Predstava “My name is Goran Stefanovski”, u režiji Branislava Mićunovića, je, kako joj i samo ime kaže, omaž jednom od najvećih dramskih umetnika sa ovih prostora, Goranu Stefanovskom. Fragmentarnu strukturu čine delovi iz sedam njegovih drama – “Crna rupa”, “Long plej”, “Sarajevo”, “Kazabalkan”, “Hotel Evropa”, “Evroalien” i “Odiseja, a u sjajnu celinu ukomponovala ih je dramaturškinja Branislava Ilić. Iako napisani pre mnogo godina, ovi tekstovi su danas, čini se, aktuelniji nego ikada. Bave se temom identiteta, vremenom u kom živimo, socijalnim problemima na koje nailazimo. Ljudi su otuđeni i vape za slobodom, a pod ratnim palicama, raseljavaju se svuda gde misle da će biti bolje nego što je u domovini. Glumci sve replike izgovaraju anfas, komunicirajući na taj način i međusobno, ali i sa publikom. Njihova kolektivna igra je stilizovana i elegantna do te mere da replike Stefanovskog približavaju baš svakom gledaocu u sali sa lakoćom i preciznošću. Osim što je posvećena Goranu Stefanovskom, ovo je jedna dokumentarna predstava koja čuva duh ovog velikog pozorišnog stvaraoca.

“Vitezovi lake male” “Deže Kostolanji”, Subotica

Takmičarski deo festivala je zatvorila predstava “Vitezovi lake male”, autorski projekat Andraša Urbana. Pre nego što započnemo priču o ovoj predstavi, važno je istaći da vojvođansko i mađarsko pozorište neguje operetu kao jednu opšteprihvaćenu dramsku formu. Ovu predstavu suštinski možemo podeliti na dva dela, iako je ona jedna koherentna celina ispunjena autoironijom i autoparodijom. Glumci izlaze na scenu koja je potpuno ogoljena i mračna, podseća na hangar, i izgovaraju lične ispovesti, najviše o samom reditelju predstave i direktoru ovog subotičkog pozorišta, Andrašu Urbanu. U te replike upletena je kritika malograđanskih dvostrukih aršina, parodija i ironija na rediteljevo lično shvatanje teatra. Kao najdominantniji motiv ističe se želja ovih mladih glumaca da se vrate svojim pozorišnim korenima, te oni u drugom delu predstave sve ono što suptilno saopštavaju kroz ispovesti u prvom delu, to čine kroz formu operete uz songove, opkoljeni optimističnom scenografijom (na kulisama je slika sunčane livade sa fontanom, jabukama i jelenima koji trče) i obučeni u raskošne kostime. Ovo je predstava koja neposredno i komično saopštava gorke činjenice o samom pozorištu, te je njena vrednost utoliko i veća. “Vitezovi lake male” je možda i najbolja predstava Andraša Urbana do sada.

U čast nagrađenih odigrana je predstava “U raljama života” po tekstu Dubravke Ugrešić, u režiji Andreja Nosova, a u koprodukciji Beogradskog dramskog pozorišta i fondacije Hartefakt. Ova vrcava komedija bavi se položajem i pravima žena u svetu muškaraca. Izvedena je jezikom bliskim publici, te joj se kroz humor saopštava niz problema ovog vremena u kom živimo, vremena koje je iskočilo iz zgloba, baveći se na taj način temama o kojima ne smemo da ćutimo, o položaju žena u muško-ženskim odnosima, o razbijanju stereotipa vezanih za ženski rod.

Kao zajednička nit ovih predstava izdvojila se misao o teškim temama – prolaznosti, identitetu, egzistencijalnoj krizi, ratu. Čovek je malen pred svim nedaćama koje iščašeno vreme u kom živimo donosi, ali ipak opstaje, bez obzira što grca i bori se za vazduh na svakom koraku. Značaj festivala “Teatar na raskršću” ogleda se upravo u tome – o jednoj temi slušaćemo iz različitih perspektiva, a suštinski će problem biti postavljen identično, jer svi smo mi ljudi od krvi i mesa i svi zahtevamo ista prava. Zato je važno da se o krucijalnim pitanjima ne ćuti, da se iznose kroz reči, muziku, neobične inscenacije. Na taj način možda dopru do onih koji treba da ih čuju i pruže nam odgovore, a do tada ćemo savladavati životne izazove onako kako umemo, ljudski i moralno.

FOTO: Ivan Vasić

Svetski dan pozorišta – zašto toliko volim teatar?

Svetski dan pozorišta. U godini kada ga ima tek ponekad. Kada predstave počinju popodne. Kada se vrata teatra prva zatvaraju zbog epidemioloških mera. U prethodnoj godini sam u pozorište ušla nekoliko puta. Sramota me je i da kažem… Iako nije do mene, znam to dobro. Godinu dana bez pozorišnih festivala, bez dragih ljudi iz sveta teatra. Zaboravićemo se, čini mi se…

“Glasine” Kraljevačkog pozorišta – igra gestikulacije, mimike i intonacije

Predstavu “Glasine” po tekstu Nila Sajmona, a u režiji Olje Đorđević pogledala sam u Narodnom pozorištu u Nišu. Ovo gostovanje Kraljevačkog pozorišta, u čijoj produkciji je i urađena predstava, za mene je bilo posebno zanimljivo baš zato što je to bio prvi put da gledam neku njihovu predstavu.

Teatar je ostao bez umetnika, svet je ostao bez čoveka

Ne volim umrlice na društvenim mrežama. Baš me nekako to smara i mislim da mreže nisu mesto za tako nešto. Mada, pomislim tako… Kada je neko veliki kao što je bio Igor Vuk Torbica, prosto ne možeš da ćutiš. Čoveče… Upravo sam napisala “bio”. Jer, znate, ne može baš svako sa 33 ono što je uradio on.

“Tartifa” sam gledala tri puta. Svaki put sam se divila rediteljevoj genijalnosti da Molijerov tekst uzme kao predložak i pretoči ga u nešto što živimo danas. U toku svakog gledanja sam pročitala nešto novo, upamtila neku novu poruku. Niko nije umeo da pronikne u suštinu kao Torbica, i ne, ne govorim to samo zato što je došao ovaj momenat. Nakon svakog gledanja sam pisala o predstavi i svaki tekst je donosio neki novi pogled. To govori o izuzetnoj umetničkoj kompetentnosti i kompletnosti.

“Carstvo mraka” sam gledala jednom. To je bio moj prvi susret sa delom ovog reditelja. Osavremenio je Tolstojev tekst, protkao je pozorišnu scenu mrakom koji nikada ne prestaje. Ostavio je opus jedne neverovatne, epohalne umetnosti.

„Moje je da pokušavam ispitivati gde smo, šta radimo, zašto tako radimo, da prikažem šta nam
rade, na šta smo pristali da nam rade i da ukažem na put da je iz toga moguće izaći“, rekao je Igor
na jednom okruglom stolu. I moram da priznam da mi je baš bila želja da nekada u budućnosti ja budem moderator okruglog stola na kom će on govoriti o nekoj budućoj predstavi. I sasvim sam sigurna da bi se to u nekom momentu i desilo. Ovako samo ostaje priča budućim generacijama o stvaralaštvu jednog od najvećih naših reditelja.

I kada se dese ovako tragične situacije, nekako zanemiš. Suštinski je teatar ostao bez umetnika. Što je tužnije, svet je ostao bez čoveka. Igor Vuk Torbica je bio neko ko je svojim rečima budio veru u bolje sutra. Oštro je opominjao na bolesnu današnjicu i optimistično govorio o budućnosti, o jednom svetu gde nema tiranije, raznih tartifa i gde ne caruje mrak. I verovala sam mu. Pokretao je moje kritičko mišljenje o pozorištu, moju kritičku nit u tekstu. Bio je primer neustrašivosti. Od Igora Vuka Torbice i njegovog rada sam naučila kako da stojim čvrsto na zemlji, čak i onda kada deluje nemoguće.

Njegove predstave moraju da žive. I dok god one budu živele, deo Igora Vuka Torbice živeće u teatru,a to je, verujte mi, jedan nebrušeni dijamant koji je čekao bolje sutra. Nažalost, nije dočekao… Bio je izvanredan umetnik, ali pre svega, bio je čovek.

Zato je ovo moj način da kažem zbogom. Čast mi je što sam bila svedok ove umetnosti i što ću budućim generacijama govoriti o tome koliko je teatar izgubio te proklete 2020. godine.

Počivaj u miru, Igore.

Zašto je dragoceno onlajn pozorište?

Kakvo je ovo pozorište?

Muka mi je od raznih snimaka!

Ne mogu da gledam predstavu na televizoru ili laptopu.