Covid-19 – moje iskustvo

Na samom početku moram da naglasim da ja nisam lekar, da sam potpuni laik i da o ovoj borbi pišem iz ličnog iskustva. To što se dogodilo meni, sasvim sigurno se neće dogoditi nekom drugom, jer ako sam u nešto sigurna, to je činjenica da virus korona deluje na svaki organizam potpuno drugačije.

Tog petka sam dala poslednji ispit. Diplomirala sam. Međutim, kako sam navikla da sve lepo što mi se u životu desi platim prilično skupo, znala sam da će to verovatno i sada biti slučaj. Ipak, nisam slutila da će me ovoliko koštati. Došla sam kući i izmerila temperaturu 37,5. Grlo me je peklo, ali potpuno čudno, nikada do tada to nisam osetila. Zašto pišem sve ovo? Zato što sam odregovala istog trenutka, izvadila krv i pulmolog mi je odmah dala antibiotik uz napomenu da se vidimo u ponedeljak ukoliko bude bilo potrebe. Taj vikend je možda bio najveći rolerkoster. U subotu sam od 24h bila budna čitavih šest. U noći između petka i subote sam se probudila oko pola pet sa osećajem da imam temperaturu 40, a nisam je imala uopšte. Tog 18. jula sam se pokrila jorganom. Momenat kada sam shvatila da ovo nije obična prehlada bio je onda kada sam stavila kapi u nos i kada su one skliznule u grlo. U životu me grlo nije tako peklo, ponavljam, ali moram to da podvučem.

Najčudnija je bila nedelja. Kao da me grlo nikada nije bolelo, samo mi je nos curio. Prolazila me je jeza kroz celo telo, a najneprijatniji osećaj bila je jeza kože glave.

Već u ponedeljak je počelo da me boli ispod desne plećke, da bi mi pulmolog u utorak ujutru rekla da imam upalu pluća i uključila terapiju kroz infuzije. Odmah mi je bilo jasno da se ne radi o poznatom virusu, jer mi nijedan simptom nije bio prepoznatljiv. Svi su bili kao da prvi put osećam tako nešto. Ta noć između ponedeljka i utorka i taj bol u plućima su verovatno nešto najgore što sam do sada preživela. A nije mi prva upala pluća.

Malaksalost, dezorijentisanost, smanjena koncentracija i sve to tako mehanički, gotovo kao programirano. Tri sata se osećamo kao da nam nije ništa, sledeća dva ne možemo da podignemo glavu iz kreveta. Trudila sam se da što manje ležim, da se upala ne bi širila, spavala sam na stomaku i unosila ogromne količine tečnosti, a verujem da mi je to u velikoj meri pomoglo.

I dok fizički nisi dobro, moraš da živiš sa glavom na ramenima u kojoj se smenjuju najrazličitiji fimovi. Legneš da spavaš, ali san neće na oči. Od potpune pospanosti dođeš do totalne insomnije. Najgori simptom je strah. Zato što ne znaš kako ćeš se ujutru probuditi. Borba za dah nastaje i kada samo odeš do toaleta, a kamoli kada se krene na terapiju. Inače, infuzije se kod nas primaju u dnevnoj bolnici koja ima svega osam kreveta, a oko deset puta više pacijenata dnevno. Medicinski radnici koji su tamo nisu heroji, već su zmajevi.

Sigurno se sećate mog teksta sa početka pandemije, pa tako i znate da spadam u ugroženu grupu, a i koliko sam se bojala virusa korona. Pre zaražavanja sam spremala ispite, nisam izlazila iz kuće. Bio je dovoljan samo jedan izlazak i par direktnih kontakata tom prilikom, a kako mi je već narušen imunitet, virus je odmah otišao u pluća. Bila sam ja bolesna i pre ovoga, ali nikada mi se nije desilo da mi se toliko brzo smenjuju simptomi i da me nešto tako brzo slomi. Zato sam odmah i podelila sa pratiocima ovu ne tako lepu vest. I ta podrška koju sam dobila mi je prilično pomogla da lakše prođem kroz najteži period.

Sada sam dobro, upala je izlečena, sledi oporavak. I znam da će biti dug i da će biti teško, ali proći će. Makar ne moram da brinem o septembarskom ispitnom roku.

Uz sve ovo, desila se i jedna lepa stvar. Shvatila sam da sam okružena divnim ljudima koji su tu i u dobru i u zlu. Neki ljudi su me prijatno iznenadili pokazavši mi koliko me vole i brinu. Bilo je i onih manje prijatnih iznenađenja, ali nije ni vreme ni mesto da se o tome govori. Sve sam u životu prošla hrabro, pa ću i kroz ovo. A uz podršku koju imam samo mi može biti lakše.

Do nekog sledećeg, lepšeg kuckanja,

Vaša Vještica

Teatar je ostao bez umetnika, svet je ostao bez čoveka

Ne volim umrlice na društvenim mrežama. Baš me nekako to smara i mislim da mreže nisu mesto za tako nešto. Mada, pomislim tako… Kada je neko veliki kao što je bio Igor Vuk Torbica, prosto ne možeš da ćutiš. Čoveče… Upravo sam napisala “bio”. Jer, znate, ne može baš svako sa 33 ono što je uradio on.

“Tartifa” sam gledala tri puta. Svaki put sam se divila rediteljevoj genijalnosti da Molijerov tekst uzme kao predložak i pretoči ga u nešto što živimo danas. U toku svakog gledanja sam pročitala nešto novo, upamtila neku novu poruku. Niko nije umeo da pronikne u suštinu kao Torbica, i ne, ne govorim to samo zato što je došao ovaj momenat. Nakon svakog gledanja sam pisala o predstavi i svaki tekst je donosio neki novi pogled. To govori o izuzetnoj umetničkoj kompetentnosti i kompletnosti.

“Carstvo mraka” sam gledala jednom. To je bio moj prvi susret sa delom ovog reditelja. Osavremenio je Tolstojev tekst, protkao je pozorišnu scenu mrakom koji nikada ne prestaje. Ostavio je opus jedne neverovatne, epohalne umetnosti.

„Moje je da pokušavam ispitivati gde smo, šta radimo, zašto tako radimo, da prikažem šta nam
rade, na šta smo pristali da nam rade i da ukažem na put da je iz toga moguće izaći“, rekao je Igor
na jednom okruglom stolu. I moram da priznam da mi je baš bila želja da nekada u budućnosti ja budem moderator okruglog stola na kom će on govoriti o nekoj budućoj predstavi. I sasvim sam sigurna da bi se to u nekom momentu i desilo. Ovako samo ostaje priča budućim generacijama o stvaralaštvu jednog od najvećih naših reditelja.

I kada se dese ovako tragične situacije, nekako zanemiš. Suštinski je teatar ostao bez umetnika. Što je tužnije, svet je ostao bez čoveka. Igor Vuk Torbica je bio neko ko je svojim rečima budio veru u bolje sutra. Oštro je opominjao na bolesnu današnjicu i optimistično govorio o budućnosti, o jednom svetu gde nema tiranije, raznih tartifa i gde ne caruje mrak. I verovala sam mu. Pokretao je moje kritičko mišljenje o pozorištu, moju kritičku nit u tekstu. Bio je primer neustrašivosti. Od Igora Vuka Torbice i njegovog rada sam naučila kako da stojim čvrsto na zemlji, čak i onda kada deluje nemoguće.

Njegove predstave moraju da žive. I dok god one budu živele, deo Igora Vuka Torbice živeće u teatru,a to je, verujte mi, jedan nebrušeni dijamant koji je čekao bolje sutra. Nažalost, nije dočekao… Bio je izvanredan umetnik, ali pre svega, bio je čovek.

Zato je ovo moj način da kažem zbogom. Čast mi je što sam bila svedok ove umetnosti i što ću budućim generacijama govoriti o tome koliko je teatar izgubio te proklete 2020. godine.

Počivaj u miru, Igore.

Saopštenje za javnost

Dragi prijatelji,


Zvanično vas obaveštavam da više neću biti deo portala “Hoću u pozorište”. Do ove odluke sam
došla, jer smatram da je došlo da gazim tamo gde nikada nisam, a u cilju da pre svega
zaštitim sebe i svoj autorski rad. Istina je da se osećam tužno, zato što sam primorana da se
isključim iz te priče, ali mi to ne narušava unutrašnji mir koji sam ovim potezom stekla. Pre
svega želim da istaknem da portal ne napuštam zbog nečega što je produkt mog rada, već zbog
novonastale atmosfere u redakciji koja je počela da ugrožava moj rad.


Moja dela svedoče koliko sam uradila za pozorište u Srbiji, a kako želim da još napredujem,
potrebno je da krenem dalje. Vizija pozorišta koju imam ja, nije se poklapala sa vizijom tima čiji
sam deo bila. Zbog tih nepremostivih razlika u mišljenju i stavovima, napuštanje portala je bio
jedini logičan potez za mene.


Portalu sam se pridružila čistih motiva, a zahvaljujući radu i trudu, u jednom trenutku sam
zaslužila i mesto urednice. Manjak kompetencije i kolegijalnosti kod nadređenih je jedan od
razloga koji je doprineo da donesem ovu odluku.


Zahvalna sam na ukazanoj prilici da sarađujem sa kolektivom portala, ali ovom prilikom želim i
da se potpuno ogradim od njegovih budućih stavova i objava.


Napuštanje portala “Hoću u pozorište” ni u kom slučaju ne znači da ja prestajem da se bavim ovim poslom. Naprotiv, uz vašu punu podršku i podršku mojih kolega, nastaviću sa radom u kontinuitetu. Moje tekstove ćete pre svega moći da čitate na mom blogu ,,Priče jedne veštice”, ali i na blogu moje drage prijateljice, Brane Antović Aleksić, gde ću joj biti saradnica i baviti se isključivo pozorištem, kada prođe vanredno stanje i kada pozorišta ponovo otvore svoja vrata. Svima koji prate i cene moj rad, želim da poručim da se trenutno radi na nečemu potpuno novom, na šta ću biti jako ponosna ako se adekvatno realizuje, tako da, nastavite da me pratite dok ne otkrijem šta se to sprema.

Malo se osećam kao Robert Frost koji stoji na raskrsnici. Krenuti utabanim putem ili pak onim
neraskrčenim, kojim niko do sada nije prošao i na koji moram sama.Biram ovaj drugi, biram da
krenem sama.


Fokus. Na ono što je dobro, na ono što vredi. To je sve što nam je neophodno da ne izgubmo sebe. Ja sam na ovaj način sebe pronašla i jedva čekam nove pobede!

Sa poštovanjem,

Vaša Jovana Stanković

Hajde, vodim vas na “Rubište”

Aleksinac. 2017. Kraj novembra. Moje omiljeno doba godine. Šesti Festival prvoizvedenih predstava. Četvrto veče. Znam da nam danas dolaze Šapčani. Dobri su. Dopao mi se taj ansambl prethodnih godina. Odlazim malo ranije u pozorište, zavolela sam te ljude, moramo popiti kafu pre predstave. Ulazim u bife, tu me već čeka Jelena. Prvi put se srećemo, a kao da se znamo hiljadu godina. Sedamo da popijemo kafu, a onda dolaze i Aneta i Ivan. U jednom momentu, Jelena me pita kako su prošle prethodne večeri, a zatim mi govori: “Dobro, čekaj da vidiš ovo večeras.” Mislim da je to momenat u kom sam shvatila da želim da život provedem u pozorištu.

Continue reading “Hajde, vodim vas na “Rubište””

3 serije koje će vas zabaviti

U karantinu imamo vremena za sve, a posebno za gledanje serija i filmova. Danas vam predstavljam tri serije koje su beskrajno zabavne, prave komedije. Ja najviše volim taj tip serije, scenario je zanimljiv, radnja uglavnom komična, možeš da gledaš bukvalno sa pola mozga, zabaviš se, a ne udubljuješ se previše, jer je tematika vrlo bliska ljudskoj svakodnevice.

Continue reading “3 serije koje će vas zabaviti”

Pet sitkoma za samoizolaciju

Novonastala situacija nam je pružila obavezu da ostanemo kod kuće, kako bismo bili odgovorni i prema sebi i prema drugima. Ovi prvi dani su i meni proticali prilično stresno, tako da je bilo neophodno naći nešto što će me nasmejati i oraspoložiti. Posegla sam za sitkomima i odlučila da napravim izbor i podelim sa vama

Continue reading “Pet sitkoma za samoizolaciju”

Život sa JIA u doba korone

Vraćam se ovoj temi, o kojoj postoji čitav serijal tekstova na blogu, ne baš tako oduševljeno, moram da priznam. Da se ne biste zamarali, jer ovih dana nas sve zamara, objasniću ukratko šta je tačno JIA. Juvinalni idiopatski artritis je autoimuna bolest koja je meni dijagnostifikovana u septembru 2004. godine i upravo sam shvatila da moja bolest postaje punoletna za dve godine. Čoveče. Elem, u prevodu to je reumatski artritis, moji je poliartikularni, što znači da zahvata više od pet zglobova i da me boli sve od ušne hrskavice do palca na stopalu. Poenta ovog teksta nije samosažaljenje, niti bilo šta slično, želim da napravim sebi neku vrstu dnevnika, a i da pružim podršku svim mojim saborcima, znam da ih ima!

Continue reading “Život sa JIA u doba korone”

Nasilje na internetu – “Nije život Instagram”

“Nije život Instagram” naziv je novog videa, koji je objavila Dunja Jovanić na svom kanalu na Jutjubu. Očekivano, video je izazvao mnogo različitih komentara. Dok jedni u potpunosti podržavaju to što se govori o jednoj vrlo važnoj temi, drugi su izrazito protiv, a čini mi se da se formirala i treća grupa ljudi koji apsolutno nisu shvatili suštinu.

Continue reading “Nasilje na internetu – “Nije život Instagram””