“Beton mahala”, VII veče, Festival PIP, 2015.

Predstava “Beton mahala” je najavljivana kao najintrigantnija predstava sezone. Večeras je u Aleksincu izvedena u čast nagrađenih na Festivalu PIP. Još nakon premijere ove predstave u Novom Pazaru, pročitala sam da je zabranjena bez ikakvog obrazloženja. Ono što smo večeras nekoliko puta čuli jeste upravo to da, baviti se umetnošću, posebno pozorišnom, u ovo vreme u kom živimo zahteva ogromnu hrabrost. Ja sam jedna od hrabrih. Mene kao magnet vuku takve stvari. Sve što nekome u Srbiji iz nekog razloga smeta, meni je potpuno razumljivo jer sam jedna od onih kojima vid nije zamagljen.

Pre početka predstave, predstavnici Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu su uručili nagrade žirija. Dr Milivoje Mlađenović je pročitao i obrazložio odluku žirija i naglasio da su sve odlučili jednoglasno. Ja mogu reći da se sa nagradama žirija u potpunosti slažem (vrlo sam objektivna) i verujem da bih i ja isto tako glasala.

Nagradu “Dušan Duka Jovanović” za najboljeg mladog glumca/glumicu dobila je glumica Anja Alač za ulogu Sare u predstavi “Moj sin samo malo sporije hoda”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju žensku ulogu dobila je glumica Vesna Čipčić za ulogu Ane u predstavi “Moj sin samo malo sporije hoda”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju mušku ulogu dobio je glumac Saša Torlaković za ulogu Živote Cvijovića u predstavi “Doktor Nušić”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju režiju dobio je Kokan Mladenović za predstavu “Doktor Nušić”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju predstavu u celini dobila je predstava “Doktor Nušić”.

I nagradu koja je možda i najvažnija na Festivalu prvoizvedenih predstava, nagradu za najbolji dramski tekst dobio je Ivor Martinić. On je, inače, večeras došao u Aleksinac iz Zagreba da primi nagradu, što samo govori o važnosti jednog ovakvog festivala. Ja sam ponosna na moj grad, a malo više na Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu!

Dobitnik povelje za doprinos savremenoj srpskoj drami je Ljubomir Simović koji iz zdravstvenih razloga nije mogao prisustvovati dodeli večeras, ali je poslao pismo u kom se zahvaljuje na nagradi. Ne bih da parafraziram, nisam sigurna da ću reći tačno, ali dozvoliću sebi da vam kažem da su mi njegove reči bile prilično inspirativne. I ponovo sam ponosna na moj grad.

Nagradu publike za najbolju predstavu na Festivalu dobila je predstava “Moj sin samo malo sporije hoda”, a reditelj Predrag Stojmenović je došao da je preuzme.

No, da se vratimo na revijalni deo i ono što smo večeras videli. Mogu slobodno reći da nam je prilika zlatna. Ukucajte samo u Google pretragu “Beton mahala” i pogledajte samo naslove koji će izaći. Izlazeći iz sale, čula sam neverovatno dobre komentare, a ljudi koje sam srela i onako ih u prolazu pitala kako im se dopalo, imali su samo reči hvale. Mnogi od njih su mi rekli da su jedva zadržali suze, a i ja sam se na momente borila sa sopstvenom empatijom. Predstavu je radila pozorišna trupa “Joj, evo ih ovi” iz Novog Pazara i reč je o mladim ljudima koji su i sami uradili tekst. Dramaturg je Branislav Nedić, a reditelji su Branislav Trifunović i Rifat Rifatović. Ne znam za vas, ali ja kada vidim ime nekog od Trifunovića, odmah znam da je reč o nečemu što me nikako neće razočarati, o nečemu što ima smisla. Trifunoviće treba razumeti, a ako to uspete, onda ste na dobrom putu.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Trupu čine šest Bošnjaka i dvoje Srba i predstava je strukturno takva da nam u različitim situacijama predstavljaju život u Novom Pazaru. Uopšte ne sumnjam da su inspirisani autentičnim događajima. Poruka je vrlo jasna, a na samom kraju je i bez uvijanja iznesu – Neću da živim u gradu kom je potrebna ovakva predstava! Otvorili su mnogo pitanja, a cilj im je isti – da odgovor na ta pitanja bude prihvatljiv. Uvek sam govorila da je lepota upravo u različitosti. Ovi mladi ljudi su u jednoj pasivnoj generaciji izabrali aktivnost! Žele da se izbore za razumevanje, za jednakost, a u njihovoj borbi jedino oružje je umetnost. Oduševljena sam i duboko dirnuta njihovom ludačkom hrabrošću. Nakon predstave sam se sasvim slučajno našla vrlo blizu garderobe i čula ih kako se raduju što mi je samo dokazalo koliko njima svako izvođenje znači. I treba da se raduju, i treba da budu ponosni na ono što su uradili! Ja bih bila najponosnija da sam deo jedne takve družine. Ovo je bio pravi umetnički krik mladih, jedno osvešćavanje, s obzirom na to da se dubinsko značenje vrlo lako može transponovati na neke druge situacije.

Ono što je vrlo upečatljivo jeste to što se sve svodi na scenski pokret, na glumačko umeće ovih mladih ljudi. Kostima nema, odnosno svi su obučeni u iste dukseve i samo svojim glumačkim umećem nam pokazuju o kakvim je situacijama reč i šta žele da nam predstave. A u tome su i više nego odlični. Ja se iskreno nadam da su upravo ovi mladi ljudi budućnost srpskog glumišta!

Pošto sam na sve oko sebe ponosna, moram da napišem da sam malo ponosna i na sebe. Uživala sam pišući vam o Festivalu i nadam se da sam uspela da vam na pravi način predstavim sve ono što sam videla. Mnogo toga sam naučila i zaista, želela bih da se zahvalim organizatorima Festivala. Hvala vam što održavate grad živim. Kao što je i večeras nekoliko puta ponovljeno, Aleksinac je ove nedelje bio prestonica pozorišta, a ja ne mogu da opišem koliko sam srećna zbog toga.

Festival je zvanično zatvorila glumica Vesna Čipčić jednim vrlo inspirativnim govorom.

Ponavljam, i ponoviću i sto puta ako treba – PONOSNA SAM NA MOJ GRAD, PONOSNA SAM NA CENTAR ZA KULTURU I UMETNOST U ALEKSINCU, PONOSNA SAM NA GRADSKO POZORIŠTE “TEATAR 91” U ALEKSINCU. U pitanju je jedna ozbiljna ekipa i ja se nadam da se družimo i sledeće godine na Festivalu, a i do tada. A ono što je najvažnije, i Dušan Duka Jovanović je ponosan na vas, sigurna sam!

Vaša Vještica

“Kidaj od svoga brata”, VI veče, Festival PIP, 2015.

Ako ne cenimo svoje, ne možemo ni u potpunosti sagledati i razumeti tuđe. Ja večeras imam čast da jedan tekst na mom skromnom blogu posvetim nečemu što je proniklo i razvilo se upravo u mom gradu. S obzirom na to da smo sinoć završili sa takmičarskim delom IV Festivala PIP, čuli ko su nagrađeni (o tome ću sutra), večeras smo gledali prvu od dve predstave u čast nagrađenih.

Fotografija preuzeta sa Fesjbuk stranice Gradsko pozorište”Teatar 91″, autor fotografije: Bojan Svitac.

Gradsko pozorište “Teatar 91” Aleksinac čine glumci zbog kojih sam zavolela pozorište i zaljubila se u umetnost glume. Večeras su izveli predstavu “Kidaj od svoga brata” za koju je tekst, po motivima komedija Reja Kunija, napravila Dragana Bošković. Ona je žena koja je nakon svake predstave na takmičarskim večerima vodila razgovore sa glumcima, rediteljima, piscima tekstova (osim u petak, kada je domaćin razgovora bio glumac Miloš Paović). Ne znam zaista ko bi bolje od nje shvatio važnost i suštinu Festivala. Uradila je jedan odličan, odličan tekst! U režiji Branislava Nedića, a sa fenomenalnim glumcima našeg pozorišta, ovaj komad je jedna prava, opuštajuća komedija. Kako je i sam reditelj rekao: “Ono što je najbitnije i što publika sigurno može očekivati, jeste sat i petnaest minuta kvalitetne zabave i zdravog smeha.” Tako je i bilo.

Reč je o komediji koja me po strukturi dosta podseća na starije komedije iz srpske književnosti, s obzirom na to da imamo vrlo dominantan lik varalice Vitomira Trumbića, kog je fantastično izneo Bojan Cvetković. U želji za novcem, u stanju je da sve situacije preokrene u svoju korist da bi se na kraju zapleo u sopstvene prevare i, kako to obično biva, ostao bez ispunjenja svog prvobitnog cilja. Naime, Đuro Zec (Boban Todorović), daje oglas i traži sina svog saborca iz rata koji mu je spasao život, i želi da mu pokloni novac, u znak sećanja na svog prijatelja. Dovitljivi Vitomir Trumbić želi da i on dobije deo novca i dovodi jednog od potomaka, misleći da je jedini, Nešu Muždeku. Nakon toga, sledi jedna urnebesna komedija čije konce vuče glumac Srđan Stojadinović. U ovom komadu, on tumači čak četiri lika! O Srđanovom umeću transformacije je zaista suvišno govoriti. Za sve ove godine, verujem da će se i moji sugrađani složiti, u njega niko od nas nije ni sumnjao. Ono što je meni, kao izučavaocu jezika, bilo zanimljivo jeste upotreba dijalekata. Upravo ti likovi koje tumači Srđan govore na različitim dijalektima od kojih je jedan naš lokalni, prizrensko-timočki, pa tu komika svakako ne izostaje. Zatim govori i šumadijsko-vojvođanskim dijalektom, tačnije koristi beogradski žargon u interpretaciji Predraga Muždeke. Najurnebesniji je u onom momentu kada postaje Balša Muždeka, odnosno kada govori na dijalektu crnogorskog jezika. Potpuno zasluženo je od učeničkog parlamenta Aleksinačke gimnazije dobio nagradu za glumca večeri.

U ovom komadu na sceni možemo videti još jednu glumačku transformaciju, a za nju je zadužena Tanja Mahmutović koja tumači lik Nataše Zec, ćerke Đure Zeca i lik Micike, žene Neše Muždeke. Njene scene su tako skrojene da ona u jednom momentu izlazi sa scene kao Nataša i već u sledećem se vraća kao Micika. A ni u jednom jedinom momentu ne dolazi do mešanja ova dva lika. Tanja ih je izgradila na sebi svojstven način, potpuno drugačije, s obzirom na to da su obe vrlo energične i autentične.

Prosto ne mogu da ne spomenem Zoricu Stevanović koja ovde igra ulogu Stane Zec, sestre Đure Zeca i Aleksu Tokića koji tumači advokata Andriju Hadžiantovića. Dobro poznata lica su se ovde, čini mi se, našla u ulogama koje su im tako dobro legle. Oboje su komični, potpuno izgrađeni likovi. Druga varalica u ovoj predstavi, onaj koji je voljan da za novac sve uradi, jeste Ilija Guzina, odnosno Marko Krstić. Ovo su sporedni likovi, ali su tako dobro osmišljeni da bi bez njih komedija bila prazna.

Nisam subjektivna. Uživala sam kao i svaki put kada sam gledala glumce našeg pozorišta. Hvalim se i ponosna sam što moj grad čuva ovakve glumce. Imamo prilično jako pozorište u Srbiji, fenomenalne glumce i to ne govorim samo na osnovu večerašnje predstave. Odrastala sam uz izvođenja ovog ansambla i uvek ih rado gledam na našoj pozornici. Žao mi je što ja sada prvi put pišem o njima, no sve se da nadoknaditi. Hvala Vam na ovome večeras, baš mi je dobro došlo da se lepo ismejem.

Vaša Vještica

“Moj sin samo malo sporije hoda”, V veče, Festival PIP, 2015.

Večeras sam ostala bez teksta, ali zaista. Pokušavam da skrojim koju rečenicu ovde, ali ne ide. Brišem slova, nekako mi nemaju smisla. Ono što sam ja doživela gledajući poslednju predstavu u takmičarskom delu IV Festivala PIP prosto ne mogu rečima da vam dočaram. Stoga, zadržaću to lično za sebe, a pisaću vam o onome što sam sama istumačila i onome što sam čula na konferenciji nakon predstave.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Videli smo delo koje je napisao Ivor Martinić, a režirao Predrag Stojmenović. Kao i na svakoj takmičarskoj večeri, jedno umetničko delo. O glumi ovih ljudi, o Beogradskom dramskom pozorištu uopšte, bi zaista bilo suvišno i pretenciozno komentarisati. Mislim da smo svi bili svesni da su večeras pred nama stajala velika imena i ispružila nam nesebično svoje emocije kroz svoje likove. To, naravno, nikako ne umanjuje sve ono prethodno što smo videli. Moje lično mišljenje je da je Duka Jovanović za ovaj Festival načinio fenomenalnu selekciju i da sam imala papirić za glasanje, ne bih ga iskoristila. Ja prosto ne bih znala koju predstavu da izdvojim kao najbolju. Ja sam sve to iz neke druge perspektive posmatrala i tačno je, neka predstava mi se više dopala, neka manje, ali ja sam se bavila tumačenjem teksta, glume, pokreta, a u tom smislu su glumci, pisci tekstova i reditelji svake večeri bili i više nego odlični.

Predstava “Moj sin samo malo sporije hoda” govori o jednoj porodici. Kako je Predrag Stojmenović rekao, o porodici u kojoj je naglašen balkanski matrijarhat. Matrijarhat koji se suočava sa problemima koje često svesno ne umemo da prihvatimo, a nesvesno odavno već jesmo. Po mom mišljenju, srž predstave jeste lik majke, odnosno lik Mie koju tumači fenomenalna Milena Pavlović Čučilović. U njoj sam prepoznala moju majku. Ja sam neko ko se već 12 godina bori sa hroničnom bolešću. I već 12 godina sam drugačija. Srećom, moja porodica me nikada nije tretirala kao drugačiju, ali ne mogu da zamislim kako se moja majka osećala kada drugi to jesu. U ovom komadu se pred nama razvija lik Mie, odnosno odrasta, kako je i sama Milena Pavlović Čučilović rekla na konferenciji. Njena deca odrastaju, pa mora i ona sa njima. U početku je Mia neko ko vidno negira situaciju, neko ko je pod sopstvenom prisilom pozitivan. Kako vreme odmiče, tako rat koji ona vodi sama sa sobom sve više izlazi iz nje, a u trenutku kada ona dolazi do tačke kulminacije, tada i počinje da shvata da je ona odavno već sve prihvatila. Nakon predstave sam sa njom i porazgovarala i rekla joj da mi je drago što sam imala prilike da je vidim u ovoj ulozi i da ju je odlično iznela, a ona mi je rekla da je to svakako bio izazov.

Kada je reč o različitosti, na sceni se pojavljuju dva reprezentativna lika, a o jednom saznajemo samo iz teksta. Dva lika koja su na sceni jesu Miin sin Branko i Miina majka Ana. Branko, kog tumači Miloš Biković, je u kolicima i kako reditelj kaže, bori se sa distrofijom. On je odavno prihvatio svoju bolest i naučio da sa njom živi – potrebno je samo da još jedna kockica upadne na svoje mesto, a to je da i njegova majka Mia nauči sebe. Miina majka Ana, koju tumači grandiozna Vesna Čipčić, se bori sa demencijom. Tačnije, kako je i sama glumica rekla, ona je dementna u situacijama kada to hoće, a nije dementna onda kada to neće. Onaj koji je drugačiji, a o kome čujemo samo iz teksta, jeste sin Miine sestre Rite koju tumači odlična Milica Zarić. Upravo je Rita ta koja, čini se, najviše negira ono što zna, a zapravo najbolje ume da to i prihvati.

Ako već govorimo o ženskim ulogama koje su stub ovog komada, važno je spomenuti i lik Doris, Miine ćerke, koju tumači Jelisaveta Orašanin i lik njene drugarice Sare koju tumači mlada Anja Alač. Obe su svoje likove iznele na pravi način, u svakom momentu smo im verovali i to što su, čini mi se, njih dve i nosioci komičnog dela predstave je svakako ostavilo svoj pečat. Pored njih dve, za komiku je zadužena i baka Ana, naravno.

FOTOGRAFIJE PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Ono što je mene zaintrigiralo jeste fotoaparat koji je stalno u Brankovim rukama, a na zidu stana, odnosno scenografiji, su okačene fotografije ove porodice. Zbog toga sam odlučila da na konferenciji postavim pitanje reditelju da li je baš fotografija Brankov beg od okoline. Na pitanje mi je odgovorio Miloš Biković objasnivši da se to može tumačiti na razne načine i da svakako nije pogrešno to posmatrati iz tog ugla. Dodao je da fotografije koje su okačene predstavljaju ličnu istoriju ove porodice, da su tu da načine muzej. I sam reditelj je to potvrdio i još rekao da kada porodica doživi krizu, tada beži u sećanja, a fotografije upravo to i predstavljaju. Taj beg svakako nije istinit, ali je ovoj porodici u trenutku spasonosan.

Iako je od samog početka sve slutilo na tragičan ishod, možda psihološki krah lika, komad ima srećan kraj i sve ono što je na momente tragično pada u vodu. Na samom kraju možemo da odahnemo.

Večerašnjom predstavom je završen takmičarski deo Festivala i moram priznati da mi je malo žao. Srećom, gledaćemo još dve predstave, sutra i prekosutra, u čast nagrađenih, a ja ih očekujem sa istim žarom kao i ove do večeras. Sutrašnju, “Kidaj od svoga brata” jer je u pitanju Gradsko pozorište “Teatar 91” Aleksinac, a u nedelju “Beoton mahala” zbog svega što sam o toj predstavi pročitala, a i reditelja Branislava Trifunovića i Rifata Rifatovića.

Vaša Vještica!

“Kainov ožiljak”, IV veče, Festival PIP, 2015.

Ivo Andrić. Nobelovac. U maslinastom kaputu, sa crnim naočarima. Jedan gospodin, možda i najveći srpski pisac. Verujem da ste u glavi formirali sliku Andrića baš u tom maslinastom kaputu, sa zamišljenim licem jednog mudraca. Ono što često zaboravljamo kada su u pitanju veliki pisci jeste činjenica da su i oni ljudi, od krvi i mesa, sa vrlinama i manama. To je upravo ono što je istakao koautor romana “Kainov ožiljak”, Dejan Stojiljković. Dramatizaciju ovog romana je uradio Spasoje Ž. Milovanović.

Fotografija preuzeta sa sajta sumadijapress.co.rs.

S obzirom na to da je u pitanju Festival prvoizvedenih predstava, možete zamisliti koliko je moje oduševljenje što smo na konferenciji imali priliku da čujemo i jednog od pisaca romana. Večerašnja konferencija je najduže trajala, skoro sat vremena. Malo je reći da sam uživala slušajući ljude koji su svoja znanja nesebično delili sa nama. Predstava ima dva čina. Glavni lik je Ivo Andrić, a vreme radnje je smešteno neposredno pred početak Drugog svetskog rata. Iako je bila prilično duga, ne sećam se koja mi je predstava ovako držala pažnju i kada mi je vreme brže proteklo. Radnja je dinamična i scenografija, koja je skoro prazna, je sasvim dovoljna s obzirom na glumačko umeće koje smo imali prilike da vidimo. Zoran Karajić, direktor Šabačkog pozorišta i jedan od glumaca u ovoj predstavi, tumači dva lika, jednako važna.  On je zapisničar koji je ovde u ulozi naratora, ali i Albert Ditrih, neko ko je, pa slobodno mogu reći, kostur predstave. Meni je bila fascinantna transofmacija koju je ovaj glumac činio između ova dva lika.

Fotografija preuzeta sa sajta blic.rs.

Ja sam u ovoj predstavi bila očarana glumicom Sonjom Milojević. Već sam je gledala na prethodnom Festivalu, ali večeras sam je gledala u potpuno nezahvalnoj ulozi. Ona u ovoj predstavi igra Hitlera. I pre nego što je ona sama na konferenciji to rekla, u toku predstave, ja sam primetila da se ona ozbiljno bavila ovom ulogom. Cilj nije bila imitacija Hitlera, već da se čuje njegov ton, da autentičnost bude jedino sredstvo kojim će se lik graditi i ona je u tome svakako uspela. Te Hitlerove monologe je Spasoje Ž. Milovanović ubacio u dramatizaciji, u romanu ih nema.

Jug Radivojević, koji je režirao ovaj komad, je smisleno stavio tri žene da igraju tri zlikovca. Dakle, spomenula sam Sonju Milojević koja je fenomenalno iznela ulogu Hitlera, a pored nje, Deana Kostić i Aneta Tomašević su igrale Hermana Geringa i Rajnharda Hajdriha. Verujem da su im možda baš ove uloge bile najveći izazov u glumačkoj karijeri. Po mom skromnom mišljenju, uspele su da ih predstave na pravi način.

Od svih predstava koje smo do sada videli na Festivalu, čini mi se da je ova imala najbogatiju radnju. Sve vreme se nešto dešava, a to nešto itekako drži pažnju. Ono što je možda naintrigantnije jeste rasplet. Za mene je bio potpuno neočekivan. Možda zbog toga što još uvek mnogo toga treba da naučim, ali ovakav rasplet nisam očekivala, zaista. Neću otkrivati o čemu je konkretno reč, zato što želim da ukoliko čujete da se ova predstava daje u vašem gradu, kupite kartu i doživite glumu ovog fantastičnog ansambla pred svojim očima. Gledajući nagrade sa prethodnih Festivala, vidim da su dosta njih dobili upravo članovi Šabačkog pozorišta i ja uopšte ne sumnjam da ih sada neće biti.

Meni je razgovor nakon predstave bio poput nekog predavanja o Ivi Andriću, a kao student književnosti uživala sam slušajući Dejana Stojiljkovića. Kao što je Dragana Bošković i sama rekla, on je nepresušni izvor informacija. Zaista mi je drago što je organizacija Festivala tako dobro osmišljena i što imam priliku da prisustvujem tim razgovorima sa glumcima, rediteljima, večeras i piscem. Ja sam mnogo toga naučila i verujem da ću tek naučiti.

Vaša Vještica!

 

 

“Noć bogova”, III veče, Festival PIP, 2015.

Bogovi su sišli među ljude. Večeras su stali na pozornicu našeg velikog pozorišta u malom gradu. Očekivano, sala je bila preplavljena ljudima – činjenica da je bilo potrebno dodati pomoćna sedišta dovoljno govori o interesovanju za večerašnju predstavu. Iskreno, malo mi je žao što nije sala tako prepunjena i kada su neka druga pozorišta u pitanju, volela bih da jeste. Zaista, od prve večeri Festivala, predstave su toliko dobre da zaslužuju da se ova pomoćna sedišta postave i na balkonu!

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE “RADIO ALEKSINAC”.

Ono što je najzanimljivije u vezi sa predstavom “Noć bogova” jeste njego žanrovsko (ne)određenje. U pitanju je jedna prava drama, sa elementima komedije, ali sa zapletom i raspletom koji definitivno pripadaju tragediji. Bilo je replika na koje se čitava sala grohotom smejala, ali je bilo evidentno koliko je taj smeh tragičan. Ako bih uporedila ono što smo videli večeras sa onim što smo videli na prvoj i drugoj večeri festivala, rekla bih da smo večeras bili mirni. Ovde je scenski i muzički efekat potpuno u senci (muzke, zapravo, uopšte nema, a scenografija je minimalistička), a u prvom planu jeste glumački efekat. To uopšte nije iznenađujuće – ja sam prva koja je od ovih glumačkih imena, mogu slobodno reći bogova srpskog glumišta – Vojina Ćetkovića, Nebojše Ilića i Dejana Lutkića – očekivala nešto nestvarno.

Malo mi je nezgodno sada da ređam ovde superlative, pomislićete da sam subjektivna. Ali, kako neko može biti subjektivan kada se pred njim dogodi pravo umetničko delo?

Na konferenciji nakon predstave, Vojin Ćetković je rekao da je motiv za ovu predstavu bilo to što su oni gladni pozorišta. Napomenuo je kako pozorišta u Beogradu godišnje dožive po dve premijere, što je jako malo. Rekao je i da je on sam probao da režira i glumi, ali da to prosto nije išlo jer nije mogao da se u isto vreme posveti i režiji i glumi. Istakao je i ono što je u samoj predstavi vidljivo – tu je lik umetnika, Molijera, lik jednog vladara, kralja Luja XIV i lik dvorske lude, odnosno vladara iz senke. Taj efektni rasplet je nešto što se može posmatrati kao odlična alegorija vremena u kom živimo. I sam Ćetković je rekao da su oni samo imenima likova vezani za epohu, ali da im je i pisac teksta rekao da ih to ne vezuje preterano za radnju. Ono što je simbolično jeste to što je i francuski pisac Molijer umro na sceni u spavaćici, a isto to se dešava i ovom Molijeru, čiji je kostim, takođe, spavaćica.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE “RADIO ALEKSINAC”.

Mene su fascinirala dva momenta – onaj kada likovi glume, odnosno momenat predstave u predstavi, i onaj momenat u raspletu kada otkrivamo ko drži konce u svojim rukama. Ponovo, ne bih mnogo otkrivala fabulu baš da biste mogli da uživate u predstavi kada je budete gledali, a premijera je bila skoro, tako da će izvođenja tek biti. Ono što je možda najvažniji motiv u predstavi jeste motiv prijateljstva. Šta onda kada shvatimo ko su pravi prijatelji? Prvi deo predstave je zaista tome i posvećen i na odličan način je prikazano (ne)prijateljstvo između tri potpuno suprotne ličnosti. Ono što se sve vreme provlači jeste želja jednog vladara, koji zaista može biti u ravni sa bogom, a jednako i pisac i dvorska luda, da bude običan čovek. Običan čovek, čovek od krvi i mesa, onaj koji ume da voli i voljen je je, zapravo. glavni lik ove drame.

Na kraju, pred nama su zaista bili obični ljudi. I u momentu kada su ih na konferenciji rečima uzidzali iznad svih, Dejan Lutkić je rekao da nema potrebe za tim, da sve glumce treba jednako posmatrati. Rekli su i da su baš u garderobi pričali o tome kako je ova predstava njima odlična glumačka vežba. Zintrigirali su nas rečima da su se u večerašnjem izvođenju dogodile neverovatne glumačke stvari koje oni sami nisu očekivali, ali koje su ih očarale. Ja mogu reći da publika to nije primetila i to je ono što ovu trojicu čini zaista bogovima.

Vaša Vještica!

“Princip superstar (Mesečari)”, II veče, Festival PIP, 2015.

Pokušaću da budem koncizna. Celog dana sam u nekim mojim najdubljim mislima, preispitivanjima. Previranja u glavi nikada dosta – trudila sam se da potisnem sopstvenu grešku i na nju zaboravim umesto da sebi dozvolim da nešto iz nje naučim. I sama sam čitavog dana, sama sa sobom. I sopstvenim strahom.

“Doktor Nušić” – I veče, Festival PIP 2015.

Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu je za mene uvek označavao nešto što želim, a još uvek tome nisam dorasla. Večeras sam dorasla. Večeras je Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu postao prvi stepenik moje ambicije, a ja sam ostala bez teksta.

Večeras, 16. novembra 2015. godine, otvoren je četvrti Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu. Ne znam da li postoji noć kada sam bila ponosnija Aleksinčanka. Na samom početku je već bilo evidentno koliko je ovaj festival iz godine u godinu uspešniji, bogatiji. Pokušaću da budem objektivna, ali verujte mi, to će biti vrlo teško nakon OVAKVOG otvaranja Festivala.

Festival je otvorio predsednik žirija dr Milivoje Mlađenović (docent na Pedagoškom fakultetu u Somboru). U čast Dušana Duke Jovanovića, čoveka koji je vratio Festival i podario ga Aleksincu, idejnom tvorcu ove pozorišne manifestacije, govorio je umetnički direktor festivala Tomislav Trifunović. Priznaću, pustila sam suzu već na samom početku kratkog filma o Dukinom radu i životu. Žao mi je što nisam imala prilike da upoznam jednog takvog čoveka. Posmatrala sam i slušala ljude koji su govorili o njemu, a poznavali su ga. Zaigrale su im usne, a u glasu se čula seta i ljubav sa kojom su govorili. U vremenu kada je luksuz baviti se umetnošću, svi ovi ljudi su me večeras podstakli da stvaram, da podržim umetnost i da nikako ne odustajem od svojih ambicija.

 

Fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Fesivala PIP.

Predstava koju smo gledali rađena je po tekstu Branislava Nušića, a u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića. U pitanju je komedija Doktor Nušić. Dobro smo upoznati sa komediografskim radom Branislava Nušića – često citiramo njegove komedije, a i pozivamo se na naslove istih. Da je njegova umetnost bezvremenska, znali smo odavno. Kokan Mladenović se potrudio da nam to još jednom dokaže. Ključni momenat, po mom skromnom mišljenju, a i kako je na konferenciji nakon predstave glumac Saša Torlaković i sam rekao jeste upravo stil igre en face. Glumci u svakom momentu govore publici i na taj način su uverljiviji, zapaženiji, čak i bolje shvaćeni. Dragana Bošković, koja je domaćin razgovora nakon predstava na Festivalu, je rekla kako je ona predstavu gledala bezbroj puta. Moram priznati da sam malčice ljubomorna na tu rečenicu. Ja bih ovo mogla da gledam bez prekida.

Fotografija preuzeta sa sajta story.rs.

Glumačka postava, odnosno glumci iz Kruševačkog i Narodnog pozorišta Sombor su bili i više nego na visini zadatka. Složiću se sa Draganom Bošković da predstava možda ne bi imala ovakav efekat da nisu ovi glumci u pitanju. Reč je o naizgled jednostavnoj, a vrlo kompleksnoj predstavi. Glumci izvode songove pod maskama, prezentuju nam Nušićeve likove i sve vreme su odlični. Posebno želim da istaknem već spomenute songove za koje je muziku radila Irena Popović, a tekstove, naravno, Marko Šelić Marčelo. Njegove tekstove odavno pratim i volim, a drago mi je što sam bila u prilici da ih večeras i čujem uz fenomenalni scenski pokret koji je delo Andree Kulešević. Mislim da su ti songovi upravo ono što modernizuje tradicionalnog Nušića i uz modifikacije u tekstu čini jedan umetnički mozaik.

Ako se po jutru dan poznaje – biće teško glasati u petak. Ne želim da otkrivam sadržaj predstave, ako ste čitali Nušića, a poznajete rad Kokana Mladenovića, znaćete šta da očekujete. Ono što sam ja, kao student srpskog jezika i književnosti, primetila jeste to da je Mladenović u potpunosti očuvao Nušićev komediografski postupak – predstavljanje normalne linije života, iskakanje sa iste, zatim vraćanje na istu, ali sa određenom labilnošću lika i bez mogućnosti da pretpostavimo u kom trenutku će on ponovo iskočiti sa te linije. Kada sam prošli put gledala modernizovanog Nušića, nije mi se dopalo (u pitanju je bila komedija Svet u izvođenju Narodnog pozorišta u Nišu, a režiji Milice Kralj). S obzriom na to da pripadam onom sloju ljudi u Srbiji koji vidi šta nam se događa pred očima, ali ne želi da izgubi veru u bolje sutra, sasvim je logično to što sam predstavom oduševljena.

Što se tiče samog Festivala – prvi put sam sve ovo doživela iz neke druge perspektive i osećaj je baš, baš dobar. Sutra se javljam sa utiscima sa druge festivalske večeri, a mislim da ne možete ni pretpostaviti sa kolikim nestrpljenjem čekam sutrašnje izvođenje.

Vaša Vještica!

Osvrt na III Festival PIP u Aleksincu

Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu je prvi put održan 2012. godine. Tada sam krenula na fakultet, pa te i sledeće godine, nažalost, nisam prisustvovala samom Festivalu, ali sam pratila dešavanja putem društvenih mreža, koliko je to moglo biti reprezentativno tada. Iz tih izvora sam saznala da su prvi i drugi Festival bili vrlo uspešni, a trećem sam već i sama prisustvovala, pa sam se mogla uveriti da je to zaista jedan veličanstveni događaj. Potrudiću se da napišem par reči o prethodnom festivalu, a već u ponedeljak, 16. novembra, počinje 4. Festival PIP u Aleksincu. Ako se po jutru (najavama) dan poznaje, ove godine je pred nama prilično, prilično jak repertoar, sasvim u skladu sa razvitkom samog Festivala, i to uzlaznom putanjom.

Slika preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Festivala PIP.

Prvi umetnički direktor Festivala bio je pokojni Duka Jovanović. Naišla sam na informaciju da je ovogodišnji repertoar izabrao upravo on pred smrt, na proleće ove godine. Ostavio je za sobom amanet, a ja uopšte ne sumnjam da će novi umetnički direktor, gospodin Toma Trifunović taj posao odraditi besprekorno.

Slika preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Festivala PIP.

Aleksinac je jedan gradić na jugu Srbije, malo mesto, velikog srca. Od malena sam prisustvovala dešavanjima u Centru za kulturu – predstavama, koncertima i filmskim projekcijama i zaista, nije se dešavalo da me iznevere. I sama sam glumila u školskim predstavama na toj velikoj sceni malog grada i moram priznati da mi je uvek bilo zadovoljstvo da stanem na pozornicu i izgovaram replike. Biće mi čast da se jednom u budućnosti ponovo popnem na pozornicu i govorim pred mojim sugrađanima (što i nije nemoguće s obzirom na profesiju koju sam odabrala). Kada sam čula da će se u Aleksincu održati prvi Festival prvoizvedenih predstava, moja želja je bila da to zaživi. To se i dogodilo i ja zaista ne umem ovde rečima da iskažem koliko sam ponosna na Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu! Ponosna sam na organizatore Festivala, na ljude čija imena, nažalost, ne znam, ali znam da se svake godine lavovski bore da sve protekne u najboljem redu i svake godine su sve uspešniji! Hvala Vam što nam pružate jedan ovako grandiozan događaj!

Fotografije preuzete sa zvanične Fejsbuk stranice Festivala PIP.

Na III Festivalu je bilo šest predstava – ja sam sticajem okolnosti gledala samo tri – Slavna Florens, Zeleni zraci i Bizarno. Od prijatelja sam čula da je predstava Tektonika osećanja bila neverovatno dobra. Predstava Slavna Florens je otvorila III Festival i malo je reći da sam bila oduševljena. Maestralna Gorica Popović je dobila i specijalnu nagradu, a njene mlade kolege, Tamara Dragičević i Ivan Mihailović, su pokazali koliko vredi ulagati u mlade glumce u Srbiji. Svoje uloge su izneli rame uz rame sa divom Goricom Popović, a to je svakako veliki uspeh. Druge festivalske večeri na sceni pozorišta u Aleksincu odigrana je predstava Zeleni zraci u režiji Milice Kralj. Moram priznati da sam bila vrlo skeptična jer sam već u Nišu gledala predstavu Svet koju je ona režirala i tada mi se to nije dopalo. Ovog puta me je, međutim, oborila s nogu. Dugo nakon predstave sam bila pod utiskom. Tematika Majskog prevrata nije šturo i koncizno obrađena, već vrlo detaljno, razumljivo, pa čak i poetično. Glumica Isidora Rajković, koja u toj predstavi tumači ulogu Drage Mašin, me je oduševila svojom lepotom, ali i zavidnim glumačkim talentom. Sama činjenica da je u pitanju Knjaževsko-srpski teatar, jedan od najstarijih u Srbiji, govori o visokom kvalitetu same predstave. Treća predstava koju sam gledala, a odigrana je pete večeri festivala bila je predstava Bizarno. U režiji Snežane Tršić, a po tekstu Željka Hubača, ova predstava je zaista izazvala jedan bizaran osećaj u svakom od tada prisutnih gledalaca. Izvanredna glumačka ekipa, prisna tematika i kvalitet predstave doveli su do toga da ova predstava ponese nagradu publike – po mom mišljenju, sasvim zasluženo. Za ovu predstavu je zaista potreban jak želudac, ali definitivno vredi pogledati zbog same poente koja i nije baš tako lako shvatljiva. Nakon svake od izvedenih predstava, održavani su razgovori sa glumcima i rediteljima i moram priznati da mi je baš žao što nisam prisustvovala.

Ovo je kratki osvrt na prethodni Festival PIP u Aleksincu iz mog skromnog ugla. Žao mi je što nisam bila u prilici da pogledam sve predstave, a ove godine će situacija biti vrlo slična. Zbog obaveza i nekih drugih poteškoća, moći ću da gledam samo četiri predstave i možda uspem, ukoliko mi obaveze dozvole, da prisustvujem i poslednjoj večeri festivala. REPERTOAR možete pogledati klikom OVDE. Pozivam sugrađane da zajedno prisustvujemo ovom događaju, a ja obećavam da ćete nakon svake Festivalske večeri kojima ću prisustvovati moći da pročitate moje utiske ovde na blogu, a ukoliko uspem da prisustvujem razgovorima nakon predstava, obećavam da ću vam utiske preneti u celosti! Ja prosto ne znam na koji način i kom svojstvu bih ja mogla da prisustvujem tim razgovorima, ali volela bih da zbog ovog bloga i same moje profesije, s obzirom na to da sam student srpskog jezika i književnosti čujem šta sami glumci imaju da kažu, ali duboko verujem da će i velikim imenima koja će ove godine zaigrati na pozornici našeg pozorišta biti čast da igraju pred aleksinačkom publikom. Ponosna sam na naš mali grad velikog srca.

Vaša Vještica!