Osvrt ću započeti onako kako sam i pozorišnu sezonu započela – mladošću, energijom i poezijom. Zamisao je da sa vama podelim kraće kritike nekih predstava koje sam pogledala u sezoni za nama, a koje ćete moći da gledate ponovo od oktobra, ukoliko neku od njih ne uhvatite na nekom festivalu u toku leta. Odmah ću napomenuti da prvu predstavu o kojoj ću pisati, nažalost, nećete moći da pogledate, ali smatram da negde mora da ostane pribeleženo koliko je to bila jedna sjajna predstava, jer je možda i najvažnije podršku dati upravo mladim ljudima koji su tek na početku profesionalnih karijera.
Društvo mrtvih pesnika, Akademsko pozorište SKC-a u Nišu
Predstava “Društvo mrtvih pesnika” urađena je po motivima iz istoimenog filma, a dramatizaciju i adaptaciju potpisuje Maja Bunjac. U režiji Zorana Cvetkovića, mladi ansambl, sastavljen od glumaca Akademskog pozorišta iz Niša, na pozorišne daske nam donosi ovaj film uz koji je moja generacija rasla i koji smo, uverena sam, svi voleli. Pretočiti taj sjajan tekst u dramski je zaista odličan potez. Ta predstava je, po gotovo svim parametrima, bila velika. Ova predstava je o ljubavi, o poeziji, društvu, buntu, borbi za slobodu mišljenja i govorenja, o prijateljstvu, a oslanja se na sirove, nebrušene i vrtoglavo zanimljive talente mladih ljudi. Njihov scenski pokret, pokretačka energija, međusobno dopunjavanje stvorili su jedan pravi glumački spektakl. Kao, što sam napomenula, nažalost, nećete moći da pogledate predstavu, ali razlog za to je i više nego lep – veći deo ansambla je započeo svoje studije glume, te ćemo ih na Urban festu sasvim sigurno gledati i u godinama koje dolaze, u nekim novim, sjajnim ulogama u kojima ćemo ih jednako voleti. U predstavi su igrali Manuela Janićijević, Veljko Milijić, Borivoje Stojanović, Miodrag Jovanović, Matija Desančić, Emilija Cvetković, Bojana Petrović, Mario Stević, Jovana Ranđelović, Nemanja Nikolovski/Petar Ščepihin, Milica Mitić, Una Rakić, Anđelija Mirović i Darja Anatoleven.
Besmrtni dečak, Akademija umjetnosti Banjaluka
Monodrama “Besmrtni dečak” je diplomski rad glumca Danila Milenkovića, a prvi put sam je pogledala na Urban festu. Ova monodrama se bavi životom i radom jednog od najvećih srpskih pesnika Mike Antića. I da, njegovi stihovi su toliko svevremeni i njegov život je sam po sebi toliko zanimljiv, da je, verujem, materijala za rad bilo na pretek. Ipak, odabrani su ključni momenti Antićevog života od njegovog detinjstva i dečačke vrcavosti, preko prvih ljubavi, boemskih večeri, prijateljstva sa velikom Mirom Banjac, pa sve do poslednjih momenata njegovog života. Sve te anegdote, obojene umetnički, na momente potpuno autentične, na momente izmaštane, protkane su njegovim najlepšim stihovima, te je monodrama “Besmrtni dečak” pravi gušt za zaljubljenike u poeziju. Ovaj pravi emotivni rolekrkoster će vas voditi kroz najtananije delove duše, a svaki emotivni uspon ili pad je baš na pravom mestu na kom treba da bude. Budući da je u pitanju diplomska monodrama, glumački je ova predstava raznolika i prikazuje čitav spektar umenja Danila Milenkovića. Ova monodrama se lako može izvoditi i u edukativne svrhe po srednjim i osnovnim školama u Srbiji, budući da je zaista jedan lep spoj pozorišne i književne umetnosti.
Vitezovi lake male, Kostolanji Deže
“Vitezovi lake male” je autorski projekat Andraša Urbana nastao u produkciji pozorišta Kostolanji Deže iz Subotice. Poetika koju ovaj reditelj ima je neretko takva da i kod kritičara i kod publike, pa i kod glumaca izaziva reakciju. Andraš Urban tačno zna gde treba da “čačne” ne bi li pokrenuo lavinu emocija, bile one lepe ili ružne. Kao takav, napravio je predstavu ispunjenu autoironijom i na taj način pokazao koliko je veliki umetnik. Pre nego što započnemo priču o ovoj predstavi, važno je istaći da vojvođansko i mađarsko pozorište neguje operetu kao jednu opšteprihvaćenu dramsku formu. Ovu predstavu suštinski možemo podeliti na dva dela, iako je ona jedna koherentna celina ispunjena autoironijom i autoparodijom. Glumci izlaze na scenu koja je potpuno ogoljena i mračna, podseća na hangar, i izgovaraju lične ispovesti, najviše o samom reditelju predstave i tadašnjem direktoru ovog subotičkog pozorišta, Andrašu Urbanu. U te replike upletena je kritika malograđanskih dvostrukih aršina, parodija i ironija na rediteljevo lično shvatanje teatra. Kao najdominantniji motiv ističe se želja ovih mladih glumaca da se vrate svojim pozorišnim korenima, te oni u drugom delu predstave sve ono što suptilno saopštavaju kroz ispovesti u prvom delu, to čine kroz formu operete uz songove, opkoljeni optimističnom scenografijom (na kulisama je slika sunčane livade sa fontanom, jabukama i jelenima koji trče) i obučeni u raskošne kostime. Taj spoj aktivističkog i osvešćujućeg sa jedne strane i tradicionalnog sa druge je zapravo jedna nova forma koju ova predstava dobija. Ona je u isto vreme i zabavna i opominjuća, vesela i tragična. U predstavi igraju Andrea Verebeš, Blanka Horvat, Boris Kučov, David Buboš, Dina Dedović Tomić, Gabor Mesaroš i Timea Filep.
Poslednje devojčice, Kostolanji Deže
“Poslednje devojčice” je predstava urađena po tekstu Maje Pelević, u režiji Kokana Mladenovića i u produkciji pozorišta Kostolanji Deže iz Subotice. Kada je počela pandemija virusa korona, u javnosti se pojavila vest da jedna ukrajinska klinika ne zna šta da radi sa naručenim bebama, koje su rodile surogat majke, a koje zbog karantina nema ko da preuzme. Uzevši to kao predložak i na molbu reditelja Kokana Mladenovića, Maja Pelević je napisala dramski tekst “Poslednje devojčice”, možda i jedan od njenih najboljih do sada. Mladenović radnju smešta u prostor neke fabrike u kojoj se proizvodi izvoze na traci, dakle jedan potpuno hladan i svakodnevni prostor. Kostim prati sve to, pa su glumci obučeni u radna odela. Ova predstava, u formi pop opere, bavi se svim sferama potonuća društva na globalnom nivou. Ljudi su obezvređeni, bez emocija i bez ljudskosti, pretvaraju se u robote koji izvršavaju zadate radnje i empatija ne postoji. Ljudsko telo nema osnovno pravo na izbor da li će izvršiti abortus, ostati u drugom stanju uopšte, uzimati kontraceptivne pilule – neko drugi odlučuje o tome i to su strahote novog doba. “Poslednje devojčice” opominju i otvaraju oči, podsećaju na ljudsku suštinu i upiru prstom u sve što globalno nije u redu. U predstavi igraju David Buboš, Timea Filep, Nikoleta Grgić, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Andrea Verebeš, a muziku Irene Popović na sceni uživo izvode Arpad Serda i Mate Abraham.
Fleke, Kraljevačko pozorište
Predstavu “Fleke” kao autorski tim potpisuju Jug Đorđević, koji je režirao i Tijana Grumić, koja je napisala tekst. Izdvajam ih ovako baš zato što je ovaj duo u ovoj pozorišnoj sezoni postao moj omiljeni pozorišni duo. Njih dvoje tako lepo promišljaju pozorište i stvaraju predstave koje su važne, protkane nekim jakim emocijama, a istovremeno i angažovane i bave se izuzetno ozbiljnim temama. Budući da su oboje deo te neke naše generacije koja polako preuzima kormilo u svim društvenim sferama, izuzetno je zadovoljstvo biti svedok njihove lepe umetnosti. Predstava “Fleke” se bavi ljudima. Bavi se osnovnim ljudskim emocijama, čovekovom egzistencijalnom esencijom – ljubavlju i strahom. Glavna junakinja je, poput nas ostalih devojčica, rasla uz babu koja gleda meksičke telenovele, konkretno Kasandru. I taj momenat izvlačenja Kasandre kao simbola jednog odrastanja u velikoj meri definiše naše odrastanje devedesetih godina. Pritisnuti (ne)očekivanim obrtima u tim meksičkim sapunicama, rasli smo svesni da je veoma moguće da nas u stvarnom životu iste nedaće i zadese. Takva je i sudbina glavne junakinje ove drame – majka joj umire odmah po njenom rođenju, otac doživljava smrt izazvanu nesrećnim spletom okolnosti, a babin život se gasi u onom momentu kada junakinja, naizgled, ostvari taj nedosanjani san da spozna more i večnost pučine. Ovaj poetični tekst o životu reditelj stavlja u jedan sveden prostor i scenografijom, uz pomoć rotirajuće baze i stolica, prati priču glavne junakinje. U predstavi igraju Gorica Dinulović, Zoran Cerovina, Dragana Varagić i Aleksandra Arizanović.
Afera nedužne Anabele, Narodno pozorište u Nišu
Dramski tekst Velimira Lukića “Afera nedužne Anabele” na scenu teatra u Nišu postavio je Igor Pavlović, glumac iz Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i time dokazao da su zaista predstave koje režiraju glumci jedna vrsta posebnog pozorišnog gušta. Lukićev tekst sjajno prikazuje tipizirane likove naše današnjice – imamo vladara iz senke, vladara, njegove korumpirane saradnike i ministre, nesrećnu ženu, devojku koja je vladareva žrtva, ali i čoveka koji je žrtva sistema, kao i njegovog učenika čija su verovanja i očekivanja potpuno izneverena do tačke njegovog preobraženja. Takvo jedno dekomponovanje koje svakom scenom uzima sve više maha dovodi do potpunog rasula i dvostruko percipiranog kraja – žrtva sistema doživljava pokajanje, ali ipak strada. Da li zaista moramo da stradamo ako smo čistog srca i uma? Da li je to zaista put svih nas koji ne želimo da se priklonimo zlu, nas buntovnih i slobodnih? Pojedinac je doveden do tačke pucanja konstantnim ucenama i prisilama da je primoran da poklekne pred gorima od sebe. Ova predstava je sjajno uobličena vizuelno i muzički, pa scenografija i kostim Milice Bajić Đurov i muzika Irene Popović daju tu pojačanu mističnost ovoj priči, ali i uobličavaju čitavo scensko delo u jednu zaista kompletnu, umetnički obojenu celinu. U predstavi igraju Aleksandar Krstić, Stefan Mladenović, Bratislava Milić, Andrija Mitić, Aleksandar Stevanović, Uroš Milojević, Dragiša Veljković i Natalija Jović.
Deca, Narodno pozorište u Beogradu
Još kada sam prošle godine u ovo vreme čula da se u Narodnom pozorištu u Beogradu rade “Deca” Milene Marković, a da ih režira i komponuje Irena Popović, znala sam da je to predstava koju moram da pogledam u ovoj sezoni. To je nekako znala i autorka, pa me je na proleće pozvala da budem njena gošća. “Deca” imaju formu muzičko-scenskog performansa, odnosno moderne opere u 17 pesama. Predlažem da pre gledanja ove predstave pročitate knjigu, jer verujem da će utisak biti još jači. Ja sam imala osećaj da je ta muzika koja dopire iz dubine scene i da su sve izgovorene replike upravo ton kojim sam i čitala knjigu prošle godine na Tasosu, na obali mora. Ovaj potez nacionalnog teatra da na repertoar stavi jedno ovako delo ne da treba pozdraviti, već i ohrabriti sam teatar da bez sumnje nastavi da podržava ovaj vid pozorišnog izraza. Roman Milene Marković je pisan u stihu, te je i za njegovo postavljanje valjalo naći odgovarajuću poetičnu formu, a ne postoji bolji izbor za to od muzike Irene Popović koja sa jednakom težinom prati emociju koju sam tekst nosi. “Deca” su jedno katarzično pozorišno umetničko delo i ja ću se usuditi da kažem da su nešto najbolje što sam do sada u srpskom teatru pogledala. Od prvog do poslenjeg takta ove predstave ja sam plakala. Tresla sam se, ježila i plakala pred tim nesvakidašnjim umetničkim delom i jedva čekam ponovo. Nažalost, ovi tragični događaji koji su se nedavno desili u našoj zemlji, predstavi “Deca” su dali još jednu liniju tumačenja i ona je utoliko postala važnija i veća od svega. U predstavi igraju Nela Mihailović, Suzana Lukić, Predrag Miletić, Vanja Milačić, Pavle Jerinić, Milena Đorđević, Bojana Stefanović, Bojana Bambić, Dragana Varagić, Aleksandar Vučković, Miona Marković, Teodora Sparavalo, Jelena Blagojević, Vladan Matović i pevači Tamara Mitrović, Iskra Sretović i Marko Kostić.
Uspavanka za Aleksiju Rajčić, Narodno pozorište u Beogradu
O predstavi “Uspavanka za Aleksiju Rajčić” po tekstu Đorđa Kosića, a u režiji Juga Đorđevića sam pisala već nekoliko puta, no objaviti osvrt na sezonu bez ove predstave u njemu bilo bi ravno javašluku. Đorđe Kosić za predložak uzima svedočanstva zatvorenica iz požarevačkog zatvora i stvara Aleksiju, ženu koja je žrtva sveta muškaraca, pa onda postaje i žrtva sopstvenih postupaka. Glumci i hor su obučeni u kostime Amiša, što sjajno korespondira sa tekstom. Sve ono o čemu se u predstavi govori jeste simbol jednog potpuno zatvorenog društva u kom vladaju sterotipne norme o muškarcima i ženama. Glavna linija radnje prati Aleksiju (Vanja Ejdus) od najranijeg detinjstva do njenog smirenja, a zaista je mnogo, nažalost, baš mnogo žena koje su imale sličnu ili istu sudbinu. Ona dolazi iz porodice u kojoj je jedino rešenje za sve bilo nasilje, bilo ono fizičko ili psihičko. Otac ih je sve redom tukao, počevši od majke, te je njemu jedina misija bila da Aleksiju uda, jer šta će njemu dete ženskoga roda? Udaje je za prvog koji se pojavi, bez obzira na to što je on takođe nasilnik i kriminalac. Aleksija je vrlo brzo pretučena od strane svog muža, a kako se nasilje nagomilavalo, tako je i njena želja za ličnom slobodom rasla. Njen jedini izlaz, ispostaviće se, bila je kubura, odnosno sekira, ovešana o zid kojom je ubila svog muža. Tako Aleksija pronalazi svoju voljenu slobodu iza rešetaka i mašta o smrti kao jedinom spasenju. U predstavi igraju Vanja Ejdus, Iva Milanović, Novak Radulović, a članovi hora su Sara Ristić, Nevena Milošević, Vera Zečević, Danijela Milošević, Mladen Lukić i Goran Milošević.
Devojčice, Reflektor teatar
Za predstavu “Devojčice” Reflektor teatra režiju i dramaturgiju potpisuje Minja Bogavac, ali su glumice i koautorke, te je ovo jedan dokumentarni, iskustveni zapis o odrastanju devojčica u Srbiji. Predstava je nastala deset godina nakon jedne od najvažnijih predstava Reflektor teatra, “Muškarčine” i nekako se dogodila u pravom momentu, baš sada kada je neophodno da devojčice rano osveste da je važno boriti se za sopstvena prava. Deset sjajnih devojaka priča svoje priče o odrastanju u Srbiji i sasvim sam sigurna da se svaka žena u publici može poistovetiti makar sa jednom, a neretko i sa više. Zaplakala sam nekoliko puta, ali mislim da me ništa, u pozorištu uopšte, nije pogodilo kao rečenica (parafraziram): ”Odrasla sam na Dečijoj internoj klinici u Nišu.” Jer, da, ja jesam devojčica koja je isto na tom mestu odrastala. I ova devojčica je tamo naučila koliko je u životu važno biti borbena i hrabra. Kroz te svoje priče, devojčice se bave čitavim spektrom izuzetno važnih tema za odrastanje dece u Srbiji. Sve je to uobličeno u jednu celinu koja u gledaocu nesumnjivo izaziva emocije i odobravanje. Glumice su neposredne, prirodne, uživaju na sceni dok pričaju te važne priče, jer sve to nije važno samo na ličnom nivou, iskustveno je važno da se prenese i na druge, da se o tome priča uvek i često i da se nikada ne prestane da se govori.
Seme, Narodno pozorište u Nišu
Povodom obeležavanja i proslave 40 godina umetničkog rada Miroljub Nedović Riki je postavio njegov tekst “Seme” na scenu Narodnog pozorišta u Nišu. Ovaj izuzetan dramski tekst ima tri linije radnje, te je tako i scenografija postavljena fragmentarno u tri punkta. Na taj način su jasno odvojeni nesrećni od srećnih, a na kraju će se simultano i potpuno neočekivano odigrati tragičan kraj u sve tri linije radnje. Tik pred početak Drugog svetskog rata, jedan čovek odlučuje da ide u vojnike zato što godinama pokušava da dobije dete, ali ne uspeva. Taj stres i pritisak ga teraju da se otisne u nepoznato, potpuno nesvestan da može da učini nešto zbog čega bi se posle kajao. U kafani je okupljena ekipa ljudi koji se svakodnevno kartaju i kroz njihov odnos je prikazano kako se čovek lako promeni kada oseti dozu moći i autoriteta nad drugima. Treću sliku čini mladi bračni par koji čeka dete – u njihovoj priči ništa ne sluti tragičan kraj. Predstava počinje vrlo upečatljivo, jednom scenom magije i mistike, budući da jedna žena odlazi po ko zna koji put kod vračare ne bi li joj ona pomogla da ostane u drugom stanju. Iz jedne ljudske perspektive, predstava “Seme” govori o različitim problemima ljudi u borbi za potomstvo, o međuljudskim odnosima, o odnosu nadređenih i podređenih – i u životnom i u činovničkom smislu. “Seme” je jedna ljudska, sveobuhvatna drama koju ne treba propustiti. U predstavi igraju Danilo Petrović, Katarina Mitić Pavlović, Miroslav Jović/Dragan Boža Marjanović, Ivana Nedović, Nađa Nedović Tekinder, Stefan Mladenović, Marjan Todorović, Dragiša Veljković, Miloš Cvetković, Aleksandar Stevanović, Vesna Josipović, Natalija Jović, Marko Radojević i Petar Miljuš.
Ovih deset predstava je zaista najuži izbor koji sam mogla da napravim i budući da je tekst već predugačak, morala sam da se ovde zaustavim. Ipak, navela bih još neke sjajne predstave koje sam pogledala u sezoni za nama, a o kojima ću vam pisati nekom drugom prilikom – “Yankee Rose” Beogradskog dramskog pozorišta, “Gospođica” Narodnog pozorišta Republike Srpske, “Što na podu spavaš” u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, Dramskog kazališta „Gavela“ iz Zagreba, Narodnog pozorišta iz Sarajeva Sarajevo i MESS-a iz Sarajeva, “Galeb” Narodnog pozorišta iz Sombora i “Ibi the Great”, takođe Narodnog pozorišta iz Sombora.
Napominjem da su u tekstu izražene isključivo lične impresije, a budući da o nekim predstavama pišem sa devet, deset meseci distance, jasno je da su mi se jako dopale, čim sam upamtila ono što je o njima važno istaći. Mislim da smo konačno imali jednu “normalnu” sezonu nakon “nove normalnosti” i zaista verujem da će sledeća biti još bolja i lepša. Živelo pozorište!
Priče jedne veštice 